Ivan Ivanović Juice: PRIČA O USPEHU

Kada sam shvatio da želim da napišem jedan ozbiljan tekst o Juice-u, bilo mi je jasno da to neće biti nimalo lak posao. Kao veliki fan lika i dela Ivana Ivanovića, osećam određenu odgovornost pišuću tekst koji bi napravio presek cele njegove karijere i još koječega, a kakav do sada nije napisan i pored toga što je Juice prisutan na sceni već dvadeset godina. Prvi problem koji mi se javlja je što ja Juice-a pratim tek od neke 2010. godine, kada razbijam te neke barijere u glavi i otvaram se ka svetu pop muzike, između ostalog i hip hopu. U tom smilsu, ja apsolutno ne mogu da se izmestim u devedeveset šestu i pričam o tome na šta je svet repa ličio tada. To važi i za dobar deo prve dekade XXI veka, ali mislim da ću uspeti da se snađem na tom putu, uprkos tome što nemam neposredan uvid u dobar deo tih nekih godina jako značajnih za Juice-ovu karijeru. Opet, mislim da ću uraditi veći posao od običnog razračunavanja jednog fana sa svojom opsesijom.

Eto, lepo sam se ogradio, a sad možemo da pređemo na stvar. Iako ne mogu da se vratim u sredinu turbulentnih devedesetih, te pričam o tim hip hop blejama na Trgu Republike koje su predstavljale stecište različitih hip hop glava koje će kasnije postati manje ili više bitne za razvoj hip hopa u Srbiji, za uvod u tu neku priču će biti dovoljno da pogledate kratki dokumentarni film „Pećina“ snimljen 1999. u kom Juice priča o grafiti sceni. Tu vidimo Juice-a kao klasičnog backpacker-a koji crta po gradu, puši buksne i sluša rep. Ovo je važno jer postavlja Juice-a kao nekoga ko je u rep priču ušao kao iskreni zaljubljenik u hip hop kulturu, koja je mnogo širi pojam od samog repa. Tako će se ispostaviti da je jedna od osnovnih stvari koja Juice-a razlikuje od svih ostalih repera u regionu do današnjeg dana to što je on jedan posvećeni hip hop misionar, koliko god bio kontroverzan MC.

Počeci/Full Moon

Za početak naše priče ćemo se ipak vratiti koju godinu unazad, kada se juice uortačio sa Shorty-jem (Bata Barata), ne bi li 1998. za Centroscenu sa njim kao Full Moon izbacio svoj prvi album „Na nivou“. Srpski hip hop je tad već imao ozbiljnu zaostavštinu, budući da su se Ila, CYA, Robin Hood, Gru i drugi već afirmisali kao značajna imena na sceni, ali to ne umanjuje značaj prvog i poslednjeg albuma Full Moon-a. Treba skrenuti pažnju na to da je ovo neverovatno zreo album za momke koji su tada imali nepunih 17 godina, ali i da pati od stvari neminovnih za tako nežne godine, a to je opterećenost bavljenja ispravnim repom, te želje da se publika motiviše, što sa sobom nosi teret kontemplacija i lamentacija nad nesrećnom mladosti i odrastanju na beogradskim ulicama devedesetih. Tako od tih šesnaest traka imamo neke kultne rep pesme poput „Ja se vraćam u svoj hram“, „Mi predstavljamo hardcore“ i „Ma paz’ da nisi“, dok ima i onih koje je stvarno teško slušati, naročito danas, kada su dileme iznete na tom debiju odavno prevaziđene. Ipak, pored toga što je na momente zamoran, ovaj album daje jedinstven uvid u odrastanje tokom turobnih devedesetih u Srbiji, jer iako ne govori o kriminalu i teškom životu na ulici, on nam kroz prizmu dva repera na pragu dvadesetih govori koliko je teško bilo biti pubertetlija u tim najtežim godinama. I Juice i Shorty su ovde pred tom večitom hamletovskom dilemom, koja je zapravo dilema o odrastanju, i tako dok se osvrću oko sebe na zemlju koja se ruši pred njihovim očima, oni se priklanjaju autosugestiji ne bi li prihvatili to da moraju da gledaju napred i da ne smeju da pokleknu pred opštim kolapsom oko njih. Dobar primer za ove kontemplativne momente su pesme „Misterija Večnosti“ i „Prokletstvo“ koje se bave transcedencijom i gde momci iz osećaja beznađa posežu za pitanjima smisla života.

„Na Nivou“ je pored svega gore pomenutog jako značajno izdanje jer je prvi uvid u Juiceov talenat, pa i njegove čvrste svetonazore kao repera koji će se kasnije iskristalisati, ali je ovde već sasvim jasno da su juiceove ambicije mnogo veće od toga da samo snima muziku koja mu se dopada, već su ovde prisutni momenti razračunavanja sa negativnim pojavama u srpskom hip hopu, bilo da je u putanju inertna publika ili posrnuli MC-jevi. Ovde se već nameću neke teme koje će juicea pratiti do danas. Tako se lajna „Razmisli dal’ je vredno ići putem kojim idu svi (uvek prepoznaj onaj pravi)“ direktno nadovezuje na onu iz „Čuti dok te karam“ („ja kad se malo zezam mislite da sam puko, ustvari vam smeta jer prolazim gde je usko“). Ja ću naravno biti besraman i protumačiti obe lajne kao parafraze Jevanđelja po Mateju 7:13,14. Posebno indikativna je najbrutalnija traka koju ju Full Moon izbacio, a ne nalazi se na albumu, „Jebite se svi“. Ovde se Juice obračunava sa ostacima Titove policijske države koja nam i dan danas radi o glavi, a sa plavima i crvenima će Juice revnosno nastaviti da se bavi i na svojim solo albumima. U skitu „Jugoslavija“ on se semplujući pesmu Dragana Stojnića „Bila je tako lijepa“ simbolično oprašta od jugoslovenske ideje.

V.I.P.

Posle Full Moon-a, Juice se razilazi sa Shorty-jem i ulazi u priču sa Reljom i Ikcem iz V.I.P.-a. Sa njima snima jednu od najznačajnih traka srpskog hip hopa „Ko će to da plati“, koja predstavlja žeđ izneverene srpske omladine za nekim boljim, odnosno lagodnim životom. Uporedo sa razračunavanjem sa uvek aktuelnim problemima srpskog društva kao gubitničke strane jugoslovenskog građanskog rata, gde se postavlja pitanje „koliko koštaju Kosovo i Bosna“, tu se pominju vile, Bugatiji, odeća sa krokodilom, Bahami, Majami, Honde i Bembare što je ista ona žeđ iz koje je u Komptonu nastao gengsta rep onakav kakav su radili NWA, a u kom marginalizovani crnci posežu za blagodetima materijalističkog sveta pritom ne prezajući da ih se dočepaju na bilo koji način.

Saradnja sa V.I.P.-jem nije potrajala, budući da su Relja i Ikac hteli da stave veto na tada već spreman Juice-ov prvenac, i tu im je Juice okrenuo leđa. Naravno, ovo je bio jedan zdravorazumski potez koji će srpskoj sceni doneti jedan od najvećih rep albuma svih vremena „Hiphopium“. Za uvid u Juice-a u ovom periodu je dragocen intervju koji je uradio sa Škabom i Feđom iz Beogradskog sindikata u tada jako uticajnoj rep radio emisiji Sindikalni termin. Pored ovoga ovaj intervju je značajan jer putem uključivanja slušalaca u program daje dobar presek svih tih nekih zabluda koje je srpska rep publika imala tada, a zadržaće ih do danas. U jednom momentu se čak uključuje i Moskri da baci neke svoje sveže lajne, žaleći se kako ne može da završi pajdo.

Hiphopium

Hiphopium je spreman tri i po godine i pravi je reprezent, odnosno showcase, novog MC-ja (kako to i dolikuje kada je debi u pitanju), na kom je Juice pokazao sav svoj neverovatan talenat i ustoličio se kao jedan od najvećih srpskih MC-jeva. Album je izašao 2002. za BK Telekom, a prvi singl „Keš kolica“ će napraviti takav odjek na sceni i van nje, kakav nijedan rep singl nije ponovio do danas.

