Da li imate preko 18 godina?

I am too sexy for you – taj ludi ritam

O kemp imaginarijumu Dejana Milićevića

Iako sam pomen turbo folka iznova prouzrokuje niz različitih i često vrlo zaoštrenih reakcija (bilo da je reč o zaljubljenicima u isti ili kulturfašistima), izvesno je da je reč o intrigantnom fenomenu čiji politički ili društveni značaj nikako ne može da se porekne. Nekolicina tekstova posvećenih pojedinim fenomenima iz domena lokalne popularne kulture, poput Cece i Lepe Brene, objavljenih na ovom sajtu, definitivno su otvorili prostor za valorizaciju istih iz posve drugačije perspektive. Međutim, analiza estetskih dometa turbo folka uvek je ostajala u drugom planu. Malodušno i sa lakoćom možemo reći da je reč o kiču, bez da se prisetimo ko je uz pomoć objektiva pevačice podmlađivao, činio nedodirljivim i fantastičnim mnogo pre estetske hirurgije.

Video i fotografski opus fotografa Dejana Milićevića, duhovnog oca estetike turbo folka, predstavlja fascinantan i redak primer doslednog kemp stvaralaštva u lokalnom, možda čak i regionalnom kontekstu. Reč je o precizno definisanoj strategiji baziranoj kako na kultu dive, tako i na kultu muškog tela.

Svoju bogatu karijeru Milićević započinje ranih devedesetih u fotografskom studiju Maria Bralića, etabliranog beogradskog modnog fotografa tog perioda. Ubrzo zatim odlazi u Ameriku, međutim, nezadovoljan zatečenim stanjem vraća se u Srbiju. Sa otvaranjem modnog studia Klik 1991. godine započinje Milićevićeva profesionalna karijera. U žižu interesovanja stupa u momentu saradnje sa pop pevačicom Ekstra Nenom 1992. godine, kada radi promotivne fotografije poslednjeg predstavnika Jugoslavije na Evrosongu. Nakon toga sledi saradnja sa, u tom trenutku, etabliranim pevačicama novokomponovane muzike poput Ane Bekute i Zorice Marković, ali i mlađim koleginicama poput Jasne Milenković – Jami i Svetlane Ražantović – Cece. Par godina kasnije dolazi do saradnje sa mega zvezdom Lepom Brenom i nešto kasnije sa estradnim enfant terribleom Jelenom Karelušom. Izuzev par ikoničnih spotova za Ivana Gavrilovića, saradnja sa pevačima je dosta retka (taj aspekt će biti pomenut u ostatku teksta). Krajem 90-ih i početkom 2000-ih, Milićević proširuje polje svog delovanja na tržište u regionu, te intenzivno počinje da snima u Makedoniji i Bugraskoj. Čuveni italijanski brend Roberto Cavalli unajmljuje Milićevića za kampanju nove kolekcije jesen/zima 2002. godine, a zahvaljujući višegodišnjem radu postaje oficijalni fotograf Playboya za istočno-evropsko tržište. Mimo video spotova, modnih kampanji i naslovnica raznih magazina (Profil, Dama, nešto kasnije Cosmopoliten) ovekvečio je i početke plodotvornih karijera domaćih/svetskih top modela (Nataša Vojnović, Tamara Paunović, Ivana Stanković).

Stilske odlike Milićevićevog opusa sugerišu pre svega odu old Hollywood glamuru odnosno besprekornoj eleganciji i sofisticiranosti reprezentovanoj u skupocenoj odeći i aksesoarima (saten, čipka, perje, biseri). Konstituisanje ženskog identiteta kao oslobođenog, nezavisnog i dominantnog, svakako je bilo u koliziji sa pozicijom žene u srpskom društvu tog perioda imajući u vidu preovlađujući tradicionalizam. U tom smislu, na izvestan način, možemo to posmatrati u svetlu emancipatorskog potencijala koje spotovi sa femme fatal protagonistkinjama šalju. Video spotom za numeru Živim život tebi iz inata predstavljena je Zorica Marković, odevena u crnu plišano-čipkanu haljinu sa crnom mačkom u rukama udobno smeštena na ljubičastom kanabetu. Tekstu numere u prilog savršeno idu kostim i scenografija, a Markovićeva nalik Normi Desmond iz kultnog noira Sunset Boulevard stavlja posmatraču jasno do znanja ko je i šta je – Diva.

Iako dosta suptilnija i setnija, u drugoj dekadi predstavljena je Ceca u spotu Znam. Njen status ranjene, ali, ipak, dostojanstvene zavodnice naglašen je besprekornim i ispoliranim izgledom nalik čuvenim flapers ili novom tipu slobodne žene iz 20-ih godina prošlog veka. Na sličnom tragu nastaje gotovo deset godina kasnije video spot Goge Sekulić za numeru Sexy biznisman. Iako konceptualno konfuzan (cheerleadersice + seksi biznismen + Gogine drugarice?), estetski se nadovezuje na pomenutu epohu, a atmosfera doživljava klimaks sa Goginim belim izadnjem (bundica od nojevog paperja, dijadema, biseri). Takođe, tu je i spot za Stojinu pesmu Žena starija u kome pevačica odevena u tigrastu toaletu prkosno peva muškarcu koji ju je prevario sa starijom ženom (tumači je niko drugi no večita loto devojka Suzana Mančić).

Kako je Milićević želeo da bude u njegovom fazonu kao u Londonu, snimio je i spot za vlastitu pesmu. U pitanju je duet sa pop pevačicom Tijanom Dapčević, lagani fashion housy hit Modni ritam. Radnja spota odvija se na modnoj reviji i svi akteri, izuzev Dapčevićeve i Milićevića, su modeli agencije Klik. Na tom tragu, a u skladu sa njegovim modnim i muzičkim apetitima, te praćenjem aktuelnih trendova, nastaju spotovi koji koketiraju sa rejv podkulturom. Legendarni video spotovi za pesme Hoću sa tobom da đuskam i Biću najbolji tada mladog pevača Ivana Gavrilovića kao da su prenosili atmosferu kultnog kluba Industrija. PVC outfiti, bundice, androgeni manekeni i glatki house ritam učinili su da ovi spotovi reprezentuju urbane i moderne tendencije tog perioda u Srbiji za razliku od dominantnog ratničkog šika svakodnevice. Slično rešenje u smislu osvetljenja i scenografije prisutno je u spotu za numeru Venera Željka Šašića, ali i za (prepev čuvene queer himne I will suvive Donne Summer) pesmu Preživeću, duet sa Jelenom Karleušom. Kadrom u kojem pevačica praktično naga hoda ulicom Milićević referira na poslednju sekvencu čuvenog video klipa za Madonninu pesmu Erotica.

Konstitutivni element specifične estetike Milićevića bazirane na melanžu holivudskog glamura, jarkog kolorita modnih editorijala iz 90-ih, eksplicitne erotike, rejverske estetike i ukusa novokomponovanih bogataša, svakako jeste muško telo. Gotovo da nema spota u kome se ne pojavljuje obnažen ili obučen zavodnik, bilo da je reč o objektu želje pevačice ili je reč o samom pevaču koji pesmu izvodi (pomenuti Ivan Gavrilović, Deen, Danijel Đokić, Nikola Burovac). U pitanju su savršeno građeni, muževni, ali nadasve stilizovani i emancipovani muškarci (čak i drvoseča iz Cecinog spota Idi dok si mlad je lamberseksualac). Za razliku od slike i prilike srpskog mačo frajera tog perioda prepoznatljivog po golemom zlatnom lancu i trenerci, muškarci u Milićevićevim spotovima su, na izvestan način, sofisticirani i moderni bilo da su biznismeni, sportisti ili manekeni, pa čak i kada su varalice i boemi.

Pored muzičkih spotova i modnih editorijala, Milićević sredinom devedestih realizuje i niz propagandnih klipova kako za novu privatnu televiziju Pink, tako i za novu političku partiju Jugoslovenska levica, supruge tadašnjeg predsednika države Mirijane Marković. EPP format za Pink sugeriše da je reč o intrigantnoj i posve ekskluzivnoj televiziji. Glavne protagonistkinje su često manekenke besprekornog izgleda, koje kao da pozivaju posmatrača na tajnu večeru, bal pod maskama ili orgije, u svakom slučaju, neverovatno i fantastično iskustvo. Klipovi za JUL imaju, pak, drugačiju agendu – odabirom modela, muzikom, scenografijom i sloganima (JUL JE KUL), reprezentuju urbanu kulturu i obraćaju se mlađoj generaciji odnosno najpoželjnijem delu biračkog tela.

 

Uprkos neizostavnim društveno-političkim implikacijama koje mogu analizu Milićevićevog opusa odvesti u drugom pravcu, izvesno je konstatovati da je vlastitu borbu za prestižno mesto jednog od relevantnijih lokalnih modnih fotografa zasigurno vodio uz mnogo pritisaka, pregovaranja i kompromisa u represivnom društvu koje ne trpi bilo koji oblik drugosti. Inauguracijom potpuno nove estetike muzičkog video klipa znatno različite od dotadašnje otelovljene u primeni jeftine kompjuterske grafike ili pastoralnih scena, Milićević se u lokalnom kontekstu pozicionirao kao inovator, vizionar ili revolucionar. Njegov pristup je podrazumevao prisvajanje pravila igre nalik onima iz zapadne industrije zabave, što je u potpunosti bilo prihvaćeno od strane pevača koji su, čak i u tim nemilim vremenima, žudeli za što boljom reprezentacijom. Uprkos tome, vremenom, njegov opus postaje u celosti ukalupljen u zahteve tržišta, inovativnost u pristupu i formi postaje sve slabija, te svaki sledeći projekat ostaje u senci radova iz 90-ih i reflektuje neku vrstu anahronizma.

