TV GONIČ: JESEN 2019. (deo drugi)

Nadam se da ste uhvatili korak, raspustili decu, prijatelje i kućne ljubimce na preuranjeni raspust i da ste spremni da se sa naramkom skuvane kafe bacite na novu turu serija. Jer ovde su možda čak i veći biseri nego prošli put (ključna i fatalana reč je, naravno, “možda”).

 ON BECOMING A GOD IN CENTRAL FLORIDA (Showtime)

KO: Dve scenarističke novajlije, Robert Funke i Matt Lutsky. Kristen Dunst kao glavna zvezda. I, iako se to nije desilo, verovali ili ne Yorgos Lanthimos je bio pominjan kao reditelj i “art direktor” čitavog projekta.

ŠTA: Ne znam odakle meni da je ova serija o domaćici koja slučajno postaje akterka u “Ponzi šemi” bazirana na “istinitoj priči” kad to niko nigde ne pominje (ili će ta priča tek da ispliva…). Elem, Dunstova igra Krystal Stubbs koja nakon (urnebesno tragične) smrti muža (Alexander Skarsgard) preuzima njegovo “zaposlenje” u multikompaniji “Fam” koja je zapravo piramidalna prevara za mužu naivnih. Entuzijastična i robusna Krystal relativno brzo stiže do samog vrha, i mističnog idiota Obieja Garbeaua Drugog, samo da bi se razočarala onim što tamo zatiče i odlučila da mu/im stane na put…

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Kristen Dunst je “američka Branka Katić” tj “srpska snajka” koja izgleda i estradno zrači kao Nada Topčagić u najboljim danima. Ona seriji daje posebnu aromu i materijalu koji se lagano osamostaljuje u domenu “Coenovske satire” daje energiju i neposrednost koja retko krasi ostvarenja pomenute braće. Pored nje, bilo bi nemoguće nespomenuti njenog partnera u toj biznis odiseji, Cody-ja Bonara koga igra fenomenalni Kanađanin Theodore Pellerin.

Čar On Becoming… leži u apsolutnoj nepredvidljivosti radnje, zbog čega serija, koja formalno leži u satiri, pre liči na žanrovski slobodnija ostvarenja poput Lodge 49, Patriot ili Dietland, gde priča ne prati nikakve zakonitosti, usled čega upoznajemo raznolikije i unikatnije junake, a sve povremeno deluje kao auto-parodija usled neočekivanih grotesknih ili apsurdnih ishoda.

Sezona gubi fokus u radnji u drugom delu i veliko je pitanje ima li ovde dovoljno sadržaja za drugu sezonu, ali ako se prihvatite prve, bićete više nego zadovoljni što gledate nešto neočekivano sveže i budalasto, jer čini se da televizije sve ređe i sve nevoljnije “greše” sa ovakvim avanturama.

STATE OF THE UNION (Sundance TV)

KO: Nick Hornby i Stephen Frears prvi put nakon High Fidelity udružuju snage.

ŠTA: Deset epizoda od po deset minuta, koje prikazuju deset susreta koje su tokom deset nedelja imali muž i žena u lokalnom pabu, pre odlaska na bračnu terapiju. Nju igra Rosamund Pike, a njega (aktuelni bog humora) Chris O’Dowd.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Iako će nekima trajanje od deset minuta (po epizodi) da se učini kao nešto što je pogodnije za web emitovanje, ja, nažalost, “generacijski”?!, ne spadam među one koji prate isključivo web sadržaje, niti znam ikoga ko to čini. Niti mislim da je (kratko) trajanje jedini kriterijum koji treba da određuje “web podobnost” sadržaja.

Podeljen u deset delova koji dočaravaju deset nedelja terapije idealno funkcioniše kao TV format i, ne, ne bi bilo bolje da je bio film. Jer, bez obzira kako ovo da odgledate, autor traži da nakon svakog segmenta bude pauza (u formi odjavne špice), tokom koje nas ostavlja da razmišljamo. Da predahnemo.

A ono čemu prisustvujemo jesu razgovori očigledno “vrlo informisani” privatnim iskustvom/ima, vervoatno samog Hornby-ja ili ostalih aktera. Jer nude zanimljive uvide i tretman bračnog nezadovoljstva koje kulminira u prevari jednog bračnog partnera, nakon čega dolazi do “separacije”.

Dowd je (očekivano) maestralan kao “žrtva” koja je potencijalno više kriva, dok Pikeova poprilično razumno brani i sebe i njega i njihov brak, po potrebi.

State of the Union, nazvan tako i zbog činjenice da se razvoj “Brexit” situacije u Britaniji dotiče tokom razgovora, nudi pitku, duhovitu, spontanu meditaciju na vezu u ovo naše, moderno doba i daje korisne odgovore na to čemu služe “lične slobode” i kako ih koristiti.

MINDHUNTER (S02) (Netflix)

KO: Rediteljsku direkciju vaspostavio je David Fincher, a seriju kao autor potpisuje Joe Penhall koji vam je verovatno najbliži kao scenarista The Road, filmske ekranizacije Cormac McCarthy-jevog romana.

ŠTA: Kraj je sedamdesetih (iako sve izgleda kao zrele šezdesete) i FBI je na pragu osnivanja specijalnog odeljenja koje bi trebalo da se bavi (još uvek tako neimenovanim) “serijskim ubicama” na bazi akumuliranih i analiziranih podataka o postojećim “ponovljenim ubicama”. Mi pratimo profesionalne, a usputno i privatne, sudbine nekoliko ljudi koji imaju veze sa tim odeljenjem, pre svega detektiva Holdena i Billa, i gej-analistkinje Wendy. Njih troje dolaze u kontakt i prave intervjue sa najpoznatijim ubicama epohe.

O ČEMU MOŽE DA SE PRIČA: Takozvani “true crime” dokumentarni serijali, koji rekonstruišu, istražuju i analiziraju “čuvene zločine”, verovali ili ne, jedan su od najgledanijih televizijskih sadržaja, a na Netflixu možda i najgledaniji. Otuda ne čudi što se neko dosetio da spoji “već gledano” i “prestižno” u seriju koja fikcionalizuje korene svih tih modernih detektivskih tehnika i poetizuje bavljenje zlom kroz vrlo sofisticiran tretman nečega što je esenijalno čisti senzacionalizam.

Sve moje čestitke još jednom idu Fincheru koji je definisao sjajnu atmosferu (kao i u House Of Cards) čija hirurška sterilnost se najbolje ogleda u špici koja prikazuje hiper-pedantno rukovanje mašinom za snimanje, prošarano “senzacionalističkim” materijalom s mesta zločina. S obzirom na skoro “proceduralnu” formulaičnost procesa (detektivi putuju i snimaju intervjue sa ubicama) ovde nema neke naročite drame, a možda ni karaktera. Ali zato aktuelni zločin, koji se provlači od početka do kraja sezone i drugi “serijski” zločinac koji je u njenom fokusu (to je deo pre špice) pružaju fantastičnu podlogu za pomenute “rutinske” intervjue kreirajući tenziju, mračnu atmosferu i generalni osećaj disharmonije u životima junaka.

Mindhunter verovatno još uvek nije ukačila šta je to što samo ona ima i to nešto još uvek nam nije pokazano. Njen najjači adut je vešto dočarana senka zločina ispod koje se sve odigrava i koja počinje da mutira gen svakodnevice junaka. Što istu, a to vidimo na primeru Billovog sina, počinje da je objašnjava na vrlo neprijatan i skoro groteskan način.

Na sve to, iako je jedna od glavnih junakinja lezbijka, koja i na intimnom planu pokušava da ostvari nešto progresivno (i to je apsolutno nepotreban i manipulativan “link” sa današnjim agendama), Mindhunter je “muška serija” koja tipične momente njihovog sveta (bonding, nepričljivost, uzdražnost…) čačka na vrlo zanimljive i atipične načine.