Juice već na Hiphopiumu čvrsto grize gengsta rep i otvara album sa trakom „Pucaj sad“ gde se stavlja u tu arhetipsku ulogu repera koji puca rimama. Istovremeno, Juice se obračunava i sa mitomanijom vezanom za srpski kriminal, što je opet nešto što prati Srbiju od „Vidimo se u čitulji“ do danas gde za odličan primer imamo poslednji hit THCF-a „Ideš za Kanadu“. Na sledećoj traci gde mu gostuje MC Suid, Juice se opet razračunava sa jugoslovenskim pitanjem gde se stavlja u ulogu teškog provincijalca (sa sve semplovanim narodnjacima i mukanjem krava) koji je bez plana došao u Beograd sanjajući o nekom lagodnom životu. „Pobednik“ je traka koju će Juice obraditi na sledećem Hiphomiumu, opet kao i u slučaju Full Moon-a opterećena lamentacijama, ovog puta o bezbrižnoj mladosti, ali značajna jer Juice ovde prihvata poraze kao nešto što ga čini jačim na svom putu ka uspehu. Pre nego što pređe na najšmekerskiju traku u srpskom hip hopu „Ti si ta“, koja opet može da se tumači i kao ljubavna pesma i u tom smislu antipod traci „Navika“ koja je jedina čista ljubavna pesma na albumu, Juice na traci „Tako je, kako je“ ispostavlja važan hip hop aksiom keep it real i dok repuje o nesrećnim okolnostima odrastanja u rasturenom braku i stavlja svoj nekadašnji hram (Beograd) pod znak pitanja kao mesto gde se oseća kod kuće, prema svim ovim problemima se postavlja kao neminovnostima koje ga neće omesti na svom putu.

Moja generacija, velika halucinacija, neuspela penetracija, na svakoj žurci racija.

Posle „Ti si Ta“ Juice zagreva atmosferu pred „Keš kolica“ i ubacuje još tvrđu plejersku traku „Kako ja kažem“, najeksplicitniju na albumu, a gde se postavlja kao omnipotentan jebač sa lucidnim lajnama poput „Ona kaže mi da hoće da je jebem. Ja to tako ne bi rek’o, ja sam fin dečko, nemoj da te čuje neko!“ Ove male kontradiktornosti će postati karakteristične za Juice-a budući da u rep himni „Keš kolica“ gde ispostavlja sebe kao ultimativnog šmekera, da ne kažem rep boga, ubacuje gotovo niotkuda lajnu „Nisam te upec’o na keš ribo, nego na žvaku“.

Pre nego što se prebaci na niz tvrdih traka, Juice posle „kolica“ pravi mali intermeco u vidu više nego prikladnog skita sa semplom pesme „Đuskaj“, kralja beogradskog noćnog života sedamdesetih, Bobana Petrovića. Već na svom debiju Juice je počeo da pravi neke sjajne saradnje, što sa regionom, što sa dijasporom, tako mu ovde pred Kojota, Teror Teče i Timbeta, gostuju dva MC-ja iz Švajcarske i Francuske, Luka i Jazz. Pored njih je tu čak i čuveni britanski hip hop DJ i producent DJ Vadim koji je pozvan da u kratkom skitu baci rispekt, isto kao što je američki hip hop duo Das EFX uradio u intru albuma. Pored „Navike“ koju sam već pomenuo, a koju prati fantastičan skit sa semplom pesme Muharema Serbezovskog „Za venčanim stolom“, tu su još dve rep kidalice. „Kraljevski stil“ sa Teror Tečom i „Doživotno MC“ u kojoj Juice poredi svoj poziv sa nekom vrste dobrovoljne robije.

Brate Minli

Pošto je prošlo neko vreme dok se prašina oko Hiphopiuma slegla Juice će 2006. za City records i u sponzorstvu Delta sporta, gotovo neplanirano, izbaciti najkontroverzniji album u srpskom repu, i to će biti trenutak kada će izgubiti dosta svoje publike koja nije mogla da shvati ili proguta celu priču.

Ne krivim ih, ovo je jako zajeban album i usudio bih se da kažem da je „Brate minli“ najznačajniji konceptualni album u srpskoj pop muzici uz „Odbranu i poslednje dane“ Idola.

Ovde se Juice oslobodio svih inhibicija i izbacio album kakav još dugo nećemo imati prilike da čujemo. Jednostavno, ovo je jedno remek delo gde je suprotstavio sve protivrečnosti srpske popularne muzike, a i srpskog društva u globalu. Juice će pre samog albuma pripremiti publiku da izlazi iz tih nekih uskih shvatanja repa i uraditi odličnu pesmu „U tvojim kolima“ sa Anabelom iz Funky G-a, koja je za mene neki vrhunac srpskog R’n’B-a.

Već ovde se podigla velika prašina kod publike jer Juice sarađuje sa scenom koja je tom nekom mozgu zakucanom u „real“ hip hopu neprihvatljiva. Naravno, Juice će ovde slomiti led i drugi reperi će polako početi da sarađuju sa zabavnjacima. Opet, ovo će biti samo nagoveštaj za ono što ljude može da očekuje na novom albumu, gde će Juice sarađivati sa Minom Kostić, Ivanom Gavrilovićem, te Husom iz Beat Street-a i suočiti se sa tim dizel nasleđem devedesetih bez ikakvog otklona. Bitno je napomenuti da je Juice ovde za bitmejkera angažovao Saliera Del Floresa, bez koga ovaj album ne bi zvučao upola dobro, a sa kojim će Juice nastaviti da sarađuje do danas.

Već na prvoj traci Juice zagriza nove tendencije na svetskoj rep sceni, isto onako kako je Hiphopium otvorio sa gengsta repom, ovde to čini sa trepom za koji kapiram dobar deo rep publike u Srbiji nije imao ideju šta predstavlja. Uopšte, zvučna slika je inspirisana novim rep tendencijama sa američkog prljavog juga, i to je ono što uz Juice-ove rime stvara savršen spoj nekog ludila koje čini album zanimljivim i nepredvidljivim. „Uvertira Lektira“ predstavlja sjajan uvod u priču, buduću da deluje kao neki disclaimer, odnosno upozorenje za ceo album gde se Juice bez ikakvog ironičkog otklona, potpuno didaktički, obraća svojim slušaocima.

Shvati da kriminal nikud’ ne vodi, shvati, sve može da se prebrodi,
shvati da ulica te jede i samo Bog te gleda, svima drugima se jebe.

Ovu stvar sledi odličan skit „Opušteno“ u kome jedan ogorčen krimos govori o osveti koju sprema za muriju koja mu je pobila ortake, a zapravo predstavlja uvod u fantastičnu stvar „Jel’ si besan?!“ gde se Juice razračunava sa svim zabludama srpskog podmlatka, od loženja na kriminal do zloupotrebe narkotika. Tu se javlja i taj problem da je ovaj album pogrešno skapiran kao glorifikacija dizelaštva, mada ako se obrati pažnja na tekstove vrlo je jasno da se Juice dok promoviše dizel fazon jasno ograđuje od nuspojava te podkulture. Najindikativniji je vers Vokea, Juice-ovog kompanjona iz 93 FU KRU, a koji završava traku i kaže: “Tripujete fazon gangsta dok se fura ova pesma, zatvori su puni nema mesta. Nemoj da si smešan, danas skupo kosta greška, u deliću sekunde krvava ti je treša. Nemoj da si blesav, da tripuješ da imaš muda, ako iza dela stoji gudre pošmrkana kesa.” Juice ovde radi i odlične remikse dve trake sa Hiphopiuma, pa tako „Ti si ta“ postaje Jamaican Mix sa Husom, a Keš Kolica Dance progressive mix sa Salierom i na bitu i na majk-u. Posle ovih miksova i odlične saradnje sa Minom Kostić na „Priđi mi polako“ (inače prvog rep narodnjaka koji će uticati da nastane trend u pravljenju matrica od semplova narodne muzike), ide naslovna traka albuma čije ime je ustvari žargon koji su pri pozdravu koristili BG šmekeri sedamdesetih.

Juice ovde nastavlja da se izmešta iz klasičnog repovanja iz prvog lica. Tako je on ovde jednim delom Ivan Ivanović, ali drugim preuzima najrazličitije narative, što krimosa, šabana, dizelaša („Petakk“), gastarbajtera („Kako je u švici!?“) itd. Naravno, mali mozgovi su ovo shvatili kao neko omnipotentno Juice-ovo kurčenje i zato su prezreli njegov najambiziozniji te najapstraktniji album kao momenat gde je on izdao rep. Još jedna stvar koja čini ovaj album toliko jedinstvenim je što prilikom uživljavanja u dizel fazon Juice kao da gubi klasični pristup repovanju i lajne mu se nižu asocijativno i podsvesno, što celu priču čini jako uzbudljivom, budući da pošto jasno otvori album sa „lektirom“, on dalje nastavlja sa apstrakcijama gde lajne postaju celine za sebe i pretvaraju se u neke nagoveštaje, pa se stvara taj utisak da nikad ne možeš da shvatiš šta se tačno dešava u pesmi, ili taj još gori trip da svaki put imaš utisak da govori/čuješ nešto drugo.

Kao i na Hiphopiumu i ovde je prisutno razračunavanje sa policijskom državom, najočitije u traci „’de su pubovi!?“ sa lajnama tipa: „policijsku državu napravio je Tito, ne primamo mito, tutto finito“ i zaključkom da ovde „ništa se promeniti neće, vraća se ekipa devedesettreće“. Pored ovih eksperimentalnih traka na albumu se nalaze i hardkor trake o uličnoj priči poput „U vožnji kroz blok“ i „Na ulici“, da bi Juice zatvorio album izmeštajući se opet u glavu naloženog dizelaša koji pati zbog toga što nema najnoviji Air max u predrkanoj traci „Najke mi“, odi Najku, gde mu gostuje stari ortak Ila.

Hiphopium 2

Dve godine kasnije Juice se vraća svom životnom delu i izbacuje Hiphopium dvojku. Uprkos sjajnim trakama Juice ovde pokušava da pokrije toliko različitih tema, da se gubi taj osećaj celine kao na prethodnim izdanjima i album tone u toj nekoj disperzivnosti gde se Juice opet razračunava sa publikom i reperima, a istovremeno gura taj strejt rep i daje vetar u leđa novim MC-jevima poput Denira.

Ne mogu da se otmem utisku da ovaj album predstavlja korak nazad za Juice-a, ali za njega verovatno neophodan korak u smislu nekog resetovanja svoje karijere. Ovde Juice-u gostuje oko dvadeset MC-ja, što mislim da je jedinstven slučaj u srpskom repu, a uposleno je i petnaestak bitmejkera. Tako album predstavlja trenutak u Juice-ovoj karijeri gde on želi da promoviše scenu i motiviše repere da pođu njegovim stopama, sve u želji da ojača srpski rep za koji je izjavio da bi bio jedan od najjačih u Evropi da nema sujete na sceni. Kada je reč o sujeti, najindikativnija traka ovde je „Sam“ gde Juice u refrenu parafrazira Doktor Igijeve „Oči boje duge“ a problem scene sumira sledećim lajnama:

A reperi, moji super ortaci, jednostavno su radnici nisu poslodavci.
Uvek kad dođe momenat da napravimo hit, zajedničkim snagama da polomimo bit,
povlače se u kućice i glume underground…

Iako je tu poziciju biznismena Juice izneo još na prvom Hiphopiumu, vratiće joj se tek 6 godina kasnije na dvojci gde u „Javlja mi se“ peva: „Dozivao sam keš i on mi se javlja. Stotka po stotka u pdže se stavlja“ što će biti direktna veza za njegov sledeći album „Apetiti mi rastu“ koji je gotovo u celosti posvećen sticanju i zaradi i tako predstavlja značajan korak napred za Juice-a budući da je tu napustio te neke moralizatorske momente, te lamentacije nad propalom scenom, već se okrenuo sebi i pomirio sa tom usamljenom pozicijom na vrhu, te odustao od borbi sa vetrenjačama kojima je sklon, a koje se iznova ispostavljaju uzaludnim, koliko god njegovi motivi pritom bili plemeniti.

Priča o Hiphopium dvojci naravno ne može da se završi a da se ne pomene možda najtvrđa gengsta traka ikada snimljena na srpsko-hrvatskom jeziku, odnosno „Ćuti dok te karam“ sa nizom predrkanih lajni od kojih mi je glupo da izdvajam ijednu, sem da zaključim priču o drugom Hiphopiumu pomenom na još jedan od mojih favorita sa albuma, odnosno jedan čist plejerizam u vidu pesme „Daddyjeva mala“ sa Honey MC. Više o Juice-u iz ovog perioda možete čuti u intervjuu koji je dao za radio emisiju Global Culture krajem 2008.

