Mini albumi za duga uživanja

Da, da, došlo je i to vreme. Bliži se kraj godine, sumiraju se rezultati, i naravno, formiraju se raznorazne  liste. Listomanija na ovom portalu, bar kada je muzika u pitanju, startuje kolekcijom EP izdanja koji su ostavili najbolji utisak na nas. 

Rhye / Spirit (Loma Vista)

Svojevrsni EP kanadskog muzičara Majka Miloša (Mike Milosh) u trajanju od 28 minuta donosi nam tri instrumentala i pet vokalnih numera, minimalističke, ali elegantne produkcije i posebnog, delikatnog ambijenta. Srce i duša ovog projekta su klavir i njegov čežnjivi, svilenkasti vokal koji funkcionišu u idealnoj harmoniji. Kada su instrumentalne kompozicije u pitanju, „Green Eyes“ se posebno ističe , dok je „Needed“, koju možete čuti u nastavku, prema mom mišljenju, najbolja na čitavom albumu. Na ovom EP-ju gostuje nekoliko njegovih kolega muzičara, a saradnja sa islandskim pijanistom Ólafurom Arnaldsom na „Patience“ predstavlja pravi mali dragulj.

Broken Social Scene / Let’s Try The After Vol. 1 ( Arts & Crafts)

Ostajemo u Kanadi, ali se ovoga puta družimo sa Broken Social Scene, indie-rok veteranima iz Toronta. Višečlani kolektiv se 2017. vratio izvrsnim albumom „Hug of Thunder“ nakon sedmogodišnje pauze, a u 2019. su objavili dve mini ploče od kojih, za ovu priliku, izdvajamo prvobitno izdanje iz februara. Iako su članovi ovog benda zauzeti na sopstvenim i raznim drugim projektima sa strane, našli su vremena da nam isporuče ovaj interesantni uradak. Kevin Dru (Drew) i ekipa od kratkog, sanjivog uvoda prelaze na groovy instrumental „Remember Me Young“, odnosno na „Boyfriends“ gde se dotiču teme emotivne nezrelosti savremenog muškarca. Zatim vokalnu palicu preuzima Ariel Ingl (Engle) na „1972“, dok EP okončava „All I Want“ praćena primamljivom bas linijom i još jednim radio-friendly potencijalom. Kada se crta podvuče, još jedan zadovoljavajući dodatak BSS katalogu.

Mudhoney / Morning in America (Sub Pop)

Nastavljamo sa veteranima, a sada su na redu članovi benda Mudhoney sa setom pesama nastalih tokom sesija za njihov prošlogodišnji album „Digital Garbage“. Tu je i „Let’s Kill Yourself Live Again“, prerađena verzija favorita sa tog izdanja „Kill Yourself Live“, te obrada „Ensam I Natt” (“So Lonely Tonight“) grupe Leather Nun. Ukratko, muzika na koju su nas navikli u prethodne tri decenije. Očekivano, ali efektno. I dalje je to muzika koja može da izazove šutke među fanovima, i dalje se u njima samima prepoznaje želja i energija, tako da se može konstatovati da je ovo još jedan sasvim korektan EP.

Dry Cleaning / Sweet Princess (It’s OK)

Pravo iz Londona dolazi nam kvartet koga čine trojica dugogodišnjih prijatelja i vokalistkinja Florens Šou (Florence Shaw) koja je, iako bez pređašnjeg muzičkog angažmana promovisana u liderku benda. Sviraju osvežavajući post-punk na jedan stonerski način, a pored napetih gitarskih rifova i ubitačne ritam sekcije, glavna snaga ovog izdanja jeste domišljata, inteligentna, moćna spoken-word izvedba pomenute pevačice koja već nakon prvog slušanja kupi sve simpatije. Te numere – eseji inspirisane su brojnim komentarima sa raznoraznih društvenih medija i tonama informacija koje nas svakodnevno preplavljuju, a Florens to isporučuje fantastično, uz pravu dozu humora i satire.  Jedno od otkrića za ovu godinu kada što se mene tiče.

Middle Kids / New Songs For Old Problems (Lucky Number)

Sidnejski indie-rok sastav uživa na lovorikama odlično medijski prihvaćenog albuma „Lost Friends“, ali članovi benda ne sede skrštenih ruku. Predstavili su nam novo mini izdanje koje evocira alternativni rok devedesetih, ali odenuvši ga u moderno ruho. Startuju snažno numerom „Beliefs & Prayers“, prepliću se gitare, perkusije i nemirni vokal Hane Džoj (Hannah Joy), a potom slede gorkoslatka „Needle“ i nešto rokerskija „Real Thing“.  Middle Kids znaju kako da naprave zavodljive i catchy melodije, na početku su karijere, energije i motiva poseduju napretek i sve skupa u vezi sa njihovom muzikom deluje veoma obećavajuće. Sa tim je upoznat i Rajan Adams koji ih je pozvao da mu budu predgrupa na turneji. Start kakav se samo poželeti može.

Guerilla Toss  / What Would The Odd Do? (NNA Tapes)

Novo izdanje psihodeličnih art-pop čudaka je, prema rečima Kesi Karlson (Kassie Carlson) njihovo najličnije do sada, jer na jedan direktan način obrađuje njeno iskustvo u borbi za život usled zavisnosti od opijata. Osećanje nemoći, izopštenosti, osude društva, traume, preispitivanje haosa u kom se čovek kreće – teme su koje prožimaju sve pesme na ovom mini albumu, a stilski su propraćene  prepoznatljivom eksplozivnošću koju stvaraju sintisajzeri i gitare, ne odustajući od svoje trippy prirode i dinamič(t)nog ritma. Reklo bi se da je ovaj vid terapije za Kesi itekako bio uspešan.

Squid / Town Centre (Speedy Wunderground)

Novi EP britanske četvorke počinje iznenađenjem u vidu numere „Savage“ koju pokreću duvački instrumenti u jednoj sporijoj, džeziranoj varijanti, da bi se zatim nastavilo sa „Match Bet“, letnjim post-punk hitom sa zamršenim gitarama i vokalnim varijacijama pevača benda. Zatim je na redu centralno delo, „The Cleaner“, sedmominutni miks plesnih ritmova, raznovrsnih žanrova, promena tempa i uvek napete atmosfere. Ovde nam grupa iz Brajtona prikazuje kreativnost i muzičko umeće koje poseduje i ukazuju na vlasite mogućnosti u kojima ćemo, uveren sam u to, uživati u godinama koje slede.

Spielbergs / Running All the Way Home (By The Time It Gets Dark)

Norveški bend početkom godine objavio je sjajni debi album (zbog čega će se naći na još jednoj listi, stay tuned), a 2019. su finiširali novom diskografskom avanturom, i to u ovom kratkom formatu. Družina iz Osla svojom muzikom priziva i pank i emo, i rok i pop, te ako baš želite da ih etiketirate, neka to bude power pop. Konstantno se kreću u neočekivanim pravcima, međutim deluje kao da gitare i bubanj na jedan veoma dobar način drže sve pod kontrolom. Od naslovne numere, preko „This is Not the End“ do finalne „Fake A Reaction“ svaka pogađa određeni nerv, zbog čega nailazi na odličan prijem kod slušaoca.

Slaves / The Velvet Ditch (Virgin EMI)

Prva polovina novog mini izdanja superpotentnog dua iz Kenta stoji rame uz rame sa najboljim stvarima iz njihovog dosadašnjeg opusa. Klasična demonstracija ultra moćnih i teških rifova obrušava se na slušaoca već u početnim sekundama uvodne „One More Day Won’t Hurt“, da bi se zatim buka nastavila u narednoj „It Makes Me Sick“ uz neizostavni skričeći vokal Ajzaka Holmana. Onda, sasvim neočekivano smiruju strasti u naslovnoj numeri, te nam prikazuju svoju blažu, mekšu stranu, da bi sve kulminiralo klavirskom baladom „When Will I Learn“ kojom vrlo efektno završavaju EP. Kada je moja malenkost u pitanju, Slaves su lagano u top 5 britanskih bendova u ovom trenutku.

Villagers / The Sunday Walker (Domino)

Za sam kraj ostavili smo dablinski indie-folk sastav Villagers koga predvodi kantautor, pevač i gitarista Konor O’Brajen. U pitanju su četiri pesme koje se ipak nisu našle na prošlogodišnjem LP-ju „The Art of Pretending to Swim“, a čija atmosfera odiše spokojem, melanholijom i intimnošću. Glas pomenutog frontmena divno pluta uz magično orkestrirane numere i uspeva da okupira vašu pažnju nakon samo jednog slušanja. Međutim, nema sumnje da ćete vraćati EP na početak, iznova i iznova. Romantika je na ceni, a to članovi grupe Villagers vrlo dobro znaju.

HONORABLE MENTION:

Pored gorepomenutih EP izdanja, bacite uho i na mini albume koje su objavili Fauness, Sporting Life, Pom Pom Squad, Interpol, Death Cab for Cutie, Channel Tres, Verdigrls, Knife Wife, Beach Slang, Juana Molina, Wild Pink… Verujem da ćete probrati nešto iz ovog izobilja, te da ćete imati šta da preslušavate tokom narednih dana.