Da li imate preko 18 godina?

PRIMAVERA SOUND 2022 (#3): Završetak u velikom stilu

0
0

U narednim redovima moći ćete da pročitate koji su koncerti obeležili poslednji dan prvog vikenda Primavere.

I pre početka sam znao da je glavna prednost ovog festivala u odnosu na ostale ujedno i njegova najveća mana – program pretrpan crème de la crème izvođačima indie ili alternativne muzike (kako vam volja) i neminovno je da dolazi do preklapanja. Međutim, i dalje se nerviram oko toga iako znam da je nemoguće pogledati sve što me zanima. Zaista nas organizatori stavljaju na muke kada se donosi odluka kojeg nastupa se treba odreći.

Novi koncertni dan startovao je u Auditori Forumu, zatvorenoj sali sasvim blizu festivalskog pandemonijuma. Tamo je nastupala Jenny Hval, norveška muzičarka tananog glasa, sa svojim petočlanim pratećim bendom. Predstavila nam je pesme sa nedavno objavljenog izdanja Classic Objects, a počastila nas je i premijerom nove stvari “Ashes to Ashes”. Uglavnom pesme počinju tiho, svedeno, da bi se postepeno gradile i razvile u nešto grandiozno zahvaljujući uplivu ostalih muzičara i bek-vokalistkinje. Zvuk je bio besprekoran, mislim da je ovo jedan od najbolje ozvučenih prostora gde sam slušao muziku do sada.

Jenny Hval, foto: Eric Pàmies

Najveće ime subotnje festivalske večeri bili su Nick Cave and the Bad Seeds. Kakvo onostrano iskustvo predstavljaju koncerti dotične grupe! Ovo je bio četvrti put da ih slušam i svaki je bio poseban na neki drugačiji način. Ono što se ne menja jeste da me uvek rastave na atome.

Emotivna plovidba sa kapetanom Nikom za kormilom započeta je živahnom “Get Ready for Love”. A, ljubavi je sinoć bilo toliko da se sa bine prelivala u obližnje more. Usledila je “There She Goes, My Beautifl World, još jedna pesma sa dvostruke ploče iz 2004. godine, a potom stari favorit, bučna i raspojasana “From Her to Eternity”. Nakon ove bure, dolazi do zatišja kada je preko pedeset hiljada ljudi zanemelo i u potpunoj tišini ispratilo Kejva dok je na klaviru izvodio “O Children”. Zaista nestvarno.

Novo razdiranje duše nastavilo se uz “I Need You” koju je posvetio “to my two boys, Luke i Earl. They’re here somewhere”. Imajući u vidu strašne tragedije koje su ga zadesile, nije čudno što reči pesme suzama ispunjavaju oči.

Đavolji violinista, Voren Elis, ima odvojeni nastup u svom uglu dok mahnito vitla gudalom ili u zanosu prstima prelazi preko svog omiljenog instrumenta što čini da “Tupelo”, “The Mercy Seat” i “City of Refuge” zvuče iščašenije i neobičnije. Opet, Kejv juri sa jednog kraja pozornice na drugi, silazi među prve redove, fanovi mu pružaju ruke, dok on u sebi svojestvenom maniru nastavlja svoju propoved. Za sam kraj regularnog dela koncerta, ostavljena je “White Elephant”, pesma sa njihovog zajedničkog albuma Carnage.

Međutim, znamo svi da to ne može biti kraj. Ne pre nego što se odsvira pesma nad pesmama. “Into My Arms” Nik počinje usamljen na sceni za klavirom da bi mu se u refrenu pridružio trio horskih pevača u ulozi pratećih vokala. Veličanstveno! Još je izvedena nova “Vortex” koja zvuči sjajno, a koncert je okončan anđeoskom “Ghostseen Speaks”. Hvala Bad Seedsi, družićemo se još ovog leta.

Gorillaz su, sa druge strane napravili najveću žurku na festivalu. Sveprisutni Dejmon Albarn, zajedno sa desetak muzičara na bini, plus pet pratećih vokala iščašili su kukove brojnim posetiocima na Estrella Damm stejdžu. Prvi hajlajt koncerta bio je Mos Def, koji se totalno neočekivano pojavio i sa kojim je izvedena “Stylo”, da bi potom reper imao sopstvenu tačku gde mu se pridružila, ako se ne varam, šestočlana duvačka sekcija. Duvački ansambl se zadržao i za pesmu “Broken”, a tu je bila i Fatoumata Diawara, malijska muzičarka sa kojom je Albarn sarađivao na prošlogodišnjem albumu grupe i sa kojom je odsvirana zajednička stvar “Désolé”. Ludnica je nastavljena uz “Feel Good Inc.” kada je De La Soul zgrabio mikrofon, a na “Momentary Bliss” furiozno uleće slowthai, koji je nešto ranije imao vlastiti nastup. Veliko finale donosi “Clint Eastwood”, dok totalni haos nastaje uz verziju koju je uživo stvorio Sweetie Irie. Ponovo spektakularan nastup, kao na Szigetu kad sam ih gledao.

Zanimljivo je bilo na koncertu talentovanog sastava Black Country, New Road. Naime, pre izvesnog vremena, došlo je do razlaza sa pevačem grupe, te su ostali članovi benda rešili da ne sviraju pesme sa dva izuzetno hvaljena albuma, već nove stvari koje su napravili bez njega. Tako je okupljena publika bila u prilici da čuje osam nepoznatih pesama koje još uvek nisu snimljene dok su se na vokalnim dužnostima smenjivalo nekoliko članova grupe. Ono što sam ja čuo, zvuči više nego dobro. Zbog ogromne gužve dan ranije nisam uspeo da uhvatim sastav Low u sali Auditori, ali mi se sreća osmehnula jer su zakazali još jedan nastup na otvorenom Binance stejdžu. Izuzetno cenim njihov album Ones and Sixes, kao i prošlogodišnje remek delo HEY WHAT, a kako su setlistu u velikoj većini sačinjavali pesme sa ovih izdanja, možete skontati kako mi je bilo na koncertu. Opet, verujem da bi mi doživljaj bio još žešći da sam ih slušao na solo nastupu u zamračenoj, klupskoj atmosferi.

Na omalenoj Plenitude bini, za sam kraj mog prvog pohođenja na španski festival slušao sam Shame, još jedan u plejadi novijih post-punk bendova sa Ostrva. Momci su energični, prepaljeni na svirku, što itekako pozdravljam, međutim, nešto nije štimalo da mi se pesme do kraja svide, kao kad sam ih slušao kod kuće. Tako nisu mislili fanovi u prvim redovima koji su neprestano pravili šutke, a u jednom momentu i frontmen je završio na njihovim rukama. Utisci su mi pomešani, ali ćemo se uskoro ponovo sresti, pa verujem da ćemo tada kliknuti.

To je to. Završen je prvi vikend Primavere na Parc del Forumu. Vreme do drugog dela prekratiće klupski koncerti širom Barselone gde će publika moći da čuje omiljene izvođače u takvom ambijentu.

*naslovna fotografija: Sergio Albert