Da li imate preko 18 godina?

Zvuci proleća u doba pandemije

Neki od značajnijih albuma sa svetske muzičke scene koje smo preslušavali tokom ovog karantinskog proleća.

5
0

Dugo očekivani povratnički albumi koje prosto nisam mogao da ignorišem, ozbiljni kandidati za ličnu listu najboljih ovogodišnjih izdanja, te još jedno vredno oktriće obeležili su proleće u doba korone.

Grandž veterani, Pearl Jam, uplovili su u mirnije vode, The Strokes su se uklopili u savremene pop tendencije, Lora Marling ne posustaje sa kvalitetnim pločama, dok su Bakster Djuri i Boston Manor objavili svoje najbolje albume u karijeri.

The Strokes / The New Abnormal (Cult Records/RCA Records)

Ko se seća ikoničnog i veoma uticajnog albuma njujorške grupe sa početka milenijuma? Sećate li se hajpa koji je izazvao Is This It, muzički prvenac Kazablankasa i ekipe? Tog preplitanja gitara i efektne ritam sekcije zbog čega je sastav The Strokes zadobio epitet spasitelja rokenrola i koji je širom otvorio vrata čitavoj plejadi bendova koji su u tom periodu započinjali svoju muzičku odiseju? Ah, sećanja, (o)sećanja… Ni naredna dva albuma (Room on Fire i First Impressions of Earth) kvalitetom nisu zaostajala za slavnim prethodnikom i sa guštom sam ih preslušavao. Onda je usledio „preko potreban odmor“ i nakon toga se štošta promenilo. Da sumiram, grupa je objavila još dva LP-ja i jedno EP izdanje, koja nisu, praštajte diehard Strokes fanovi, ni približno na istom nivou kao prva tri albuma. U međuvremenu, članovi benda su uplivali u raznorazne projekte sa strane među kojima je, ruku na srce, bilo uspešnih izdanja, ali čekalo se, ipak, glavno jelo. Najzad ga, u ovo zlo doba, i dočekasmo.

Nakon inicijalnog preslušavanja sasvim je jasno da pločom dominiraju synth melodije 80-ih, sa raznim sintetičkim zvukovima, efektima i ostalim elektro uticajima. Utisak je da su Džulijan i družina uživali u poigravanju sa ovim momentima, međutim, primetan je, u osnovi, njihov karakteristični gitarski zvuk, samo ispoliran, mekši, reklo bi se, aktuelan kada je pop muzika u 2020. godini u pitanju. Za to je zaslužan producent Rick Rubin, još jedno veliko ime u muzičkom svetu. Želeli su abnormalno, on im je to omogućio.  Na albumu se mogu čuti plesne numere („Bad Decisions“, „ Brooklyn Bridge to Chorus“, „The Adults Are Talking“), psihodelični-pop momenti („Eternal Summer“), melodične balade („Selfless“, „Not the Same Anymore“), mada je samo finale moglo biti bolje i efektnije. Naravno, neće ovo izdanje Strokesa ostvariti onoliki uticaj poput debi albuma, ali je, svakako, korak napred, u odnosu na par prethodnih uradaka. Trebalo je da se, ovog leta, sretnemo prvi put, da se uverim u njihovu sviračku moć, međutim, zbog dobro poznate situacije, taj sastanak je odložen za neki drugi put.

Pearl Jam / Gigaton (Republic Records/Monkeywrench)

Najiščekivanije ovogodišnje izdanje kada je potpisnik ovih redova u pitanju, svakako je jedanaesti studijski album velikana iz Sijetla. Ljubav između grupe Pearl Jam i mene traje nešto manje od polovine mog života, još otkad sam prvi put čuo Ten, njihovo debi izdanje koje u mom svetu važi za najbolje ikada! Sledeće godine navršava se 30 godina od ovog savršenog albuma, pa verujem da ću tu svetkovinu u mom malom univerzumu obeležiti prigodnom pričom.

Ali, sada fokus je na ploči Gigaton, pa da se počne. Bend nam je slao pomešane signale u vidu najavnih singlova. Najpre, numera „Dance of the Clairvoyants“ neuobičajenim njuvejv, Talking Heads motivima nagovestila je zaokret u zvuku benda, da bi se potom sa teškim rifovima u „Superblood Wolfmoon“ i gitarskim solom u „Quick Escape“ sve(t) vratio u normalu. Onda su na red došle i ostale pesme.

(dubok uzdah) Ovo pišem kao vlastiti doživljaj i ne mora se poklapati sa nečijim tuđim mišljenjem. Ma koliko ga uzdizali u nebesa, novo PJ izdanje nije veliki odmak od standardnog, rutinerskog i već mnogo puta predstavljenog zvuka na izdanjima od 2000. naovamo (mada Riot Act još i svrstavam u moćne albume). Svaki od tih albuma imao je po par pesama koji su na tragu zvuka iz 90-ih, ali su druge daleko od najkreativnijih dana benda.

Brze, ljute, famozne gitarske krljačine Pearl Jama na ovoj ploči nalikuju jedna na drugu, ne prave razliku, previše su mi poznate. Slušljive, ali ništa više od toga. Sa druge strane, pojedine balade zvučnije su, slojevitije i direktnije nego uptempo stvari, još uz onaj karakteristični Vederov vokal, zaista dižu prosek celokupnog albuma. Recimo, 6.5/10 bi bila neka moja ocena. Najzad, najveća moć mog omiljenog sastava jeste svirka i jesu koncerti. Nebrojeno puta do sada su uspeli da pesme koje fanovima isprva i nisu legle tokom preslušavanja učine itekako atraktivnim tokom živog nastupa. Verujem da bi se meni to ponovo desilo, da se korona nije isprečila te su koncerte u Beču i Budimpešti (za koje sam već kupio ulaznice), kao uostalom i čitavu turneju odložili za narednu godinu.

Laura Marling / Song for Our Daughter (Chrysalis Records/Partisan)

Lora Marling i da hoće, nije u stanju da napravi slab album. Pratim rad ove britanske kantautorke gotovo od samih početaka i visok kvalitet njene muzike uspostavljen na debiju se nikada nije dovodio u pitanje. Ploča Once I Was an Eagle iz 2013. godine je istinsko remek delo što se mene tiče, kada je Lora iskazala svu svoju kreativnost i genijalnost. Nakon toga usledili su Short Move, rokerskije izdanje sa pratećim bendom, odnosno album Semper Femina, koji je zapravo predstavljao kombinaciju njenog uobičajenog svedenijeg folk izraza sa grubljim zvukom prethodnih izdanja. Sada je na red došla i ploča broj sedam.

Ne dajte se zavarati povodom naziva Song for Our Daughter, Lora nije još uvek postala majka. Reč je o imaginarnoj ćerki koju ona pokušava da pripremi za brojne poteškoće i probleme u društvu koje je tokom odrastanja očekuju. To radi u svom stilu, dovitljivim i inteligentnim stihovima koje se ne bi postideli ni Pol Makartni i Džoni Mičel, emotivnom izvedbom i glasom kojim nas prosto zasenjuje, nenametljivim gitarskim zvucima, odnosno klavirskim deonicama koje tope planine. Na prve tri pesme primetne su stilske razlike od folka, preko suptilnog psihodeličnog popa do jedine uptempo numere na čitavoj ploči, da bi nas, zatim, Lora povela na plovidbu mirnim morem uz laganije balade sa idealnom orkestracijom. Kad na to još dodate i anđeoske prateće vokale, sve poprima oblik jednog rajskog putovanja. Ploča Song for Our Daughter predstavlja još jednu potvrdu da je Lora na kreativnom vrhuncu i da se prekidu serije uspešnih albuma ne nazire trag.

Baxter Dury / The Night Chancers (Heavenly/[PIAS])

Izgleda da je Bakster, sin besmrtnog Ijana Djurija, konačno do savršenstva izgradio pravu formulu za svoj muzički stil započet sa par proteklih albuma. Nova kolekcija pesama na njegovom šestom albumu pršti od senzualnosti, gracioznosti i noćne atmosfere. Zavodljive bas linije i synth ritmovi preuzimaju kontrolu nad vašim telom pre nego što stignete i da se zapitate zašto vam se bokovi mrdaju u ritmu, a do tada su vas funky i soul melodije već potpuno osvojile. Sexy ploča, od početka do kraja, bez ikakvog upadanja u patetiku. Ali, nije to sve, ima tu još mnogo štošta. Predivno aranžirani žičani instrumenti, bouvijevski „Let’s Dance“ ritam na singlu „Slumlord“, saksofoni, trip-hop inspirisane numere… Kroz sve to Baksterov croonerski vokal klizi sa takvom elegancijom i samopouzdanjem, negde na pola puta između Leonarda Koena i Serža Gejnzbura, čineći da zvuk dobije umetničkiju notu, naravno, lišen bilo kakve pretencioznosti. Na drugoj strani, pojavljuje se Medlin Hart, vokalistkinja čiji glas predstavlja ključni melodijski kontrast u odnosu na njegov zanovetajući spoken-word izraz, što u konačnici doprinosi primamljivosti kompletne ploče.

Boston Manor / GLUE (Pure Noise Records)

Ponovo zaoštravamo stvari, jer sada pričamo o engleskom sastavu Boston Manor i njihovom trećem studijskom izdanju. Da budem iskren, nisam bio upoznat sa ranijim radovima petorke iz Blekpula, međutim, kako mi se njihov najnoviji album iznenada našao na plejeru, na moje veliko zadovoljstvo, počelo je naše druženje. Nakon toga sam preslušao i njihova prethodna dugosvirajuća izdanja i mogu konstatovati da je GLUE najbolji album u dosadašnjoj karijeri ovih momaka. U pitanju je eksplozivni, agresivni post-hardcore sa provučenim pop-punk uticajima, sa vokalom punim besa i gitarama i ritam sekcijom u borbenom stavu. Pesme koje osvajaju na prvu loptu su „Brand New Kids“, „1’s & 0’s“ i „Ratking“, neodoljivo su zarazne i predstavljaju najsvetlije trenutke na čitavoj ploči. Postoji nekoliko slabijih momenata, ali oni padaju u drugi plan kada se album presluša u celosti. Jedno od prijatnijih iznenađenja leta Gospodnjeg 2020.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: