Eurobasket 2015: Raduljica, Bjelica i trojke

I devetog dana Eurobasketa, Srbi su hitro protutnjali Laponijom, Češka je očešala Hrvate, Kokoškov se oprostio od daljeg takmičenja, a Italijani pokazali da još nisu za bacanje.

Kažu da je prvi eliminacioni meč na turniru baš i onaj najteži. Prebaciti taj prekidač u glavi od “OK, to su grupe, imamo pet tekmi i nije frka ako sad ispustimo nešto” do “ako zabrljamo pakuj stvari” nije uvek najlakša stvar za uraditi. I kod najvećih favorita, često ume da se desi da ta osmina, četvrtina, koji već meč bude legitimno mučenje. Meni je tako u glavi npr. ostao meč četvrtfinala na svetskom prvenstvu u Atini 1998, u kojem smo rodili mečku dok nismo izašli na kraj sa Argentinom i onim Espilom iz Taugresa tj. današnje Kutxe Laboral. Takve stvari se jednostavno događaju.

Miloš Teodosić/foto: FIBA

U nekoj manjoj meri, možemo reći i da se to dogodilo Srbiji juče protiv Finske. Protivnik, poznat po tome da im se cela igra zasniva na šutu za tri poena, rešio je da baš na nama istestira svoje snajperske mogućnosti. U nepoznatoj atmosferi (fudbalski stadion, znate već), početak je bio stegnut, odbrana tanja, i tako to. Ali na kraju, ipak, nije mogao finski šut da ulazi svih 40 minuta – Srbija je trijumfovala sa 94-81 i tako ostvarili prvi mini-cilj na turniru – plasman u četvrtfinale.

Sasu Salin/foto: FIBA

Počelo je prilično nervozno, iako je prvi koš na meču bila trojka Teodosića. Sasu Salin je brzo ušao u ritam sa dve trojke, Kuzmić je promašio par naizgled lakih pokušaja i otišao na klupu. Raduljica, koji je ušao, je u velikoj meri bio zaslužan što smo u nadolazećoj jurnjavi sa Finskom ostajali uvek u pristojnom dometu. Kako su Finci često udvajali Teodosića, naš je centar imao puno opcija iz pick’n’rolla, i nije uopšte grešio u egzekuciji. U njegovom možda i najboljem meču odigranom za reprezentaciju, završio je sa velikih 27 poena, u svega 19 minuta igre i sa jednim promašajem iz dvanaest pokušaja. Radule definitivno nije igrač za svakoga (u smislu, ne dopire baš svako do njegovog centra za motivaciju), ali je Đorđević izgleda uspeo da ga “nađe” kao niko u životu. Ne čudi, stoga, ni što će svoju karijeru nastaviti baš u Panathinaikosu sa njim…

Do poluvremena je Srbija već uspostavila kakvu-takvu inicijativu. Iako je odbrana još uvek malo škripala (primili smo čak 43 poena), Finska je sve više popuštala u reketu, gde smo suvereno držali kontrolu preko Raduljice, PNB-a i raspoloženog Ercega, koji je imao ispade u odbrani ali je u napadu često predstavljao nerešiv problem za igrače Henrika Dettmana. U trećoj deonici, ponovo je usledio nalet severnjaka, ali su najednom ostali bez daha kada je zbog povrede igru napustio Koponen, verovatno njihov i najbolji igrač. Tada je postalo samo pitanje vremena kada će otpor biti i konačno slomljen.

To se desilo nekoliko minuta kasnije, na samom početku četvrte četvrtine. Prvo je Bogdan Bogdanović pogodio trojku za 74-66 – zatim je Simonović jednom, pa drugi put pogodio iz “kornera” i odveo Srbiju u dvocifreno vođstvo, i onda su usledile mini-serije Ercega (5 poena) i PNB-a (4), posle kojih je na semaforu pisalo nedostižnih 89-70. Do kraja smo se malo i opustili, ali nedovoljno za bilo kakvo iznenađenje, i tako se našli u četvrtfinalu.

Nervoza jeste obeležila prvo poluvreme, ali treba ipak istaći da ni jednog trenutka Srbija nije dopustila da ih to preplavi.

Ako nije funkcionisala odbrana, funkcionisali su neki aspekti napada. Uvek je postojao plan B, i Finska nijednom nije otišla do neke nebulozne prednosti koja bi drugi deo meča pretvorila u besomučnu jurnjavu i galeriju šuteva za tri. Izuzetno raspoloženi Raduljica je imao društvo ponovo košgeterski aktivnog PNB-a (19 poena, 14 skokova), a do izražaja došao je i ofanzivni kvalitet Ercega (13 poena), čiji inside-outside game Finci uopšte nisu mogli da iskontrolišu. Zajedno, njih trojica imali su 24/31 iz igre (3/6 za tri), i kada vam trio igrača funkcioniše toliko besprekorno ni mnogo tvrđi rival ne može baš puno.

Hustle hard ! ✋???

A photo posted by Bogdan Bogdanovic (@bogdan.bogdanovic13) on Sep 13, 2015 at 9:18am PDT

Nije baš nepoznato da sam tokom sezone bio čest kritičar Ercega, uglavnom mu zamerajući to što on naizgled većinu rezultata ostvaruje kada je pritisak u offu i kada mu ništa ne visi nad glavom (slučajno se baš razigrao u momentu kada je Galatasaray komplet bankrotirao i kada niko više ništa nije očekivao od njih), kao i nepobitnu “nežnost” u duel igri (nisam preterani ljubitelj igrača od 210+ koji ne igraju leđima i ne učestvuju u skok igri). Ipak, i njega je, baš kao i Raduljicu, Đorđević na najbolji način umeo da integriše u svoju postavku. Ironično, možda su baš i njih dvojica najgraciozniji košarkaši u našem sastavu – Raduljica, iako deluje kao međedina, ima gotovo baletski footwork i neverovatno istančan osećaj za igru u reketu ; Erceg u tri koraka dolazi od trojke do reketa i uopšte ne deluje nezgrapno kako bi inače trebalo da deluje čovek njegove visine kada krene u dribling.

Finska je, i zvanično, prva žrtva na putu do zlata. Iako su je mnogi prežalili još nakon žreba, pokazali su nordijci da će biti nezahvalan protivnik, što su i bili dok god ih je išao šut.

No kako je često slučaj sa takvim ekipama, kad stane šut stane i sve, a kako sekundarni izvor poena nije postojao, završilo se tako kako se završilo. Salin je pogađao dok je mogao (26 poena, 10-19 iz igre), kad se on primirio rezultatsku neizvesnost održavao je Jamar Wilson (15 poena, 4 asistencije), ali ostaje utisak da je bez Koponena (do povrede 11 poena) ovo još i pitomih konačnih 13 razlike. Finci su na turnir već došli bez Rannikka – bez i njega i Koponena, priča nije mogla lepo da se završi. Na kraju teško da mogu biti nezadovoljni, jer iz njihove grupe, koga god da su potrefili sa bilo kog mesta koje nije bilo prvo bio bi užasno težak posao. Njima je barem pripala čast da ispadnu od najboljih.

U svakom slučaju, napravljen je i drugi korak ka medalji i olimpijskim igrama – nakon izlaza iz grupe, pala je i prva od četiri prepreke u drugoj fazi.

Ulaskom u najbolji osam na Eurobasketu, Srbija je automatski stekla pravo da se izbori za jedno od sedam mesta koja potencijalno vodi do Brazila dogodine.

Ali kao što znate, samo finalisti idu direktno. Konačni cilj se i sam nazire.

Silna Italija

Italijani su nastavili da terorišu prosečne reprezentacije svojim individualnim kvalitetima. Za razliku od Hrvatske, kojoj to baš i ne ide od ruke, Italijani izgleda imaju neki “method to their madness”, pa tako umeju da se dogovore ko će u kojem momentu da preuzme i krene da ispaljuje. Uglavnom je to do juče bio Gallinari, ali protiv Izraela štafetu je preuzeo Gentile. Na krilima njegovih 27 poena, Azuri su bukirali mesto u četvrtfinalu posle ubedljivih 82-52.

Alessandro Gentile/foto: FIBA

Imali su Italijani 10 poena na poluvremenu, ali je povreda Bargnanija pripretila da ih malo poljulja. Do tada, najbolji pojedinac bio je oporavljeni Belinelli (završio sa 14 poena, 4/8 trojke) – na scenu je tada stupio Gentile, prihvatio odgovornost i završio posao. Pokazala je tako Italija još jednom svoju kompletnu nepredivljivost – mogu da izgube sa 20 i pobede sa 30, a sve zavisi kakav im je dan – i koliko ih protivnik pusti. Pošto Casspi i Elyahu nisu previše defanzivno nadareni igrači, jasno je da će im Pianigianijevi momci biti izuzetno težak matchup. Odmarao je Gallinari sa 6 poena (3/10 šut), ali ne računajte da će i u četvrtfinalu biti ovako tih.

Izrael (Mekel 20 poena, 5 skokova) nije mogao da se snađe protiv pojedinačno mnogo kvalitetnijih Italijana, pa će tako kući posle prvih eliminacija. I oni su, kao i Finska, bili u sličnom položaju – ko god im je došao iz grupe B bio bi najverovatnije loš spoj. Italijane sada u četvrtfinalu čeka Litvanija, ali pre toga, čeka ih konačni izveštaj o Bargnanijevoj povredi – detalja još uvek nema, a njegovi stretch kvaliteti bi sigurno dobro došli protiv Valančiunasa.

U poslednjoj utakmici dana, Litvanija se poprilično mučila sa najednom razbuđenim Gruzinima Igora Kokoškova.

Još jednom, glavni junak pobede bio je Jonas Mačiulis, koji je sa 34 poena ugasio nade ekipe sa Kavkaza i doneo svojima trijumf od 85-81.

Imala je Gruzija u određenim periodima i više od igre, šut ih je služio dobrih tridesetak minuta, ali i oni, kao i Italijani, deluju previše kao skup pojedinaca nego kao ekipa. I onaj plej što su ga uvezli (Pullen) se više koncentriše na svoj šut…stigla je Gruzija i do koša razlike na 37 sekundi do kraja posle dve vezane trojke, ali se onda pojavio već pomenuti Mačiulis i trojkom iz teške pozicije konačno otresao uporne Gruzine.

Mantes Kalneietis i Jonas Maciulis/foto: FIBA

Tako se litvanska odiseja i dalje nastavlja, i pored neubedljivosti koja prosto pleni svaki put kad su na parketu. Ako zbog nečega mogu biti raspoloženi, to je odlična forma Mačiulisa koji se pretvorio u nekakvog baltičkog Bodirogu koji preuzima kad god treba i retko podbacuje. Ako nešto treba da ih zabrine, to je što se Valančiunas izgleda bori sa nekom povredom (protiv odličnog Pachulie tek pet poena bez skokova), i što je šut i dalje klimav. Ali sve se to može ispraviti u hodu – mada im Italija neće baš dozvoliti puno vremena da se time bave. Ako protiv njih brzo padnu u rupu od -10 i jače, povratak može ispasti nemoguća misija.

Gruzija (Pachulia 23 poena, 7 skokova) je na teži način stigla do eliminacija, ali na kraju ipak nije razočarala. Još uvek previše osciliraju i igri, i još uvek su isključivo naslonjeni na divljanje, dok im je fond igrača pretanak da bi ozbiljnije konkurisali za evropski vrh. Ipak, sa trenutnim resursima, moramo reći da je ovo solidan uspeh. Da su samo pobedili Holandiju kad je trebalo, imali bi i lakšeg rivala u osmini i možda pripretili da dođu do Ria.

Very Proud of Our Basketball Team !!! A bit of luck and we could do the thing !!! #georgianbasketball #eurobasket2015 ???

A photo posted by ალექსი ჩიქოვანი (@alexchikovani) on Sep 13, 2015 at 2:00pm PDT

Krah Hrvatske

Svi ste videli kako se Hrvatska mučila u grupnoj fazi – svi ste i čitali koliko sam bio nežan prema njima. Tri neubedljive pobede, jedan relativno očekivan poraz od Grčke i jedna bruka od Gruzije saldo su hrvatske selekcija koja je još i imala domaćinski vetar u leđa. Očigledno je bilo da će se u Lilleu pevati druga pesma, a pogotovo kada im je voljom žreba tu dopala Češka – verovatno i najgori protivnik iz te grupe za Hrvate.

Jer, da su Hrvati nekim slučajem dobili Litvaniju, barem bi mogli da se ravnopravnije nose sa njihovom downtempo košarkom. Isti je slučaj i sa Letonijom, o Belgiji već da ne govorimo. Ali nadtrčavati se sa ovim atletski sposobnim Česima uvek je bio potencijalno krizan zadatak za Hrvate. Svi hrvatski strahovi su se na kraju i materijalizovali unutar tih četrdeset minuta – Perasovićevi igrači deklasirani se sa 80-59, oprostivši se tako od turnira na kojem su im mnogi predviđali barem polufinale.

Krenula je Češka već na samom početku da agresivno eksploatiše hrvatske nedostatke. Oštra igra u odbrani brzo je naterala Hrvate da urade ono što su radili svih pet utakmica dosad – da degenerišu i najmanje naznake timskog napadanja u seriju 1-on-1 sekvenci sa promenljivim rezultatima. Sve je to samo ubrzalo njihov raspad – na suprotnoj strani, svileni Ante Tomić (fantastičnih 0 poena juče) je bio školovan od strane razgoropađenog Veselog (20 poena, 13 skokova), koji je na centru Barcelone stigao čak i da izbrusi svoje skromne post-up mogućnosti, uz već sada poznati repertoar prikradanja u ofanzivne skokove i prikucavanja lopte u koš dok protivnik ne pazi. Prilično je upečatljiv u ranoj fazi bio i David Jelinek (13 poena, 2 trojke) – koji sa onom bradurinom inače deluje kao da je zalutao na utakmicu tražeći neki workshop o gajenju indožanskog rastinja u Mixer Houseu – čije su trojke samo dodatno demotivisale ionako već gotove “kockaste”. A kada je zbog povrede sa terena iznesen ionako već roviti Kruno Simon, reklo bi se da do kraja nisu morali više ni da igraju. Ko će pa da ih vrati u taj meč?

Kada je u trećoj četvrtini u jednom momentu na semaforu pisalo čak +30 za Čehe, domaćin grupe C je rešio malo da se razigra pro forme i u jednom momentu, preko Stipčevića i Mira Bilana (pošto je Peras već tada počeo da grebe po samom kraju klupe), stigne i do nekih relativno tolerantnih -13. Ali snage i znanja za dalje prosto nije bilo. Usledio je još jedan humoran niz izgubljenih lopti – i to ne ono, čovek te stisne i napraviš glupost, nego iz čista mira baciš loptu u publiku – i Česi su lagano priveli utakmicu kraju. Bilo je dovoljno vremena i da se u strelce upiše i češki heroj Eurobasketa ’99 Lubos Barton, čija je trojka iz desnog ugla postavila i konačan rezultat.

Jan Vesely/foto: FIBA

Da se razumemo sada…ovo je kapitalna bruka za Hrvate. Ali – nije sramota izgubiti od Češke. Oni su barem pokazali da su dobar tim sa nekim jasno iscrtanim kvalitetima, i prosto su bili nezgodan matchup za bivšu braću. Ne, sramota je izgubiti ovako kako si izgubio – bez ikakve jasne ideje šta treba da radiš u bilo kom momentu utakmice, od podbacivanja do poslednjeg zvuka sirene. U zbiru, Hrvatska je imala samo 13 asistencija i čak 24 izgubljene lopte – jasan pokazatelj da se na okean Eurobasket eliminacija ne šalje brod bez kormilara.

Jer stvarno, džaba vama NBA igrači i sve priče o talentu kad vi nemate em pleja, em nemate ni neki autoritet sa klupe koji će malo da zabiberi kad Bogdanović i Ukić (koji to radi već valjda 15 godina) krenu da se glupiraju u igri jedan na jedan.

O Draperu i Ukiću je na ovom blogu već previše rečeno – o Perasović premalo, valjda iz sažaljenja. On je gotovo ceo ovaj debakl gledao sa već unapred pripremljenim izrazom žalosti na licu, i kada se koncept igre (ako ga je uopšte i bilo) raspao posle minut i po nije uradio apsolutno ništa da zauzda svoje vedete, nalupa im šamare (figurativno rečeno) i dovede u red. Nisam siguran ni da bi neki mnogo iskusniji trener uspeo u toj nameri doduše, ali svejedno, ovaj nije ni pokušavao! Gubimo 30 razlike, šta ćemo sada? Hej, ‘ajmo još da ispaljujemo kako stignemo – nešto će već da uđe! Ura! Isuse.

Možda je dobra ilustracija stanja i to što je Jiri Welsch, koji je igrao NBA pre nego što su Šarić i Hezonja krenuli u osnovnu školu, sa osam asistencija i dobrom odbranom u svojih 25 minuta igre kompletno razbio i ono malo ostataka hrvatskog otpora. Da te pokopa tridesetpetogodišnji Welsch, koji već nekoliko godina natenane okončava karijeru u Nymburku, dok su ti novinski naslovi puni bajki o novim NBA zvezdama?

Šta kažete Hrvati, ne čujem vas? Hoćete Bendera i Mazalina? Zahvalite se Draperu, Ukiću, i ostalima? Čekaj, vi stvarno mislite da će vas to spasiti? Blago vama.

Tako smo i mi sredinom 2000tih vrištali o revoluciji, i spominjali Miličića, Aleksandrova i ostale kao spasioce. Kad su igrači uopšte bili problem u Hrvatskoj? U poslednjih dvadeset godina, desili su se i Vujčić, i Rimac, i Planinić, i Prkačin, i Giriček, i Mulaomerović i još mnogi drugi, ali od medalja ni traga ni glasa. Jeste, psujte vi sad Lamonicu protiv Nemačke (s pravom) i izvodite razne konspiratorike – Hrvatska nema autoritet na klupi koji može da od tih igrača nešto razumno i napravi. Ko će tu da podvikne, zove time, i ispsuje svima bližu i dalju familiju kada se igra rastavi na gomilu post-upova? Neće Peras, nije pre njega ni Repeša, ni Spahija, ni Pepsi, ni Skansi.

foto Hrvatski košarkaški savez

Pojam “hrvatska košarka” je van SFRJ već dvadeset godina mrtvo slovo na papiru, i biće dok god nemate trenera koji nešto želi konkretno da uradi, i imate medije koji su još od ’93 zauzeti traženjem “novog Dražena” (neki nosioci ove laskave titule su npr. Josip Sesar i Marko Tomas) i tendenciozno pišu trubadurske balade kada Hezonja pogodi devet trojki u meču protiv nekakve Fuenlabrade ili Obradoria a onda preskoče da ga spomenu mesec dana kad ne uđe sa klupe.

Vreme je za restart, gospodo Hrvati, a vi se sami međusobno dogovorite ko će to i kako da realizuje. Ja ću samo da podsetim da prokletstvo Atine i dalje traje.

Česima, još jednom, svaka čast. Jeste da im se ideje istroše negde posle 25. minuta, i da su kompletno benigni ako ih sabiješ u pozicioni napad i odsečeš Veselog iz reketa, ali su protiv Hrvata imali priliku da svoju dvadesetpetominutnu izvedbu prošire za bar još deset, i tako po prvi put od uspostave post-ČSSR nezavisnosti dođu do četvrtfinala na nekom turniru. Tamo ih, naravno, čeka Srbija. I protiv nas, probaće da se trkačkom igru nametnu rano i preko odličnog Satoranskog (protiv Hrvata 10 poena, 11 asistencija, 5 skokova) uspostave kontrolu igre.

Jedini problem im je što Srbija nije Hrvatska.

I to je to od mene za ovo javljanje. Danas je još jedan slobodan dan, a košarka je ponovo na programu u utorak i sredu, kada će se (2+2) odigrati mečevi četvrtfinala. Posle toga, sledi borba za medalje i olimpijski baraž. U sledećem tekstu ćemo se baviti nekim utiscima, sećanjima, i još ponečime, a dotle već znate šta treba – uživajte, gledajte fudbal ili filmove (jer košarke nema), pa se čitamo.

*cover foto: FIBA