Apetiti mi rastu

U novu dekadu XXI veka Juice ulazi sa albumom „Apetiti mi rastu“(2012). Na „Apetitima“ Juice odustaje od te klasične promocije i štampanja diskova, već putem IDJ videos izbacuje ceo album na YouTube. Ovo izdanje ne prati nijedan spot, budući da je Juice tad već duboko ušao u krugove zabavne i narodne muzike, te je spotove uglavnom radio za potrebe tih saradnji. Značajno za „Apetite“ je i to što se ovde konačno iskristalisala ta 93 FU KRU ekipa čije usko jezgro kao MC-jevi čine Juice, Vox i Voke, a kako se ovde Juice predstavlja kao biznismen, tako FU 93 KRU postaje njegova firma.

Ovo je vrlo bitan trenutak za Juice-a i u tom smislu što se ogradio od problema srpskog repa, i usmerio se na dizanje svoje rep priče na neki viši nivo u svakom smislu. On ovde zauzima tron kao godfather srpskog trepa i mecena novih pojava na sceni, što kroz saradnju sa Dafina timom (Napoleon, Marko Moreno, Vuk Mob) što kroz saradnju sa Mimi Mercedes. Ovde Juice razbija te neke stare zablude i pokazuje se kao samouveren MC do te mere da u naslovnoj traci baca lajnu: „Ko za mene ima spreman album, slobodno nek puca, umesto mog će da kuca minimum milion srca“. Posle autotune kidalice sa Mimi, Juice ređa niz tvrdih stvari, do tada neviđenih u srpskom repu kao što su „Kad pravim ceh“, „Keš Roming“, i „Keš iz pederuše“, a „Ti me mrziš“ je možda i najbrutalnija traka na albumu, gde sve sa uvodnim citatom Dragana Nikolića iz „Poslednjeg kruga u Monci“ kao osujećenog muškarca koji ulazi u kriminal, iza rima idu konstantni pucnjevi i repetiranje oružja.

Na „Robiji“ Juice-u gostuje stalni saradnik Kojot, a ova traka je jako upečatljiva, budući da nizanjem slika Juice u dva versa sumira sve probleme savremene Srbije. Od masovnih grobnica i korupcije do huligana i narkomanije. Moj favorit na „apetitima“ je traka “Sve što želiš” koju je Juice uradio sa Coby-jem na bitu, a zapravo je najbolja motivaciona pesma koju je Juice ikad uradio, sa sve ograđivanjem u uvodu koje je vrlo indikativno za priču o ovom album, a koja se otprilike svodi na…

Money’s everything, man, you know I’m sayin? I’m not talkin’ about love, man, and friends I have, man, and people I love, man… I talk about money, man…

Kao što je Juice-a na „Bratu minlom“ vozio taj dizel gas, ovde ga vozi, kao što je iz naslova pesama očigledno, keš, odnosno zarada. Tako i ovde, iako je poruka pesama vrlo jasna, imamo neke dragocene lucidne momente koji kapiram da dolaze samo kada je Juice žešće izgasiran poput: „Ljudi nemaju za ‘leba, posao se traži, ostani u tangi, video sam te na plaži“.

Sponzori

Ako pričamo o Juice-u kao pravom profesionalcu neizbežno je pomenuti priču o sponzorstvima koja su pratila svako njegovo izdanje. Pored toga što je izdavao za jake kuće popu City-ja i BK Telekoma, Juice je već na prvom albumu kao sponzore imao Tatoo studije, klubove, juvelarnice, da bi mu na Bratu Minlom upao ni manje ni više nego Nike, a na sledećem Hiphopiumu je imao čak dvadesetpet sponzora među kojima Autocentar Petrović (distributer Folksvagena), Centar Boban, benzinske pumpe Slap, Mass Company.

Na Apetitima su se neke od ovih saradnji nastavile, a kao novi sponzori su ušli Alpina, zastupnik BMW-a Stefanović i juvelarnica Đani.
Ono što je Juice uradio po izlasku Apetita do danas mu je donelo veću slavu od svega što je do tada postigao, ali o tome više u drugom delu teksta. Stay tuned!