Voždovačka galerija: o novim prostorima i praksama kustoskog/umetničkog izraza

Pre svega, Voždovačka galerija nije galerija u klasičnom smislu: ona ne predstavlja neutralni prostor čija je namena da bude kratkoročno prebivalište neke umetničke kolekcije ili samostalnog projekta, već kolektiv sa namerom da osvaja prostore po potrebi, nužnosti, mogućnosti, nemogućnosti. Voždovačku galeriju čine Natalija Paunić, Marija Bjelić i Aleksandra Stepanović, sve tri po obrazovanju arhitekte, ali ono što njih i zanima u čitavom procesu razvoja Voždovačke galerije prevazilazi discipline; kao i, uostalom, većina savremenih umetničkih praksi. Početkom oktobra su u Legatu Franklin govorile o svojim idejama i planovima, a deo toga sada prenosimo u onlajn format, koji je lakše distribuirati; naredni događaj na kojem se vidimo je svakako povod za ovaj razgovor, a u pitanju je Aftersun, u nedelju 21. oktobra, sa početkom u 15h, u Vojvode Stepe 198 (Voždovac, sasvim jasno). 

Od kada postoji Voždovačka galerija, a u kom trenutku ste prepoznale da postoji prostor za tako nešto? Postoje li neki slični kolektivi na koje se ugledate ili sa kojima možda već i sarađujete?

Marija: Postoji dosta praksi koje se bave istraživanjem izlaganja i prezentacije umetnosti, razmišljanja, okolnosti… po meni primer toga moze biti čak i e-flux journal, koji kurira tekstove u okviru svojih publikacija. To je široko polje. Natalija nas je podstakla da o tome krenemo da razmišljamo u lokalnom kontekstu. Mislim da je prostor za projekat kakav je naš oduvek postojao, a radi se o trenutku u kom smo mi odlučile da ga posmatramo vedrije nego do tad.

Natalija: Nas tri (a i ostali ljudi s kojima sarađujemo) uvek smo se poklapale po interesovanjima, u etapama. Krajem 2017. godine se to pretvorilo i u nešto registrovano u APR-u.

Zašto Voždovac? Govorile ste o tome u Legatu, ali važno je istaći da ovo izdvajanje jednog pomalo skrajnutog dela Beograda (u smislu izlagačkih praksi, svakako, ne u saobraćajnom ili stambenom) nije ipak nimalo proizvoljno.

Natalija: Zato što je Voždovac jedinstvena urbana periferija Beograda i nešto najdalje od evropske estetike, a s periferije se sve vidi mnogo bolje nego iz žiže.

Marija: Voždovac je simbol naše stvarnosti, opština u glavnom gradu, nadomak centra, koja ima sve prostorne karakteristike i atmosferu Srbije van Beograda. Voždovac je slika konteksta kog  treba da budemo svesniji. U njemu leži potencijal za napredak i kreativnost. Menjačnica, teretana, Marakana.

Do sada ste organizovale dva događaja. Recite nam nešto više o njima: o odabiru umetnika, prostora, eksperimentu koji očigledno negujete? Deluje mi da vam je donekle važan i taj performativni, a ne samo izlagački aspekt.

Alaksandra: Ono što je specifično za sva tri događaja, uključujući i ovaj koji najavljujemo, jeste da su potpuno drugačiji po karakteru. Prvi događaj je bio fundraising, a zapravo je bio vrsta interaktivnog, uslovno rečeno, performansa i odigrao se u Ostavinskoj galeriji. Nakon toga smo uradile ‘veliko otvaranje’ koje je bilo pop-up grupna izložba na Saobraćajnom fakultetu. Aftersun je izložba koja od posetioca pravi učesnika-istraživača i možda približava način na koji smo i mi same upoznavale Voždovac. Mislim da se spontano desilo da je eksperiment bio deo svakog od projekata jer stvari radimo prilično intuitivno. To smo prepoznale kao kvalitet, usvojile i nastavile da negujemo, što si dobro primetila. Zabavno je kada svaki put uradiš potpuno drugačiju stvar. A to je i cilj na kraju dana, zar ne? Mi ovo i radimo jer nama je zabavno, pa se nadamo da će biti i drugima.

Marija: Važna nam je atmosfera. Ono što povezuje umetnike sa kojima smo do sada radile je vedrina – ako ne u temi, onda u estetici ili nastupu, kao i doza duhovitosti.

Šta vam predstavlja najveći izazov u zauzimanju ne-izlagačkih prostora?

Natalija: Možda baš što se to posmatra kao ‘zauzimanje’, pre nego saradnja, odnos među ljudima, dogovor, druženje, deljenje.

Aleksandra: Ponekad ljudi kojima pristupamo budu pomalo teritorijalni prema svom prostoru. Nastojimo da ih uverimo da mi njihov prostor ne želimo da ugrozimo, već da radimo na uzajamno zadovoljstvo. Dajemo da bismo dobili i tako u krug.

Marija: Odabir istih.

Natalija: I osvetljenje!

S tim u vezi, koji je vaš odnos prema edukaciji publike? Postavljanje umetnosti u prostore koji za nju nisu inicijalno namenjeni povlači sa sobom niz problema, ograničenja, ali i polja slobode.

Aleksandra: Naša ideja od početka jeste da umetnost približimo ‘neumetničkom’ svetu. Možda je edukacija prevelika ambicija ali svakako želimo da umetnost predstavimo kao nešto što nije luksuz, što je pristupačno i što ne stvara zazor. Recimo, na našem poslednjem događaju je bilo dosta dece. Njihove reakcije su uvek osvežavajuće jer su iskrene. U tom smislu, edukacija je moguća u oba smera.

Natalija: Ovo je za mene uvek najkontroverznije pitanje. Često se pitam, da li ovo (savremena umetnost, umetnost uopšte, kulturni događaji) ljude uopšte zanima, a ako ih ne zanima, da li imam pravo da im nešto nametnem, da ih ‘edukujem’, i odakle mi to pravo? Da li je ovo ikome potrebno? Da li je etički, u odnosu na to da neke osnovnije potrebe nisu zadovoljene kod velikog dela stanovništva? U tom smislu, a i u domenu mog ličnog istražvanja, ja ne mislim da umetnost nije luksuz. Ali onda s druge strane, to su stvari koje su mnogo veće od mene, a i od Voždovačke galerije.

Mislim da živimo u sredini (a možda i u vremenu) gde se stvari najlakše i najefektnije postižu samostalnom, intuitivnom i beskompromisnom odlukom. Mi pokušavamo donekle da oponašamo taj model i da u tome budemo iskrene, na kraju dana i da znamo šta radimo, ali i da to saznamo u saradnji s drugim ljudima. Na neki način, projekat je edukativan i za nas – možda za nas i najviše.

Marija: ‘Edukacija’ u našem slučaju ne podrazumeva samo prezentaciju umetnika i umetnosti, već i demonstraciju činjenice da živimo u dinamičnom, živom, posebnom gradu. To treba voleti.

Čini se da deo neposrednosti i humora u pristupu/nastupu prelazi i na vizuelni identitet galerije. Recite nam malo više o tome – je li vam važan logo, tipografija (pa i ćirilica) i kako oni komuniciraju sa stranom scenom, a kako sa našom?

Marija: Vizuelni identitet nam je važan, ali za sad nije preterano kontrolisan. Radimo ono što nam se dopada i tu neposrednost samo oblikujemo (ipak smo kao arhitekte navikle da stvari ne ostavljamo do kraja nekontrolisane, koliko god da je to polazna namera). Vizuelni identitet je iskren i komunicira naše namere kao i sve ostalo što radimo.

Natalija: Taj logo – 4 mača u nizu odnosno jedan koji je uhvaćen u pokretu – nastao je spontano i pomalo u odnosu na toteme vezane za opštinu. Karađorđe je imao sablju, a mač je nešto što seče (svakodnevicu, kolotečinu, vizuelnu monotoniju). Ima i neku mitološku simboliku kao motiv iz bajki, mač u kamenu koji izvlači mladi kralj Artur. Naravno, lep je predmet, uz sve to.

Pred nama je Aftersun, izložba na kojoj predstavljate umetnike koji nisu sa ovog područja. Kako ste ih odabrali? Da li su radovi koji će biti izloženi rađeni posebno za ovu priliku, i ako je tako, šta ste od njih zahtevali?

Aleksandra: Rad petoro umetnika poznat nam je od ranije. U trenutku kada smo postavile tematski okvir – Aftersun, koji vezujemo za koncept večitog leta i osećajem nostalgije za istim, većina njhovih dotadašnjih radova je svojom tematikom ili estetikom mogla da bude deo našeg projekta.

Natalija: Svi radovi su novi, ali i dvodimenzionalni, odnosno, predstavljaju jednu površinu bez dubine. Ovo je poslužilo kao metafora za mnogo toga – ti si pisac i sigurno je prepoznaješ. Jedna od ideja je i to što je saradnja na daljinu i cela komunikacija se odvija preko ekrana. Imamo sliku ali nemamo pristup, imamo osnovnu ideju o nečemu ali ne i treću dimenziju, opipljivost. Mislim da ovo može da se aplicira na nešto lično i univerzalno, kod svakog od nas. (Baš kao i krema za posle sunčanja?)

Ti radovi su, ako dobro razumem, prolazni, i verovatno neće ostati (celi, ili postojeći) posle izložbe. Na neki način ovo dovodi u pitanje odnos materijalnosti i vrednosti radova, pa i same izložbe, koja je dakle neponovljivi događaj.

Aleksandra: Mislim da će biti zanimljivo da pratimo da li će se i u kom obliku održati radovi koju budu ostali izloženi. Na Voždovcu možete da zateknete oglase i plakate koji su na zidovima od 2003. Ako to bude slučaj sa nekim od radova, to će biti najduža postavka izložbe ikada – o tome smo baš pričali na Radio Aparatu sa Jelenom Mijić prošle nedelje.

Natalija: Na neki način da, ali ovo su većinom digitalni radovi koji postoje na cloud-u zauvek. Uvek će biti negde na internetu. Makar dok se ne istroši sav data prostor.

U kratkom opisu o idejnom mestu Voždovačke galerije pominjete i tu (u teoriji omraženu) često upotrebljavanu reč, identitet. Koliko vam je važno da svojim izložbama i projektima komunicirate sa gorućim, tekućim društvenim pitanjima? Da li biste mogle da nazovete svoju praksu angažovanom?

Natalija: Mislimo da je identitet nešto što je u konfuziji u lokalnom kontekstu, i zato nam je to interesantno. Nikad nisam uspela jasno da imenujem šta je identitet ovog grada, a uz sve to deluje da postoji veliki pritisak na polju nacionalnog identiteta, bilo da se radi o kritici ili veličanju istog. Mnogo mi je zanimljivo baš to što se u teoriji govori sve češće kroz intersekcionalnu prizmu o multiplicitetu identiteta – a ovde kao da je to oduvek tako. Sve je sve, a istovremeno i sve suprotno od toga. Na neki lud način, ovo je razlog iz kog sam uvek mislila da je Beograd metropola. U isto vreme imamo progresivne akcije i ideje potekle iz izuzetno dubokog shvatanja realnosti, rame uz rame sa egzistencijalnim, socijalnim problemima i fobijama. Meni je to jako poetično, inspirativno.

Što se tiče naše prakse, mislim da još uvek otkrivamo šta je zaista potencijal projekta. Ono što sigurno želimo je da to saznamo u saradnji sa drugima. Više puta sam ovo rekla a volim jako da ponovim: U ovom sklopu i sistemu u kom pravimo projekte, mi postojimo samo ako to drugi žele i dozvoljavaju. U osnovi, Voždovačka galerija je saradnja među ljudima. Među jako različitim ljudima, koji se poštuju i zajedno doprinose nečem trećem.

Aftersun će predstaviti radove sledećih umetnika: Eva Hoonhout, Miriam J Carranza, Rosa Doornenbal, Park Geun Woo, Vasilis Papageorgiou.