Milićevićeva nasušna potreba za efemernim spektaklima potkrepljena je, kako je i izjavio u nekim intervjuima, večitom fascinacijom barokom. Ukoliko uporište za čitav splet simbola i autetičnu ikonografiju želimo da potražimo u ovom umetničkom pravcu (koji je bio mnogo više od toga) našli bismo se u ćorsokaku. Međutim, izvesno je reći da je Milićevićeva ikonografija nesputana poput barokne i obiluje mnoštvom amblema odnosno reprezentacija koje su konceptualno ili alegorički karakteristične za kvir zajednicu – od androgenije, homoerotike do transvestije (spotovi za slovenački bend Sestre, makedonskog pevača Bokija 13, imitatora Karamelu, manekena Vasu Nestorovića). Ovde posebno treba izdvojiti saradnju sa već pomenutom Jelenom Karleušom, koja svoju javnu personu u jednom momentu počinje da temelji upravo na nekoj vrsti društvenog aktivizma uz pomoć specifične kvir estetike i retorike. Posebno se mogu izdvojiti spotovi Slatka mala i artwork Candylife za prvi veliki solistički koncert simboličnog naziva All about Diva.

Tome u prilog ide i praćenje svetskih trendova koje se očitovalo u reenactmentima spotova svetskih pop ikona poput Tony Braxton (Ana Bekuta – Kralj Ponoći) ili Bjork (Lepa Brena – Luda za tobom).

Iako ga definitivno nije zanimao emancipatorski potencijal u domenu komercijalnog foto/video stavaralaštva, niti je imao bilo kakav otklon od ondašnje političke nomenklature, Milićevićevu praksu treba ipak čitati u svetlu specifične kemp ikonografije. Sklonost ka kopizmu, oponašanju stranih uzora i idola, fetišiziranje raskoši i luksuza, flambojantnost, pulsirajuća, nesputana senzualnost i seksualnost glavne su karakteristike njegovog opusa. Tehnološka inovaciju u elektronskoj montaži, kao i dostupnost skupocene opreme i resursa, svakako su mu išli u prilog, te je izvesno konstatovati, da su okolnosti i kontekst bili drugačiji zasigurno bi rad Dejana Milićevića bio na sličnom tragu kič pop nadrealizama američkog fotografa Davida Lachapella ili francuskog dua Pierre et Gilles.

Lajkuj:

Komentari:

  1. LifeOnMars says:

    Dobar tekst, mada mislim da se jako zapostavlja taj momenat homoeroticnosti i gej kulture koji se razvija tek na kraju teksta, a koji je okosnica njegovog rada.
    Spot Ivana G gde cerupaju falusoidni kaktus je as queer as it gets.
    Isto njegov privatan zivot i razlaz sa Ivanom (valjda se tako zvase) iz Hupera je interesantan momenat

  2. Gordana says:

    Totalno debilisanje i filozofiranje o necemu sto nije kemp vec kic, i kao takav mislim da je uzaludno davati mu paznju.
    Davida Lachapella nije kic vec kemp!

  3. pirke says:

    Kakvi smo mu mi Amerikanci, takav nam je i on Lachapell.

  4. A sto je reciklirao ideje pa je npr grupi DND napravio spot mesavinom Lepa Brena – Luda za tobom i Ana Nikolic – Vatra:
    https://www.youtube.com/watch?v=zdi_rtM1GQ8
    https://www.youtube.com/watch?v=VRPTUj2eFsM
    https://rutube.ru/video/3c3c135c78bb02713272bccc8cb6eaf0/

  5. MRAK :P says:

    Da li je upiranje prstom u pripadnika represivne grupe manji treš od D. Milićevića? Hajde jedan tekst gde će homoseksualnost biti pomenuta u kontekstu seksualnog oslobadjanja celog društva i zašto je to dobro. Pegla mi se od vaseg teksta. Ne volim da se bilo koji pripadnik represivne grupe javno etiketira. To mi ima elemente (auto)homofobije. Svi ljudi zasluzuju apsolutnu ljubav i postovanje, i svaka seksualnost je savrsena.

Ostavite komentar:

Slični članci: