Prvi u nizu poslednjih Bouvijevih albuma, nova RiRi, Halsey i kokainski superheroj

Budući da smo još uvek u senci prethodne godine iskoristićemo ovaj prazan hod da predstavimo neka izdanja koja su nam promakla, kao i ona koja smo zapostavili. Pored toga tu je i nova Rijana, kao i oproštajni album Dejvida Bouvija.

Halsey: Badlands

Halsey je Lana del Ray na dopingu, što ne znači da je živahna, već dovoljno življa da pravi i pesme čiji tempo prelazi 60 BPM. Trebalo mi je par preslušavanja da počnem da je shvatam ozbiljno jer na prvu loptu ovo deluje kao sintetički elektro pop, kao Lana koja peva na matricama poslednjeg albuma Tejlor Svift. Dakle, svakako samo ne autentično. Ali iako nam Ešli (Halsey je anagram njenog imena) na zvučnom planu ne nudi ništa novo, “Badlands” obiluje zaraznim pop pesmama koje svedoče o autorskom i ličnom integritetu kojem bi mnoge njene vršnjakinje mogle da pozavide. Halsey peva o novoj Americi, o novim američkim klincima odraslim na Bigiju i Nirvani, zapravo izobilju kvalitetne pop muzike koja je tinejdžerima širom sveta značila mnogo više da izgrade svoj identitet i moralni kompas od bilo kakve institucije. Bila to škola, crkva, pa i porodica. A što se Lane i Tej tiče Ešli je daleko mlađa od njih i daleko ubedljivija nego što su one bile na svojim prvencima.

Rihanna: ANTi

Meni je super što je Rijana uradila nešto neočekivano i što je srećna sa novim dečkom koji ju je ohrabrio da bude “kreativna”, ali ne treba zaboraviti da je to čovek koji je propao u istom trenutku kad je postao slavan. Govorim o Trevis Skotu. Sad mogli bi da se ovde igramo pisanja recenzije pa da pričamo o produkciji i da sve to lepo rasčlanimo i pogledamo koliko je sati, a možemo i da kažemo da na ovom milozvučnom retro revival eksperimentu (!?), na koji smo čekali četiri godine, postoje dve dobre pesme. Jedna je “Desperado”, a druga “Higher” inače napisana za dvadeset minuta.

Mejsi: Niko EP

Mejsi je početkom septembra izbacio svoj drugi EP što je najlepše iznenađenje prošle godine kada je srpski rep u pitanju. Napravio je mali zaokret ili pauzu od spremanja svog debija “Mejsizam”, odnosno omaž old school repu devedesetih toliko posvećen da briše granicu između sebe i klasika kojim je insipirisan. Sjajni bitovi i celokupna produkcija, a Mejsi toliko razigran da jede bitove sit. Majstor igre rečima, a opet nikad samodovoljne. Uz “Hiphopium 3” i “Napaljene uličarke” najbolji srpski rep 2015-e, a uz Mimi najbolji MC mlađe generacije.

Jeremih: Late Nights

Kao što kaver i asocira ovo je R’n’B pandan Future-ovom “Dirty Sprite 2”. Niz srceparajućih pesama sa nekoliko izleta u vedrije tonove i trep. Kad kažem srceparajućih, mislim prevashodno na emotivne pesme o raskidima, ali ono što ovde para osećanja nisu samo melanholične numere već i one koje slave ljubav, imala srećan kraj ili ne. Tu se ne završava priča o ovom albumu, Jeremih je niz gostiju iskoristio na najbolji način, toliko različitih, a opet ne ugrožavaju ideju albuma, naprotiv obogaćuju je. Od J. Colea, Twista, Jhene Aiko, do trep zvezda, koje je privukao sjajnim matricama, poput Futurea, Ty Dolla $ign, Migos i Young Gottiija. Savršen album za spuštanje na afteru (aftera) i vođenje slatke ljubavi. Najbolji r’n’b prošle godine uz Miguelov “Wildheart”.

Speedy Ortiz: Foil Deer

Devedesete su se vratile na velika vrata i ovo je slučaj kada je to gotovo neprijatno očigledno, ali i onaj koji svedoči koliko je nešto što je delovalo kao samodovoljna dekonstrukcija rok kanona sada prisutno kao jedan od dominantnih izraza indie roka. Sadie Dupuis peva “I was the best at being second place” i “We were the French class dropouts” pre nego što kaže “We were the law school rejects” što je dovoljno da vam da naznaku ponosne “luzerske” poetike devojke koja je došla do svog benda tako što je držala privatne časove, ni manje ni više nego, pisanja pesama. Famozne devedesete bi bile mnogo bolje što se gitara tiče da su Speedy Ortiz nekako mogli da zamene nesrećne Smashing Pumpkins, ovako služe u prilog gore pomenutoj tezi koliko je jedan namerno začudan stil sviranja ostavio traga na generacije millenialsa. Odličan album ako biste da se vratite u svoje otpadničke srednjoškolske ili studentske dane i otkrijete kako zvuči dobar alt rok u XXI veku.

Pusha T: King Push – Darkest Before Dawn: The Prelude

Poslednju Pusha Tijevu najavu (“Wrath of Caine”) sam voleo više od albuma (“My Name Is My Name”) što ne znači da će to i ovde biti slučaj. Samoproklamovani Kanjeov najlojalniji crnja je postao izvršni direktor G.O.O.D. Music-a i zacrtao da izbaci rep album godine. Ako je ovaj album samo uvod u priču ne mogu ni da zamislim šta nam sprema za “King Push”. Za razliku od pomenutog tejpa iz 2013. ovde nema trepa ali to ne znači da nema gengsta repa. Terens Tornton nastavlja da snima i ispostavlja beskompromisni rep sa uvek prisutnim referencama na dane dilovanja kokaina, samo što nam sada kao King Push (a ne King Pin) daje sebe kao dilera pravedničkog propovedničkog repa što znači da mu novac nije smetnuo sa uma ono zbog čega je ovde na prvom mestu. Iako pravi mesta i za takve sumnje na “Retribution” sa Kehlani (naravno da je prepoznao najbolju mladu r’n’b devojku u igri), seče ih sa “Keep Dealin” gde sebe naziva poslednjim kokainskim superherojem.

David Bowie: Blackstar

Kontrakulturna ikona i jedan od najuticajnijih izvođača XX veka je kao svoj muzički testament ostavio niz albuma koji će biti objavljivani sporadično u godinama pred nama. Prvi u tom nizu je album koji je snimljen početkom prošle godine, a objavljen dva dana pred njegovu smrt. Iako se prethodnim “The Next Day” nije proslavio, osim u idolopokloničkim krugovima dinosaurusa rok kritike, i pre prvog singla za naslovnu numeru poslednjeg albuma koji je objavio za života, bilo je jasno da će ovaj album na više načina predstavljati poseban album u Bouvijevoj karijeri. Ne samo zato što predstavlja njegov muzički testament, već i zbog toga što je teška bolest rasplamsala Dejvidove muzičke potencijale. Ovo je usko povezano sa suočavanjem sa smrću i aktivnog praktikovanja Ars Moriendi filozofije. U tom smislu Bouvi je ovde preispitao život posle smrti i mogućnost istog kroz opsesije koje su obeležile njegovu karijeru. Od afiniteta Kroliju i satanizmu u njegovoj Thin White Duke kokainskoj fazi, preko gnosticizma do eksplicitno Biblijskih motiva prisutnih u drugom singlu albuma “Lazarus” gde Bouvi traži Isusovog magarca kojim je božiji sin ušao u Jerusalim. Svetska muzička kritika je album automatski prihvatila kao Bouvijev klasik da li iz pijeteta ili iz obaveze prema svojim urednicima te izdavačkim kućama i muzičkoj industriji uopšte, ali bih ja savetovao nepristrasan i oprezan pristup, onakav kakvim bi i Bouvi bio zadovoljan.