Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Get Shorty

Zahvaljujući duboko rasprostranjenoj penetraciji društvenih mreža u naše živote danas je skoro nemoguće sebe iznenaditi nečim "nenajavljenim". Ail nije nemoguće.

2
1

Kunem vam se, ovako je to bilo.

Pustio sam Get Shorty ubeđen da ću gledati teve rimejk Altmanovog filma Get Shorty. Na stranu što se Altmanov film zove Short Cuts i rađen je po kratkim pričama Raymonda Carvera (dok je filmsku ekranizaciju romana Elmora Leonarda Get Shorty (nisam čitao), uradio Barry Sonnenfeld 1995. (predavno sam gledao)). I na bazi tih pogrešnih saznanja uronio sam u komparativna očekivanja sa slično realizovanim teve projektom Fargo.

Prva epizoda me je impresionirala. Svojim ležernim miksom nasilja i komedije, koji je od eksplozije Quentina Tarantina i potonjih, dobrih i loših, imitatora (uključujući i Sonnefeldovo ostvarenje) sada već dobrano zapostavljen, ako ne i zastareo, metod kreiranja modernog krimi filma. Ako ostavimo po strani formulaične produkcije američkih nacionalnih brodkastera, kablovske i web produkcije danas jure materijale koji će biti prestižni i u skladu sa aktuelnim društvenim trendovima, čak i kada im, naoko, oponiraju. Malo ko se zadovoljava time da na tržište izbaci seriju čiji je jedini cilj da gledaocu pruži prijatno, šarmantno, duhovito i socijalno “neupotrebljivo” iskustvo. Što je, možda, i najveći razlog zašto za ovu seriju možda niste ni čuli. Ako je već niste ni gledali.

Get Shorty je, baš kao i Leonardov roman, baš kao i Sonnenfeldov film, priča o sitnim, ali vrlo surovim kriminalcima koji sticajem vrlo bizarnih okolnosti postaju instrumentalni u produkciji velikog, “prestižnog”, holivudskog ostvarenja. Iako, kao mnogo puta do sada, inicijalni materijal (što je njegova filmska ekranizacija već potvrdila) deluje kao sočniji bioskopski zalogaj, autori ove serije uspeli su da opravdaju što su isti pretočili u deset (uglavnom) jednočasovnih epizoda. I to nije mala stvar. Iako je prva sezona Fargo uspela u istom.

Uspeh Get Shorty se, rekao bih, krije u njegovoj namernoj indiferentnosti, ako ne i ignorisanju, čitavog “društvenog konteksta” pred koji izlazi, kao i celokupne serijske produkcije. Ova serija je isto ovako mogla da izgleda i pre deset, dvadeset, a možda i više godina. Ona postmodernu koju su Tarantino i ekipa uveli u krimi-komediju tretira kao nulti nivo, bez pretenzija da je dalje razvija ili postmodernizuje. Naprotiv, usvojeni postmoderni narativ, sa svim svojim meta-referencama, serviran je kao realizam koji je sam život u međuvremenu usvojio kao svoj regularni modus operandi. Drugim rečima, ljudski život tj ubijanje tj mogućnost da ljudi koji se time bave u sebi pronađu “umetničku žicu” i osete da su “filmovi kao život samo lišeni dosadnih momenata” tretirana je kao najlogičnija moguća. Uz vrlo ambivalentan odnos prema ironiji.

U odnosu na Fargo, ova sprega vrlo nasilnih momenata sa regularnim tokovima života, nema nikakve pretnezije da vam o životu kaže nešto što niste znali. Naprotiv, podrazumevanje i pitkost te sprege je ono što kreira najveći teve ugođaj i otvara put tome da tokom deset epizoda obilato navijate za dvojicu hladnokrvnih ubica, od kojih je jedan i nežni otac, a drugi siroti Mormon zaglibljen u neprilagođenost svoje religije modernom životu. Pri tome, autori serije, potpuno su nezainteresovani da glume političku korektnost i (zajedno sa vama?) sude o postupcima svojih junaka i napominju vam šta je tu no-no. U tom smislu, ovo je i jedna od retkih serija koja deluje kao da potiče iz perioda kada se na teve ekranu smelo mnogo više nego danas. U njoj praktično nema tamnoputih aktera (tačnije imaju dva i obojica su vrlo sumnjivih moralnih profila), nema gejeva (tačnije imaju dva, od kojih je jedan samo prinudno muška prostitutka, a drugi “u klozetu”, ako sam dobro razumeo), nema trans-osoba i ima latino populacije, ali njene aktivnosti najviše podupiru Trumpovo obrazloženje zašto “meksikancima” treba zidom zabraniti ulazak u Ameriku…

Ali, molim vas, nemojte da pomislite da inatno agitujem za Get Shorty samo zato što je do srži anti-PC, vrlo konzervativna i ima poprilično nazadan tretman muško-ženskih odnosa, čak i kada od klišea pravi parodiju. Get Shorty je vrlo pametna serija, iako to nikada ne napominje.

Seriju je za kanal Epix (meni i još trojici ljudi poznat po Graves, političkoj sprdnji sa Nick Nolteom i Berlin Station, koja i dalje čeka da otkrijem o čemu je) kreirao Davey Holmes, koji je scenaristički zanat ispekao radeći na brojnim serijama (Damages, In Treatment, Awake, Pushing Daisies), ali je za “look and feel” Get Shorty, čini mi se, najbitnije što je tri godine proveo radeći kao izvršni producent na američkom rimejku Shameless. S obzirom da i ta serija sa pozamašnom dozom kurcobolje za moral (i moralizovanje) satiriše žitelje malog čikaškog predgrađa.

Pored Daveya, štimung serije je odredio i angažman Chrisa O’Dowda na poziciji glavnog junaka- krimosa koji radi sve što mu se naredi u bandi koju predvodi “žena od malo reči”, Amara. Dowda sam upoznao i zavoleo u besmrtnom britanskom sitkomu IT Crowd, koji ga je potom raselio po moru filmova (da li je bilo i serija, ne mogu da se setim), u kojima mahom glumi šiljaste (od Šilja) junake, koji imaju problem da artikulišu svoje samopouzdanje i zbog toga najebavaju šakom i kapom. Tako nešto i ovde povremeno proviruje, ali Dowd nam je pokazao lica koja nikada nije. Koja su nas isto toliko efektno naježivala po potrebi u seriji (kada zapreti holivudskoj producentici April ili kada se obruši na učitelja glume svoje ćerke). I to nakon što smo ga videli kako čereči i kasapi telo nekog “više nepotrebnog”. Dowdova gluma, sa neverovatno lakim prebacivanjem iz moda ledlednog ubice u mod zabrinutog oca i supruga, dala je ton čitavoj seriji i obezbedila i jedne i druge situacije uverljivim. Najviše upravo njihovom kombinacijom.

Dakle, Miles i Louis rade za Amaru, koja drži deo krimi sektora u Nevadi. Dobijaju zadatak da naplate neki dug u Holivudu od nekog poluubogog scenariste i tokom naplate ovaj ostane bez života, a oni završe sa njegovim scenarijem. Za kostimiranu dramu “The Admiral’s Mistress”. Pošto se ovaj palp fikšn odmotava po zakonima palp fikšna, u priču ulazi i producent i reditelj B-filmova, a potom i veliki studio, a potom i sama Amara. Kada kažem priču, mislim produkciju “The Admiral’s Mistress”. Ono što sledi je (ne)očekivan niz uzročno-posledično povučenih pogrešnih poteza i potom još pogrešnih saniranja istih koji kulminira realizacijom kostimirane drame smeštene u devetnaestovekovnu Englesku pod vrelim suncem Nevade!!!…

Ono što je po mom mišljenju još jedan, možda i definitivan, diferencirajući momenat u odnosu na slične sadržaje, jeste što Davey ume da kreira uverljiv emocionalni bekgraund svojih junaka tj da seriji pored efektnih komičnih zapleta ponudi i momente istinske ljudske potrebe i potrage za “srodnim dušama”, za humanošću. I ta stvar se razrešava paralelno na tri plana: između Milesa i njegove supruge koji su na početku, tokom serije i definitvno na njenom kraju- na ivici razvoda, zatim između tvrde i krute Amare i namazanog reditelja B-filmova (koga u duhu pokojne serije Vinyl uverljivo igra Ray Romano), i konačno između Louisa, ubice mormonske veroispovesti i Romanove sekretarice.

Svi ovi odnosi tretiraju svoju (ne)mogućnost sa uverljivošću i doziranim sentimentalizmom This Is Us, nudeći gledaocu priliku da u vrlo, vrlo neobičnim okolnostima upozna ljude vrlo, vrlo slične sebi.

Sve epizode neguju sličan ritam, balansirajući između nošenja sa problemima jedne filmske produkcije (plus/minus mafija) i nošenja sa emocijama koje češće nego što bi se očekivalo postaju pravi dramski menjači radnje.

Druga sezona je, navodno, odobrena i strepim šta Davey može da nam ponudi u nekakvom, logičnom razvoju priče što neće biti more of the same. S druge strane, Get Shorty (Shorty je inače nadimak za Milesovu ćerku i ja nisam pronikao u to zašto se ova ekranizacija zove tako), je obezbedio dovoljno kredita da želim da verujem da se isti set junaka može, barem još jednom, zavrteti na našu radost u sličnom tematskom okruženju.

Prionite, ovo deluje kao sadržaj inspirisan palpom pedesetih koji Lynch konzumira uz milkšejk od jagode pre nego što se okrene svojoj (ubacite reč po želji) verziji istog tog.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Deus says:

    Ova serija je meni delovala, dok sam je gledao, jednom nedeljno, kao The Sopranos vs The Simpsons i odusevila me je na vise nivoa svojim inteligentnim crnohumornim i letargicno eklekticnim tonom da sam na kraju sezone pomislio kako im nece dozvoliti da snime drugu sezonu jer su previse hardcore… Medjutim, izgleda da ima jos poneko u toj industriji ko ne zeli da se preda mainstrimu, i hvala im na tome…

Ostavite komentar:

Slični članci: