Top 10 Americana Albuma 2015: revolucija je u našim glavama!

Pogrešno se misli da je americana žanr, ali ne, (e sad ću citirati sam sebe!) za mene je to pre svega izraz težnje za metafizičkom slobodom koja je u toj mitskoj Americi, toj obećanoj zemlji, svima na dohvat ruke. Znam da se antiglobalistima diže kosa na glavi od stavljanja reči sloboda i reči Amerika u istu rečenicu ali ako pažljivo čitate, rekao sam mitska Amerika, nije nužno da ona zaista postoji, može da postoji samo san o njoj (kraj citata). I ne samo to, americana je i opozicija materijalnoj civilizaciji u kojoj živimo, svesni izbor svakog pojedinca da se odrekne materijalnog blagostanja radi ispunjavanja svojih unutrašnjih stvaralačkih potreba. Americana je biti desperado (čovek bez nade, čovek van zakona, birajte tumačenje koje vam je draže!) u odnosu na sistem, americana znači ponekad raditi na svoju štetu ali ostati čist pre svega pred samim sobom, americana može imati bilo koje značenje koje joj svako od vas dà pod jednim jedinim uslovom – da bude izvan/protiv glavnog toka civilizacije u kojoj živimo. Da bude utočište neprilagođenih, čudaka i gubitnika i onih koji misle svojom glavom.

Zato a priori ne prihvatam sasvim moguće primedbe da neki od dole navedenih albuma ne pripadaju tom žanru u užem smislu – većina ih ne pripada ako žanr gledamo isključivo kao muzičku kategoriju, ali svi su oni americana ako ih posmatramo u svetlu ovog mog objašnjenja. Teme kojima se americana bavi odstupaju od politički korektne lakirovke forsirane od mejnstrim medija, to ćete bolje videti kad pređemo na stvar…

01.   Sufjan Stevens – Carrie & Lowell

Odmah u sred srede – album o duševnoj bolesti i smrti majke, o očuhu ali i o detetu, samom Sufjanu, koji je, može se reći, zlostavljan sticajem okolnosti u kojima se kao sasvim malo dete našao. Teško da postoje mračnije teme i teško da će skoro da se pojavi neko ko će o njima pisati i pevati na eteričniji način od Sufjan Stevensa. Misa za pokojnu majku i zvučna kulisa za njeno vaznesenje u nebesa. Gresi su oprošteni, duševni mir je ponovo uspostavljen. Događaji iz davnih vremena iz Judžina, Oregon biće napokon zaboravljeni. Moći će da se krene dalje.

Sufjan Stevens – Eugene

02.   Will Johnson – Swan City Vampires

I Johnson peva o smrti, bliskih ljudi i svoje prošle godine ugašene grupe Centro-matic/South San Gabriel ali i o prijatnijim temama. Kontrast kao onaj između labudova i vampira iz naslova, kontrast kao između gore pomenutih njegovih bendova koji su imali (uglavnom) iste članove i sasvim različitu muziku. Bonnie Prince Billy i Jason Molina su mu spiritualna braća, muzika mu je uvek u kontrastima, mirna, setna i spokojna, ali i gitara ume da zareži. Shizofrena je pesma Pulleys, beskrajno nežna u svojoj osnovnoj temi i beskrajno nasilna u gitarskim atacima koji se ponavljaju. Ne, ovakve pesme se ne slušaju usput, dok čitaš novine ili kuvaš ručak. Moraš da im posvetiš svoju pažnju i svoje vreme. Ova kojom ilustrujem album, u slobodnom prevodu: Ti protiv spontanosti nema kontrasta, ona je samo nežna.

Will Johnson – You vs. Off the Cuff

03.   Stray Dogg – Come Along Wind

Opet smrt, ovoga puta dedina u pesmi ‘Till You’re Forgotten, to je smrt čoveka od koga je nasledio pevački dar, smrt koju je Dukat gledao svojim očima. Jeste ovo album kojim se Stray Dogg udaljava od svog dosadašnjeg svedenog izraza znatno proširujući i obogaćujući zvučnu sliku ali je to i album koji dokazuje da se tuga i melanholija mogu izraziti i glasno. Neće se ova promena svideti baš svim starim fanovima, ali oni su odabrali teži put istraživanja i proširivanja granica svoje muzike. Jedna od najlepših mi je ipak Chance, koja po jednostavnosti više pripada prethodnim albumima, savet prijatelju koji odlazi negde daleko: Hey little friend, I think you should go, And leave all things behind, Please forgive anyone you know, Your journey starts, With a clear mind…

Stray Dogg – Chance

04.   Jason Isbell – Something More Than Free

Ovaj južnjački džentlmen najzad dobija priznanja koja je odavno zaslužio, ali kad se baviš  muzikom koja nije na prvu loptu to nije neočekivano. Zreo album čoveka koji se izborio sa alkoholizmom i duhovima prošlosti i koji, umesto odlaska na grupnu terapiju, peva o tim stvarima. Sreća za njega, ali i za nas, jer bismo inače ostali bez ovih divnih priča. U tradicionalne vrednosti veruje Jason i njih neguje. Piše o običnom čoveku sa juga, o njegovim svakodnevnim mukama i retkim radostima. Pesma Flagship, koju sam ovoga puta izdvojio, da je tada bila napisana, mogla je biti idealan soundtrack za Anuk Eme i Žan-Luj Trentinjana u čuvenom filmu Kloda Leluša Jedan čovek i jedna žena.

Jason Isbell – Flagship

05.   Low – Ones and Sixes

Brak kao institucija se sve više relativizuje poslednjih decenija ali još ima pristalica tog atavizma na čijem se uništenju intenzivno radi. Mimi Parker i Alan Sparhawk su u braku i u bendu preko dvadeset godina, i letimičan pogled je dovoljan da se prepozna svaka nijansa raspoloženja partnera. U muzici grupe Low se i radi o nijansama. Politika minimalnih promena koju uspešno primenjuje tandem Parker/Sparhawk čini bend prepoznatljivim ali uvek novim na neki način. Pesma koja služi kao ilustracija albuma i nije baš najbolji primer toga jer se najviše udaljava od x-ose njihovih pesama. Počinje kao daleki, malo usporeni rođak Carmine Burane Karla Orffa a završava u zagrljaju sa Velouriom grupe Pixies. Impresivno!

Low – Landslide

06.   Dave Rawlings Machine – Nashville Obsolete

Dokolica nije dobar prijatelj radoholične etike nametnute od gospodara sveta. Dokolica ti daje vremena da se družiš, razgovaraš sa prijateljima, čitaš, razmišljaš. Dokolica ti otvara vrata zadnjeg trema (back porch u americana rečniku) gde ćeš se opušteno, nenadgledano, družiti, svirati, razgovarati. Dave Rawlings, Gillian Welch i prijatelji su sinonim za ovakvu atmosferu, naizgled pitomu i bezopasnu a u stvari vrlo subverzivnu bar za totalitarne umove koji se trude da uspostave totalnu kontrolu. Družiti se s njima, pa makar i samo kroz njihovu muziku, znači shvatiti lepotu običnih, malih stvari koje čine život.

Dave Rawlings Machine – The Weekend

07.   Father John Misty – I Love You, Honeybear

Džošua Tillman alias Father John Misty je kralj cinizma. Kažu da ciničan može biti samo inteligentan čovek. Tillman to sasvim sigurno jeste. Poslušajte pažljivo Holy Shit ili Bored in the USA pa će vam biti jasno o čemu pričam. I sva ta ironija i cinizam upakovani u šlagerašku pojavnost ne mogu sakriti da je ovo u stvari album o veri u trasnsformišuću snagu ljubavi, kako neko lepo reče.

Father John Misty – Chateau Lobby #4

08.   Robert Tilly & Wooden Ambulance – Northern Sadness

Panonska nizija bi mogla biti prerija a Robert Tilly & Wooden Ambulance bi mogli biti najbolji amerikana bend na svetu. Verovatno i jesu, samo što to svet nikada neće saznati. Ostaje nama prosvećenima da uživamo u ovoj kolaboraciji pri čemu je Tilly dao pesme a Goran Grubišić sve ostalo, da naprave jedan od najboljih amerikana albuma, ne samo na ovim prostorima. Spoj mladosti i iskustva što bi rekli sportski komentatori, ili još bolje, spoj Goranove iskusne mladosti i iskustva Tillyjevih najboljih godina. Robertov vapaj u Baby Come On Home bi uslišila i žena srca kamenoga…

Robert Tilly & Wooden Ambulance – Baby, Come on Home

09.   Rhiannon Giddens – Tomorrow Is My Turn

Povratak u šezdesete nam na tanjiru servira Rhiannon Giddens, pevačica old-timey grupe Caroline Chocolade Drops na svom solo albumu. Snažan, skoro zapovedni glas nas vraća u godine kada se verovalo da se muzikom može pokrenuti revolucija. Odavno znamo da je to utopija i da se revolucija može desiti samo u našim glavama. Malo li je! Jedna po jedna glava koja ne pristaje i svet bi mogao opet da bude dobro mesto za život. Muzika Giddensove doprinosi da se kod svakoga od nas pokrenu ti procesi, samo, da bi imala puni efekat, treba je konzumirati što češće!

Rhiannon Giddens – Black Is the Color

10. Chris Stapleton – Traveller

Poslednjih godina sve velike kantri zvezde su pobegle u mejnstrim pop, postale ekstremno popularne i zaradile velike pare. I ostavile za sobom prazan proctor. E, u taj proctor ulazi između ostalih naš današnji junak Chris Stapleton. To je onaj proctor gde caruju drevni kantri klišei, pesme o nesrećnim ljubavima, lutanju i viskiju. To je onaj prostor gde je patetika pravi gospodar, ono kad znaš da hoće da ti izmame suzu, ti se ne daš, ali pravi majstori ipak uspevaju da ti je izmame. Chris Stapleton je taj pravi majstor. A suza je dokaz da smo još uvek ljudi!

Chris Stapleton  – Tennessee Whiskey