11 najboljih rep izdanja godine

Predstavljamo vam najznačajnija rep izdanja godine. Ograničili smo se na jedanaest albuma (tejpova) među kojima se nalaze oproštajni i debi albumi, iskaljeni veterani i jedva punoletni MC-jevi. Neka zvučna imena nisu zadovoljila naše kvalitativne kriterijume (Drejk, Deni Braun, Trevis Skot, Pusha T), a druga koncepcijske (Azilija Benks, Kevin Gejts, Kamaja, Vins Stejpls). Shout out za Kamaiyah-u na odličnom debiju, ali je ostala kratka za selekciju ispod. Ako mislite da smo propustili nešto važno slobodno nominujte svoj unos u koment sekciji.

11. Vic Mensa: There’s Alot Going On [Roc Nation/Def Jam]

Slava je uhvatila ionako rastrzanog Vika na evropskoj turneji gde je promovisao svoj singl i nastupao kao podrška Džastinu Biberu. Za njega tada neviđene količine novca i priznanja njegovih idola (Kanje Vest, Džej Zi) učinile su da se sve njegove slabosti ispolje, uglavnom vezane za zavisnosti različitih vrsta, od antidepresiva do alkohola i droge. U trenutku kada je konačno trebalo da pokaže talenat o kome se već uveliko pričalo kao posledica pomenutih zloupotreba javila mu se blokada te je odlučio da se iz Los Anđelesa vrati u rodni Čikago i sa svojim starim bitmejkerom Papi Beatz-om napravi rezime hektične epizode koju je preživeo.

Iako je centralni deo tejpa posvećen upravo ovim unutrašnjim kontradikcijama koje ga vode ka autodestruktivnom ponašanju, a koje će apsolvirati na poslednjoj i naslovnoj traci tejpa, Vik se ovde bavi i gorućim društvenim pitanjima bilo da je to nestašica pijaće vode u pretežno “belom” Flintu (“Shades of Blue”) ili masakriranje Laquana MekDonalda u najbizarnijem primeru policijske brutalnosti na militantnoj himni “16 Shots”. Centralne trake albuma posvećene ličnim problemima, bilo da su to zloupotrebe suptanci ili iživljavanja mračnhm seksualnih fantazija, nisu ništa mekše od militantnog tona kojim je tejp otvoren sa “Dinasty”. Jedina sporija pesma je prelepa R’n’B blada “Liquour Locker” a rezime cele priče se može naći u slikovitim lajnama koje zatvaraju tejp.

Now here I am talking ’bout a revolution, And I can’t even spare a dollar to the movement, But I’m in the strip club spending dollars on that movement, I guess we all got room for improvement.

10. Gucci Mane: Everybody Looking [1017/Atlantic]

Guči je na robiji imao vremena da se otrezni i značajno promeni svoj odnos prema zdravlju, ali i da radi. Dugogodišnji sasaradnici Mike Will Made It i Zaytoven su ga čekali kao zapete puške i za svega šest dana snimili album koji je u celosti napisan dok je Guwop služio svoju kaznu. Kao povratnički album prati ga osećaj nužnosti da se vrati ali i revidira pozicija Gučija kao jednog od najuticajnih repera na svetu. Ovaj neidrž dobro ilustruje uvodna lajna I can’t even sleep I got so much to say, Fuck the feds, fuck the police, fuck the DEA.

Pored povratka na tron i baškarenja na njemu prisutne su i reminescencije, kako na početke kriminalne tako i muzičke karijere (Yeah you know I fuck with Zaytoven, we go way back, I’d rather rap a Zay track than a Dre track), a onda i osvrti na poslednjih par izgubljenih godina. Savršen comeback album prati i zavidan narativ. Od “1st Day Out Tha Feds” gde Guči još spava u cipelama u strahu od lovaca na njegovu glavu do živog testamenta koji čine reperi na koje je posredno i neposredno uticao na “All My Children”. Guwop back, bih!

9. Skepta: Konnichiva [Boy Better Know]

Skepta je, u tako zvanom drugom talasu britanskog grajma, izbacio album koji može da parira klasiku iz prvog talasa “Boy on The Corner” Dizi Raskala, koga ovde usput i proziva. Američka scena je jednako uzbuđena oko ove renesanse grajma kao i lokalna čemu svedoči nastup Kanje Vesta na Brit Awards kada je prilikom izvođenja trake “All Day” na binu izveo najeminentnije grime izvođače a iste večeri je Drejk potpisao ugovor sa Boy Better Know etiketom. Skepta je ovde sa izuzetkom Farela Vilijamsa i ASAP Nesta regrutovao najvitalnije lokalne repere i snimio jedan od najjačih grime albuma drugog talasa, svakako najznačajniji.

Bez obzira na simpatije koje su pokupili sa američke scene (ako izuzmemo logoreičnu Aziliju Benks) grime je ostao tvrd, beskompromisan i lokalan. Tako da je ovo i pored trepa koji je nesumnjivo uticao na drugi talas grime-a, autentičan ostrvski rep. Bliži francuskom savremenom repu nego američkom, ovde imamo slučaj sa sirovim samosvesnim uličnim repom i ograđivanjem od materijalnog i svakog ego paradiranja bilo da su to kurve, novac ili brendovi. Yeah, I used to wear LV, I put it all in the bin cause that’s not me.

8. Kodak Black: Lil B.I.G. Pac [Dollaz N Dealz]

Kodak je jedan od klinaca novog talasa koji se pojavio ove godine, ili je barem tek sad registrovan. Zapravo, Drejk ga je proslavio krajem prošle godine kad se gubio uz njegovu traku “SKRT“. XXL ga je uvrstio u svoju klasu kao jednog od brucoša godine i među skupinom koju čini više zanimljivih repera Kodak se izdvaja po mnogo čemu. Definitivno najharizmatičnija pojava na sceni ali isto tako jedan od najtalentovanijih klinaca. Samo ime tejpa govori da mu ambicije ne nedostaje, pitanje je samo kako će se njegova karijera odvijati s obzirom na njegovo nepredvidljivo ponašanje.

Hapšen je više puta za kontroverzne optužbe među kojima je i zlostavljenje maloletnica, a sam je priznao da mu se dešava taj flip u mozgu posle koga se praktično ne oseća odgovornim za svoje postupke.

U svojim najboljim momentima ovaj tejp zvuči jednako uzbudljivo kao fama koja je pratila Lil Vejnove tejpove pred antologijski “Tha Carter III”. U tom smislu ne iznenađuje lajna I’m too street for the industry, But I think that’s where I need to be budući da je Kodak je sa svojih “nežnih” 19 godina spreman da postane svetsko ime, a ovaj tejp je odličan argument za tu tvrdnju. Indikativno je i to što je nedavno tvitovao kako je najveći reper na svetu što Young Thug ni u svojim najluđim trenucima nije imao smelosti da izjavi, a nije da nije bockao Weezy-ja.

7. Kendrick Lamar: untitled unmastered. [Top Dawg/Aftermath/Interscope]

Da je neki drugi izvođač objavio ostatke prethodnog albuma (“To Pimp a Butterfly”) kao autonomno izdanje ne bi se naročito proslavio. Kendriku je pak pošlo za rukom da od prošlog rep albuma godine iscedi još jedan takav. Ova “prevara” bi bila odbačena, da nije tako inteligentno izvedena. Ipak, i pored toga, ovo je album za sebe, a ono što mu daje retku privlačnost je paradoksalno upravo njegova bezličnost. Tu, naravno, ne mislim na pesme već na način na koji nam je serviran. Ali ako stavimo na stranu to što nam je uvaljena polovna roba, kao i Bilalove imitacije Beri Vajta koje su na granici komičnog, teme koje su koje su obrađene na TPAB-u su ovde prisutne istim intenzitetom i nužnošću kao na “originalnom” albumu.

untitled 03 | 05.28.2013.

A video posted by Kendrick Lamar (@kendricklamar) on Mar 5, 2016 at 3:59pm PST

Iako dovoljno mistifikovan kao jedini relevantan glas crne amerike da bi mu se svašta moglo dozvoliti, ovo nije potez ekscentričnog umetnika niti priča o carevom novom odelu već ona o integritetu. Pored toga što je glas, Kendrik je i savest savremene crne amerike. Nije slučajnost što su ove sirove trake objavljene već nedelju dana pošto je Lebron Džejms insistirao da dobije studijske snimke demo traka koje su cirkulisale. Na kraju prevara je deo rep igre a ovo je jedna od takvih gde se više divite veštini sa kojom je izvedena nego što žalite što ste ostali “kratki”.

6. 21 Savage & Metro Boomin: Savage Mode [Slaughter Gang]

Senka slave nikad nije bila mračnija, možda zbog toga što nikada nije imala toliko da sakrije kao danas. Future nam je na prljavom sprajtu pokazao naličje geto medalje na način koji je promenio i doživljaj i pristup trepu. Cena slave je bila turobna narkomanska egzistencija i seks bez svršavanja. Za Sevidža hood life i sve što on nosi je datost, a apstrakcija kao slava ne predstavlja ništa više od nus pojave u opisu posla. Pitanje je koliko jedan divljak sa nožekanjom na čelu uopšte i može da postane slavan, ali ono što je neprocenjivo na ovom tejpu je njegov point of view. Kriminal je za Sevidža prirodan put a ne stvar izbora i kao nešto što je praktično nametnuto retko pruža zadovoljstvo.

Koliko je Sevidž ovde važan kao pripovedač toliko je bitan i njegov prateći bend koji u vidu omamljenog pijaniste ponavlja melanholičnu etidu. Sa tim u vidu teško je odrediti ko je na “Savage Mode”-u zaslužniji za ovaj level up, Sevidžov rep ili Metro Boomin-ove minimalističke matre. Kako bilo, sinteza je savršena gangbangin muzika. Atmosfera po suvoparnosti podseća na Trikijev Maxinquaye, a rime su tu da drže poziciju. Nema odstupanja. Ovo je murder music, a Sevidžove priče su beleške jednog dželata.

Ako se o Chief Keef–u pričalo kao o nihilisti šta reći o čoveku koji stoji iza lajni poput “They say crack kills, nigga my crack sells”.

5. Young Thug: (No, My Name Is) JEFFERY [300/Atlantic]

Thugger nas je skoro dve godine trolovao sa najavama za debi “Hi Tunes!” čak je izbacio i navodni singl tog albuma zaraznu kidalicu “Pacifier“. JEFFERY se može uzeti za taj veliki debi iako je tejp. Svoje pop potencijale Thug je izražavao i kada je bio potpisan za Gučijev Brick Squad na prva tri tejpa. Ipak, dugo je vremena i novca moralo da proteče da bi počeo da oblači haljine i izjavljuje kako rodne uloge ne postoje iako sumnjam da bi zadržao Džeriku ako bi prestao da donosi dijamante na sto. Novo vreme traži nove hustlere i Thug se dobro snašao u toj ulozi. Po izlasku tejpa je izjavio kako je prethodnim izdanjima krčio sebi put dokazujući se kao reper, a da je oduvek želeo da pravi muziku nalik ovoj. Naslov tejpa ne predstavlja ograđivanje od prethodnog rada, već više kao da nam detinjasto poručuje vidite šta još umem.

Budući da je svaka traka omaž određenom Džefrijevom uzoru teško je izvaliti kada repuje u svoje ime a kada podražava svoje heroje. Negde je omaž odat flow-om kojim repuje, negde muzikom, a negde rečima. Ovakav koncept je vrlo blagotvoran za Thug-a jer mu omogućava da se šepuri svojim talentom bilo da se cereka ili kikoće, priča ili mantra, jeca ili dahće, mrmlja ili viče. Rijanin flert na “Work” ovde postaje svršavanje na “RiRi”, I just fucked your bitch in some Gucci flip flops na “Future Swag”-u postaje I fuck on your baby mama, a Harambe-a koristi za iživljavanje životinjskih instinkta. “Kanye West” odjavljuje tejp, ali je traka zapravo posvećena Thugovoj ribi i njenom obilatom svršavanju. Na njoj je transformacija završena i Young Thug postaje Mr. Jeffery. Da, njegovo ime je Džeferi i ovo je njegov najbolji tejp do sada.

4. Kanye West: The Life of Pablo [Def Jam/G.O.O.D. Music]

Haos koji prati život najznačajnijeg muzičara XXI veka posle smrti njegove majke u svoj svojoj bedi je materijalizovan na Yeezus-u, ubedljivo najgorem albumu koji je ikada snimio. Yeezus je u tolikoj meri razočarenje u kojoj je do te tačke Kanjeov opus bio praktično besprekoran. Godine koje su usledile i česti Kanjeovi ispadi kao labilne osobe na rolerkosteru narcističkog poremećaja nisu ulivali poverenje te je aljkavi i nikada završeni The Life of Pablo dočekan sa priličnom skepsom. Kanjeova najava kako izbacuje gospel album je ulivala dodatnu konfuziju, ali kad su se utisci slegli shvatili smo da imamo posla sa ambicioznim pokajničkim potezom promene kursa koji nam je doneo Kanjea kakvog smo znali u njegovim najboljim trenucima. Anti-Yeezus predstavlja povlačenje računa posle jedne duge oluje i neophodan restart za Kanjeovu karijeru. Disperzivan i blatantno nesavršen album je neočekivano melodičan. Čak i ako ne nalazite njegovu ispovest dirljivom dovoljno je uzbudljiv da zadovolji hajp koji prati sve što Kanje radi.

Hospitalizacija koja je usledila posle Kanjeovog ispada jeste prilično zabrinjavajuća i zaista ne možemo znati šta možemo da očekujemo od Kanjea u budućnosti, ali je zaista privilegija što smo prisustvovali još jednom trenutku u kom smo videli sav njegov raskošni talenat i entuzijazam.

Ako zaronite malo dublje u album u svim ovim semplovima videćete posvećene i pronicljive reference i shvatiti da nije u pitanju razbacivanje svojim štreberlukom, već je ovo posvećeno delo jednog zaljubljenika u muziku i pop eruditu. #geniusatwork

3. Chance The Rapper: Coloring Book [self-released]

Kanselor je izbacio dostojan nastavak jednog od najboljih tejpova 2013. godine Acid Rap, a i mnogo više od toga. Za razliku od prethodnog ovim je potpuno zadovoljan, a zanimljivo je da je ovo još jedno potpuno besplatno izdanje, što nije iznenađenje kad je tejp u pitanju, ali i jedan od najboljih albuma prošle godine Surf na kom je Kanselorov doprinos značajan je takođe bio dostupan za slobodno preuzimanje. U vremenu kada se muzika čuva kao neprocenjiv kapital te se u nekim slučajevima treba dobro pomučiti ne bi se došlo do određenog albuma besplatno, tj. onako kako smo navikli, ovo je stvarno značajan presedan naročito kad dolazi od zvezde u usponu koja bi mogla skupo da naplati svoj rad. Ali to onda ne bi bio Chance i njegova propoved verovatno ne bi bila tako ubedljiva.

Čovek koji je inspirisao Kanjea da snimi gospel album i koji je stekao toliko poverenje najvećeg čoveka u igri da je ovaj odložio izlazak The Life of Pablo samo da bi uvrstio jednu pesmu (“Waves”) za koju je Chance smatrao da je neprocenjiva. Kanselor se tako pokazao kao savršen melem za Kanjeovu ranu, a na ovom tejpu koji otvara upravo saradnja sa Kanjeom i čikaškim dečijim horom je skupio sve sužnje, crnu braću šou biza i na sat vremena ih odvukao iz striptiz klubova i štekova u crkvu na propoved gde ih je podsetio da je život više od rava i para. Blaženi zvuk koji prati ceo tejp a koji predstavlja odu svim stvarima zbog kojih je život vredan življenja bilo bi sitničavo rasčlanjivati, ali pored toga što slavi Gospoda, Kanselor slavi i muziku i neposredno i posredno kada sa Young Thug-om i Lil Yacthy-em peva o značaju samog fenomena mikstejpa koji je zauvek promenio poimanje rep muzike u XXI veku.

2. YG: Still Brazy [400/CTE/Def Jam]

Kendrik je “To Pimp a Butterfly” napisao da skine sebi veliki kamen sa srca. Bez obzira što se ubrzo posle prvog tejka taj primalni jecaj pretvorio u guilt trip za svakog belog amerikanca uz obećanje katarze na kraju, Lamarovi motivi nisu upitni.

Ipak, pomenuti album a onda i “korektni” film o N.W.A. Pravo iz Komptona, pacifikovali su i komodifikovali ideju ne samo ovog prokazanog grada već crnačkog geta kao takvog.

I baš u tom trenutku dok smo glancali svoj vinil novog Kendrikovog džez albuma kao politički osvešćeni konzumenti istančanog ukusa, sa zapadne obale počeo je da benguje bas kakav nismo čuli od devedesetneke preko kog je YG indikativno izjavio kako je jedini crnac iz Bomptona koji je uspeo bez pomoći Dr. Drea.

Ovaj G funk rep zvuči kao da je izvađen iz naftalina posle 20 godina i to je najlepša stvar trenutno u muzici, što je pop kultura toliko bogata da gotovo regularno izlaze ovakvi pastiši koji svojim kvalitetom stoje rame uz rame sa svojim uzorima. Dovoljno je pročitate naslove prve tri numere (“Dont come to L.A.”, “Who Shot Me”, “Word is Bond”) i da shvatite da ste korak od sveta u koji verovatno nikada svojevoljno ne biste ušli, osim ovako preko sterea. Militantni gengsta rep koji je i CIA slušala i tražila od Def Jam-a da se neke rime uklone.

Pored trauma i paranoje koja je došla kao posledica hica koji je pogodio YG-a prethodne godine i postavljanja pitanja za milion dolara “Who Shot Me”, tu je policijska brutalnost, odanost Bloods-ima (“Twist My Fingaz”) i parodiranje geto karikatura bilo da su to drolje (“She Wish She Was”) ili broke ass grebatori (“Gimme Got Shot”). Dirljiv omaž tradiciji zapadne obale i uz Savage Mode najtvrđi gengsta rep album godine.

1. A Tribe Called Quest: We Got It From Here… Thank You 4 Your Service [Epic/SME]

Iako pokojni Phife Dawg nije stigao da objasni zašto je nadenuo ovakav naslov poslednjem albumu plemena u svetlu okolnosti u kojima je album sniman, a onda i izdat, ime bi moglo da se shvati kao poruka prvom crnom predsedniku. Naročito ako se uzme u obzir naklonost Hilari Klinton koja je izražena u par navrata (“Whateva Will Be”) i animozitet prema Trampu (“The Donald”). Kao predstavnici inteligentnog conscious repa članovi plemena bi trebalo da znaju bolje od toga da je Hilari Klinton rešenje za bilo šta, ali zabrinutost i zlovolja crne amerike zbog dolaska Trampa je ako ne opravdana sasvim sigurno razumljiva. Ipak ovi momenti ne umanju kvalitet albuma koji predstavlja najbolji album plemena i reprezentativan ispis iz istorije hip hopa.

Pleme na ovom albumu preuzima baklju Public Enemy-ja, a onda je na “Dis Generation” simbolično predaje reperima nove generacije za koje veruje da su je dostojni, a među kojima su Joey Bada$$, Earl Sweatshirt, Kendrik Lamar i Džej Kol. Ponovo ujedinjeni i britki kao i uvek, oni ovde ispostavljaju kristalno jasan stav i feel-good album koji dela kao pravovremeni kontra-napad strahu i mržnji koja izjeda Ameriku. Poziv na akciju i odgovornost. Testament i apel generacijama koje slede.