10 najboljih gitarskih albuma 2016

Posle liste najboljih pop i rep albuma imate priliku da vidite šta smo izdvojili kao najbolje gitarske albume godine. Bouvija i Koena smo preskočili čisto da se emocije prema preminulima ne bi mešale sa sudom, iako su obojica izbacili više nego dobre albume. Ipak, ovo je nova godina i okrenuli smo se mahom novim nadama. Pored Radiohead-a i Weezer-a ovu su sve up and coming bendovi koje ćemo tek u narednim godinama bolje upoznati.

Tacocat: Lost Time [Hardly Art]

Iako se određuju kao post pank bend, ja ih vidim kao rokenrol bend čiji optimizam ih često izvede na power pop staze u najboljem smislu te kovanice. I po stavu i po pristupu (tri zlatna akorda) ovo je jedan odličan savremen pank bend, a ono što ih izdvaja pored inteligentnih tekstova je melodičnost muzike koju izvode.

Veličina ovde leži u jednostavnosti svirke, a onda i u jednostavnosti sa kojom isporučuju svoju poruku, bilo da je to omaž Skali iz Dosijea X, oda Sijetlu ili niz hejterskih numera usmerenih na PMS, anonimne hejtere sa neta, obračunavanje sa devojkama više klase koje konje vole više od momaka ili kapitalističku instituciju vikenda koje su pametno potcrtale sa Work hard, play hard its damn obsolete. Ovu uzbudljivu teenage angst vožnju ipak završavaju optimističnom notom. Take your time because / It’s your time to take / And the values that you want / Are the ones that you create.

Drive By Truckers: American Band [ATO]

Kamiondžije su radi podsećanja bend sa opasnim opusom. Od svog početka krajem devedesetih prošlog veka do danas nisu pravili pauze i redovno izbacivali albume od kojih bi tek tri, četiti mogli odbaciti kao flopove. Ono što je bitnije, a što potvrđuje njihovu zrelost je da u ovoj dekadi nisu izbacili nijedan loš album. Od Go-Go Boots i English Oceans do American Band-a postajali su sve bolji i bolji.

Nazvati svoj album ovim imenom bio u nekom drugom slučaju bilo neukusno, ali budući da je u pitanju najveći kantri rok bend ovog veka koji je celu svoju karijeru posvetio mitologiji i izgubljenim dušama američkog juga ovo je potpuno prirodan sled stvari. Američki bend ne zato što glorifikuje zemlju hrabrih i slobodnih, već zato što je i muzikom i poetikom refleksija amerike onakve kakva jeste. Otud ne čudi da su se dotakli tema masakra koji se odigrao pre dve godine na društvenom koledžu u Oregonu te pitanja NRA a onda i velikim pitanjem da li je američki građanski rat ikada završen.

Margaret Glaspy: Emotions and Math [ATO]

Margaret je na prvom mestu kantautorka, koja svoj ritmičan i mračan, ali zreo glas primenjuje na pesme koje uvek ostavljaju prostora za osećanja za koja ne možemo da pretpostavimo da su uvek njena. Ali ona je i više od toga. Još je ubedljiva kao gitaristkinja koja svoj širok rokerski zvuk provlači kroz harmonične palete koje doliče kako Berklee dropoutu tako i teksašanci koja je odrasla svirajući violinu uz kantri muziku. Iako je njena muzika čistija i jasnija, zvuči nalik Sejdi Dupi iz Speedy Ortiz ako uopšte zvuči kao bilo ko.

Car Seat Headrest: Teens of Style [Matador]

Kao veliki perfekcionista Vil Toledo je do ovog trenutka sve radio sam, ali upravo saradnja sa bendom će ga otvoriti dovoljno da ovaj album snimi u studiju i uz producenta. Da nije bilo ovog presedana teško da bi ovaj album završio na našoj listi. The Modern Lovers, Pavement i The Strokes su prve asocijacije, a tu je i prepoznatljiva tension and release dinamika koju su još osamdesetih apsolvirali The Pixies.

Ono što je bitno pored ovih silnih referenci je da je ovo autentičan album, ako ne zvukom onda definitivno ingenioznom pričom autora koji se i dalje bori sa sopstvenim kontradiktornostima (I’ve been waiting for some real good porn/Something with meaning, something fulfilling), ali ih poznaje suviše dobro da bi u njima tavorio.

Angel Olsen: My Woman [Jagjaguwar]

Ejnđel je sa svojih 29. godina konačno izašla iz mraka u kom je čamila i snimila ne samo najbolji album u njenoj karijeri već jedan od najboljih godine za nama. Možda zato što je muziku stavila u prvi plan ispred ranije istraženih strahova i nesigurnosti, a verovatnije zato što je iste te nesigurnosti prihvatila kao neminovnost i u velikoj meri ih prevazišla.

Ne samo da bolje barata gitarom, glasom i samim pisanjem, ona ovde uvodi sint pop i soul uticaje i pokazuje da ima mnogo više da ponudi od tugaljivih kantautorskih balada. “Stvar kod odrastanja nije u težnji da razumeš sve što ti se dešava, već u saznanju da se to nikada neće u potpunosti desiti” izjavila je nedavno za Pitchfork. Slično kraju pasusa iznad, zar ne?

Radiohead: A Moon Shaped Pool [XL]

Pored ekoloških apela na “Burn The Witch” i “Numbers”, ovo je prevashodno ljubavni album inspirisan Jorkovim skorim razvodom. Daleko od konceptualnog, mada mu nedavna smrt žene sa kojom je Tom proveo većinu svog života daje nove konotacije i čini mračnijim. Zaključno sa dvadeset godina starom “True love waits” celo iskustvo čini se gotovo potresnim.

Orkestracija Džonija Grinvuda je savršena, ali ono što je zanimljivo je i upliv “novih” gitarskih formi kao što je sada popularan sahara rok na “Desert Island Disk”. Jedan od, definitvno, top pet Radiohead albuma tako čini jedno intimno putovanje zahvalno za višestruka preslušavanja.

Weezer: Weezer/White Album [Atlantic]

Beli album nije The Beatles referenca ni na koji način ovde, ali jeste sixties referenca. Jedini koncept belog albuma je bio da nije bilo nikakvog koncepta, dok sada imamo slučaj sa jednim sjajnim i uz to nepretencioznim konceptualnim delom. Ne samo da je ovo ultimativni omaž Kaliforniji te u tom smislu i lokalnim tradicijama surfa i panka, ovo je koncizan, sažet savršen rokenrol feel good album koji ne robuje nikakvim usiljenim podražavanjima, a opet neodoljivo podseća na najlepše trenutke rokenrola šezdesetih i naročito na početak druge polovine te dekade koju je obeležilo sazrevanje pop formi.

Pop muzika je tada postala više od strukturalne forme i krčila svoj put do legitimne umetničke forme što se do kraja dekade i desilo, možda baš i zaslugom čuvenog belog albuma pomenutih Bitlsa.

Thao & The Get Down Stay Down: A Man Alive [Ribbon]

Vijetnamka Tao Vien nije skrenula naročitu pažnju na sebe sa svoja prva četiri inteligentna indie rok albuma pa joj je komšinica Meril Garbus (tune yards) uletela za miksetom i zajedno su rešile da učine stvari zanimljivijim. Meril je poštovala Tao kao kantautora, ali je uvidela da joj nedostaje malo sosa tako da je hiperaktivnim perkusijama i anksioznim harmonijama učinila da Tao snimi svoj prvi odličan album.

Lirika se bavi njenim otuđenim ocem na najpotresnijim pesmama poput “Millionare”, ali ova kompulsivna osećanja za koje je zaslužan njen otac a koje je Tao posle prenela na svoje romantične interese zahvaljujući ovoj divnoj muzici po prvi put zvuče ne samo kao snaga ili otpornost, već kao trijumf.

Parquet Courts: Human Performance [Rough Trade]

Sirovi post pank bend koji nas je svojim poslednjim albumom uhvatio na prepad, verovatno zato što je tek sad stekao zrelost da svoje uticaje artikuliše na pravi način. Nasleđe Njujorške pank scene začinjeno sa mrvama psihodelije. Od Velvet Undergrounda, preko Ričarda Hela i Television-a, do savremenijih indie uticaja.

Omaž kako samom Njujorku, tako i njegovoj bogatoj rokenrol tradiciji, nesumnjivo jednoj od najuticajnih svih vremena što potvrđuje i to da ona može da zvuči tako sveže i danas ako je u rukama talentovanih i inteligentnih momaka poput Parquet Courts.

Deap Vally: Femejism [Nevado Music]

Dobrog rokenrola nije bilo u nestašici ove godine, ali ovako sirovu i ubedljivu svirku dugo nisam čuo. The White Stripes se nameću kao asocijacija ali što više slušate Femejism shvatate da je ta paralela jača na autorskom nivou nego na samoj gitara bubanj vokal postavci. Poetika Lindzi Troj je svakako drugačija od kanonske Vajtove, ali ono što čini bitnu razliku je i bubnjarka Džuli Edvards koja mnogo više doprinosi bendu nego što je to činila autistična Meg u Strajpsima.

Ultimativni feminizam. Baš zato što gazi nedorasle muškarce umesto da insistira na bilo kakvoj ravnopravnosti. Pišanje po rodnim ulogama i ženska emancipacija na najvišem i jedinom mogućem nivou. I sporije pesme prašte, a što se daljih poređenja tiče… Šta je to Black Keys?!