TV GONIČ: The Kominsky Method

Chuck Lorre ove godine puni 67 godina. Iza sebe ima verovatno najveće sitkom blokbastere (Two And A Half Men i Big Bang Theory) s kojima jedino može da se meri onaj s kojim niko ne može da se meri po uspehu, pardon, zarađenim parama (Friends, naravno). Chuck Lorre je za svoj prvi angažman mimo velikih televizija, a za “veliki web”, odabrao priču o vlasnici prodavnice marihuane i sličnih “medicinskih pomagala”, Disjointed, sa Kathy Bates u glavnoj ulozi. Nisam gledao, a sudeći po samo dve sezone na Netflixu uprkos renomiranom autorskom timu, očigledno nije ni niko od vas. Pored pomenutih, Lorre je (ko-)autorovao i sledećim serijama: Mom, Cybill, Dharma & Greg, Mike & Molly, Young Sheldon, Grace Under Fire, a, kako to nije nimalo nebitno, pisao je i za Roseanne.

Dakle, sa svim tim iza sebe, Chuck je dočekao svoj 63. ili 64. rođendan, nije ni bitno. I raspoloženim Netflixom da sa njim radi još nešto.

Chuck je mogao da zavuče ruke u džepove nekog od sigurno stotinu pisaca sa kojima je do sada sarađivao i ponudi im da od njihove (polu-)ideje napravi manji ili veći hit na Netflixu, i potom im prepusti da oni posle plivaju ili dave se u tome. I da u svoj bajapatoliki trezor ubaci još par džakova keša.

Ali, Chuck to nije uradio. I to je prva stvar koju treba da vrednujete ili, makar, uzmete u obzir, pre nego što, svakako!, odgledate The Kominsky Method.

Chuck je poželeo da proveri da li još uvek ume da piše. Da li ima inspiracije, entuzijazma i energije da skroji pilot. I to ne bilo kakav pilot, već pilot koji bi relativno lako “odobrio” celu seriju, i to hit seriju! Eto nečega što Lorreju sigurno ne treba, a?

Scenario tog pilota stigao je do Michaela Douglasa, a preko njega do Alana Arkina, i, deluje, da su se njih dvojica dogovorila ko će šta da igra i pre nego što su Lorre ili Netflix imali priliku da kažu nešto o tome. Ja verujem da tako nastaju najbolje stvari. Mimo svih pravila o tome kako nešto treba raditi.

The Kominsky Method je o ljudima Lorrejevog uzrasta, možda čak i malo starijim. O njihovom životu. Blizu smrti.

Sam Lorre kaže da je, “u skladu sa onim što mu se dešava u životu”, želeo da piše o starenju, o bolestima, o imanju odrasle dece, o smrti i gubitku onih koje voliš (i sami uviđate da izlistava jedan za drugim sve sama opšta mesta komedije i sitkoma…). Bio je vrlo srećan što Netflix ne smara nikakvim ograničenjima u pogledu obrade teme i trajanja epizoda. Dakle, komfor koji svakom piscu, a naročito starcu, više nego prija.

Iako je Sandy Kaminsky, nekad glumački potencijal, a danas renomirani učitelj glume, “zapravo” (i naslov kaže!) glavni glumac ove serije, nekako se čitava prva epizoda vrti oko njegovog agenta i najboljeg prijatelja Normana. Kome žena, “u prvoj epizodi”, umire (od raka, od čega bi?), nakon četrdesetinešto godina neočekivano toplog i harmoničnog braka. I dok je Norman zverski šutnut u muda, Sandy se za to vreme bori sa sitnijim udarcima, poput tugaljive karijere, nove devojke, trošne prostate, finansijskih problema itd…

Međutim, Lorre ne ostavlja svoju komediju, a ni junake, u predvidljivoj podeli, gde bi ono što se dešava Normanu trebalo da pravi emocionalni štimung, a ono što se dešava Sandy-ju da nas zasmejava. Što, inače, odgovara “raspodeli stvari” u pra-buddy-buddy komedijama poput Laurela i Hardija, gde je jedan uvek mamio smeh, a drugi suze. U ostalom, i u komičarskim tačkama (ranog) Charlie Chaplina možete povući liniju koja razdvaja vesele od neveselih momenata. Elem, Lorre i to sabotira, time što u život (stvarno) nesrećnog Normana vraća i njegovu odraslu ćerku, koja već decenijama pravi probleme svojom zavisnošću od svih stvari od kojih čovek može da zavisi. Jer to isto bi uradio i život. Na ovaj način, potencijalno širenje patetike je, u nekim slučajevima i groteskno, sprečeno.

Sandy i Norman su svašta preturili preko svojih glava. Sem starosti. I Lorre ih s pravom tretira kao “stanlija i olija” u svemu tome. Jedan “oživljava” svoju umrlu dragu kao duha s kojim ima terapeutske razgovore, a drugi se ponaša kao tinejdžer koji s, lako moguće, poslednjom ženom u svom životu dejtuje kao s prvom, a probleme s prostatom tretira kao probleme s bubuljicama. I jedan i drugi su, a to je valja jedini kvalitet koji donosi starost, u svom odnosu s problemima veoma iskreni. Ta neposrednost, to odsustvo bilo kakvog bulšita, je ono što otvara put u ovo priču svakom zainteresovanom, bez obzira na godine. The Kominsky Method, čini mi se, više od svega govori o tome koliko je s istinom, pre svega prema samom sebi, lakše. Kao i da je to put koji od svih uvek treba najpre birati.

Još dva momenta su značajna za The Kominsky Method, a koja mogu da utiču na (vaše) kreiranje odgovora na pitanja/e o smislu svih stvari. Prvi je da su junaci bogati, a drugi da ih, kao i sve starce, zabole za političke korektnosti i druge kučine modernog doba.

Biti bogat & bilo šta drugo je bolja opcija od bilo koje druge kombinacije. Biti bogat daje bolji uvid u stvari, ali, i što je najbitnije, daje komfor nebavljenja stvarima. Sandy i Norman mogu sebi da priušte da plivuckaju u problemu. Da odu sa njim u spa ili na masažu. Mogu da ne rade. Mogu da ne sreću druge ljude. Što je, valjda, ultimativni luksuz. I zahvaljujući tome mi pratimo jedan život koji nije u grču, koji nema “realan” problem, ali ima sve egzistencijalističke i dobar deo metafizičkih. Sandy i Norman ionako nisu nikada živeli “obične živote”, oni su tražili i dobili više. Ali, život je ono što se dešava Sandy-ju i Normanu.

U svim tim sitnim avanturama, od toga da zajedno transportuju Normanovu ćerku u još jedan “riheb”, preko Sandy-jevog zaljubljivanja u Lisu (Nancy Travis, koja je od skora u svim serijama u kojima šezdesetogodišnji muškarac traži lepu i šarmantnu ženu), preko problema s prostatatom… u svemu tome Sandy i Norman gledaju da budu iskreni. Ne- pristojni, ne- “ljudi”, ne- kompatibilni, ne- civilizovani, nego- iskreni. Otuda ćete u ovom (uslovno rečeno) “sitkomu” naći dosta scena i situacija koje bi milenijalska PC mačeta posekla da može, jer ne uzimaju dovoljno “senzitivno” osećanja i pičkematerine drugih ljudi, manjina, polova, polu-polova, rasa… Sa Sandy-jem i Normanom imamo retku privilegiju da se osećamo slobodno. Sandy i Norman znaju šta je dobro, a šta loše, stvarno dobro tj stvarno loše, zato se ne daju zamajavati glupostima poput, recimo, toga da li beli glumac ima pravo da igra crnu ulogu ili na “crn način”. Lorre umereno, ali namerno, koristi brojne situacije da kaže šta misli o dešavanju u svetu i sitkomima u kojima od hodanja po jajima više skoro i da nema komedije. Njih trojica se bore za zdrav razum, pravo na diskusiju, “nevin dok se ne dokaže suprotno” i te neke civilizacijske tekovine bez kojih brzopleto ostajemo na Zapadnoj hemisferi udovoljavajući samoproklamovanim “čuvarima morala”.

Moja cura misli da je The Kominsky Method ripof Curb Your Enthusiasm. I meni će biti teško da kažem da većina ovde rečenog ne bi važila i za Curb, ali Kominsky je očigledno više “realističan” i u tom kontekstu traži i pravi prostora za emocije, i možda je bliži Čehovu, ako bi Curb bio bliži Beketu, svojom kombinacijom parodije i apsurda. Ili, makar, kao nastavljači tih tradicija. Bliskih, ali različitih.

Douglas dosta glumata i pokušava da navata neku rutinu u formiranju svog lika. Arkin deluje kao da je i u životu sličan drkadžija. Zadovoljstvo je biti u njihovom društvu.