TV GONIČ: Fincherov Mindhunter i Gilmoricina gospođa Maisel

Najviše od svega, Mindhunter (Netflix) deluje kao ekstenzija David Fincherovog Zodiaca, tj kao pokušaj da se razume i “provali” jedan ekstremno iskrivljen svet (htedoh reći um), uz neizbežne posledice koje jedno takvo interesovanje ostavlja na “normalan” svet (ili um).

Iako je smešten par godina kasnije u odnosu na poteru za “Zodiac Killerom” koju Fincher prikazuje u svom filmu, Mindhunter (a bio sam ubeđen u to!) izgleda kao nešto što se dešava ranih šezdesetih. Detektivi su (i dalje) u odelima, sa uredno svezanim kravatama. Supruge su u kućama, za usisivačima, a tek poneka, mlada, uspeva da divlja i intelektualno treperi. FBI ostavlja utisak kao da je tek juče prestao da se bavi Al Caponeom i kao da zvezdani dani svih onih čuvenih serijskih ubica, na čelu ili začelju sa Charlesom Mansonom, tek treba da dođu. Policijski rad deluje vrlo nevino, a pionirski koraci FBI-evih “majndhantera” neočekivano naivno. Mislim, za kasne sedamdesete. Teško je poverovati da se nešto tako dešavalo tako kasno, pa još u Americi!

Mindhunter je Netflixov “prestižni” serijal (čija druga sezona je već (očekivano!) odobrena) i koji je, po mom skromnom mišljenju, imao za cilj da zarije dugi, oštri nož u telo pretencioznog HBO-ovog True Detective, koji je na najširoj delti problema kome Mindhunter traži izvor. Autor serije nije Fincher (on je “samo” režirao prve i poslednje dve epizode, i kao i u House Of Cards postavio art direkciju), već englesko-australijski autor Joe Penhall, a prema memoarskim radovima dvojice originalnih “majndhantera”.

Mindhunter nije toliko čudna serija, koliko je “neobično obična”.

S jedne strane, već u špici je demonstriran ekstremni Fincherov potpis, koji insistira na apsurdnoj geometriji slike, kao i besprekornoj čistoći tj prljavosti svih površina. Kada kažem slike, mislim i mizanscena, a kada kažem površina, mislim i dramskih odnosa. Penhallov pozorišni bekgraund svakako je uticao na “pozorišnu” statičnost ključnih scena i osećaj da radnja ne teče, već se samo seli s jedne pozornice na drugu. I ova vrsta retro pristupa u televizijskoj dinamici još više će povećati ugođaj ne samo da gledate nešto što se dešava šezdesetih, već izgleda i kao da je snimljeno tada.

Glavni junaci su Holden Ford i Bil Tench, mlađi i stariji FBI detektiv, koji na incijativu ovog mlađeg oformaljavaju “bihejvioralnu naučnu jedinicu” koja za cilj ima da prikuplja podatke o počiniocima teških krivičnih dela i da potom nakon analize istih postavi neku vrstu priručnika koji će pomoći drugim detektivima da te paterne prepoznaju (na vreme). O pionirskom činu bavljenja ovom materijom najbolje govori scena u kojoj detektivi spontano dolaze do naziva “serijski ubica” kojim bi okarakterisali “ponavljače” u zlodelima.

Što se dramaturške matrice tiče, ona je miks tri tipa radnji. Prva se tiče Holdenovih i Billovih putešestvija, držanja predavanja i, najbitnije od svega, intervjuisanja ubica. Drugi tip radnje spontano se razvija iz prvog, a to je da Holden i Bill, zateknuti na lokacijama po Americi, bivaju pozvani da se uključe u lokalne slučajeve ubistva i primene svoja znanja u praksi. Treći tip radnji je vezivni, i on se tiče intimnog plana dva detektiva i, donekle, njihovog odnosa sa trećom koleginicom- naučnicom Wendy Carr. Kroz odnos mladog Holdena sa diplomiranom studentkinjom Debbie više smo u prilici da pratimo tranziciju bračnih i društvenih odnosa, tj klijanje feminizma i venenje patrijarhalnog mačoizma (što su, ne mrzi me da ponavljam, po meni bile stvari koje su se desile još u šezdesetim). Za razliku od njega, Bill ima usvojenog, autističnog sina, sa kojim ne može da uspostavi normalan odnos, što za posledicu ima sve nepodnošljiviji brak i sve veću grižu savesti. I Holdenovi i Billovi problemi se obilato reflektuju na posao i vice versa i tu leže neki od najinteresantnijih momenata ove serije.

Međutim, ono zbog čega ćete gledati ovu seriju (ako ćete) jeste “druženje sa psihopatama”, Fincherov i Penhallov, skoro dokumentarno postavljeni okvir u kome se kroz vrlo diskretne dramaturške intervencije kuva odnos ubice i detektiva i na najrazličitije moguće način približava epicentrima potencijalnih razloga koji su doveli do ubistava tj nastanka ubice. Skoro je komično prisustvovati scenama u kojima detektivi tretiraju ubice kao neku natprirodnu pojavu, koja ne samo da može fizički da nasrne, već poseduje i demonske moći kojima je u stanju da naseli umove detektiva. Gde se ovo poslednje, naravno na neke druge načine, i dešava. Pred našim i detektivskim očima, paralelno sa njegovom detekcijom, otvara se “popkulturna” epoha bavljenja ekstremnim nasiljem. Mindhunter je poslednji period njegovog starovremenskog hendlovanja.

Iako su oba glumca koja igraju Holdena i Billa odlični i dovoljno karakterni za ovakvu vrstu drame (/trilera), zapravo kao i ostatak kasta, Mindhunter, iako uramljen stasavanjem jednog novog serijskog ubice (uvodni kadrovi svake epizode, i ne, i dalje ne znam ko je to!), manjka vidljivijom dramskom kičmom, nekim profesionalnim ili privatnim procesom koji prožima sve ostalo. Nešto što bi ga snažnije izbacilo iz istoriografske u dramsku građu. Ono malo privatnih, pa čak i profesionalnih, trvljenja između junaka servisira epizode i prigušuje besprekorni tok istorijskih događaja, ali s druge strane ne uspeva da ubedljivije izmeni ili utiče na centralni proces (/procese).

Rekao bih da je nešto slično ubilo i Zodiaca. Film.

Kada smo kod The Marvelous Mrs. Maisel (Amazon) prva stvar koju moram da kažem i primetim jeste da ne razumem koju seriju je gledalo onih 4.900+ imdb-ovih korisnika kad ju je nagradilo (u trenutku pisanja ovog teksta) “čistom devetkom”! Jer koliko god da ste dobronamerni spram ove serije ili putešestvija njene kreatorke, Amy Sherman-Palladino, ovo je, ipak, tek malo drugačije od prosečnog Woody Allenovog (kostimiranog) filma.

Razloge za ovako dobrostojeću ocenu (sem u slučaju da Amazon nije spisku maltretmana svojih zaposlenih dodao i obaveznu imdb supskripciju i kliktanje visokih ocena na njihove produkte) nalazim i u činjenici da su ljudi nahranjeni najpopularnijim Amy-nim ostvarenjem, Gilmore Girls, i dalje gladni istog da su joj oprostili i zaboravili na prošlogodišnji povratnički specijal, a ne pamte mnogo i dve serije koje je ona, pre pokušala, nego realizovala u međuvremenu.

Prva je The Return of Jezbel James, sa tada još uvek svežom i popularnom Lauren Ambrose iz Six Feet Under, a druga Bunheads, o doživljajima balerina i plesačica u jednoj školi na priobalju Kalifornije. I jedna i druga, uprkos navijanju fanova, završile su neslavno, u klimi koja nije bila (više) tako raspoložena za Amy-nu romantičnu ironičnost i junakinje čiji se feminizam (povremeno) izjednačava sa njihovom lakomislenošću.

Pompezno najavljen još prošle godine, u idiotskoj Amazonovoj paradi “pilota”, The Marvelous Mrs. Maisel bi (/je?) trebalo da bude trijumfalni povratak originalne “TV feminstkinje” koja je (više od Woody Allena?!) pomogla izgradnji snažnih (i nepromišljenih) ženskih likova na televiziji. Drugim rečima, svi proizvođači serijskog materijala trenutno su “prinuđeni” da grinlajtuju određeni broj projekata koji se bave (bilo kakvim) problemima crne zajednice ili crnih junaka, odnosno ženskih, po istom kriterijumu. I ne zamerite mi što se ponavljam- stvarno nije demonstracija “fobije” (vi unesite prefiks), već puko konstatovanje onoga što mi je pred očima.

Dakle, da rezimiram, ako je ikada bilo bolje vreme da Amy Sherman- Palladino radi nešto, to vreme je sada! A Amazonu su potrebnija tapšanja po ramenu, nagrade u rukama i što manje tužbi za seksualno uznemiravanje, nego pare.

Glavna junakinja The Marvelous Mrs. Maisel je Jevrejka, Miriam “Midge” Maisel, skoro-tridesetogodišnja supruga, majka i domaćica koja, tamo negde u pedesetim u Njujorku, nakon muževljevog neverstva i bračnog brodoloma, slučajno otkriva svoj stendap talenat, i odlučuje da svoju ličnu i ekonomsku emancipaciju započne i na sceni i van nje. Midge igra Rachel Brosnahan, koju pamtimo kao “laku žensku” iz one serije koja svoju budućnost vidi i bez Kevina Spacey-a (ahahahahahahhahafuckinHA). I ona je sjajna. Iako joj nešto fali za ovu ulogu. Nadam se da ću se do kraja teksta setiti i šta.

Koji je najveći problem “gospođe Maisel”? Pored toga što izgleda kao projekat koji je Woody Allen napustio, jer u njemu nije našao dovoljno toga zanimljivog (naročito za svoju glavnu junakinju)? Ili to što je “gospođa Maisel” aka bukvalno istu matricu tipova i događaja koje je Amy postavila u Gilmore Girls? Da se zadržim na tome? OK.

Glavna junakinja opet je rastavljena od muškarca s kojim je izrodila decu. U GG to dete je bilo jedna od tema kojom se serija bavi, ovde je to stendap (na uštrb “ali, totalno!” zapostavljene dece). Ona je prinuđena da pomoć traži od roditelja. Koji su bogati. I spečeni. Naročito majka. Ali, dobri u srcu. Naročito otac. Kako izgleda najbolja prijateljica glavne junakinje? Da nije mala i debela? Jer Amy u svojim TV snovima sebe uvek isporučuje kao zgodnu i zabavnu žensku, što je naročito podstaknuto odsustvom tih osobina kod njene najbolje prijateljice. Muškarci, sem kada nisu junakinjine tate ili očaravajuće barabe (kao Lenny Bruce), su jedva pamtljivi, šmokljasti, nešarmantni i nezabavni i poprilično naporni za gledanje. I da ne biste brinuli- ni malo joj ne zameram na tome. Filmovi Woody Allena, srećom, često su imali Woody Allena. Sve je benigno, sa povremenim crnohumorastim momentima, poletnog ritma i raspoloženog tona, možda za nijansu manje raspričano nego pre. I ovde napuštam priču o (pre)sličnostima sa GG.

Najžešći problem Mrs. Maisel, a to je možda problem i Brosnahanove, jeste odsustvo harizme, kako samog šoua, tako i junakinje. U Gilmore Girls smo, ipak, imali magareću tvrdoglavost Loreai Gilmore kao pogonsko gorivo. Ovde su stvari previše umivene i izjednačene da bi išta provirilo iz njih. I ne dajte da vas prva epizoda i pokazane sise prevare da će “neka neočekivana realnost” prodreti u, inače, prepoznatljivi i šablonizirani seting Amerike pedesetih. Amy bi da napravi jedan “milenijalski” šou u poslednjoj “klimi” koja je bila “milenijalska” u svom naivnom i poštenom, “fer” doživljaju sveta. Ali je zaboravila da ga apdejtuje za današnji trenutak. I tu nemojte mešati momente njenog manirizma (sve vezano za “atipična” ponašanja ženskih likova) sa tim kako današnji trenutak progovora kroz istoriju.

Imanju harizme ne pomaže ni ne pridržavanje za (interesantnu) temu – domaćica želi da postane stendap komičarka. Amy previše nepotrebnog vremena troši na neharizmatična predstavljanja “života ostalih likova”, jer nema čime da popuni vreme predviđeno za Midge. Malecni je problem i transfer onoga što je bilo smešno pedesetih u naše vreme- jer za veći deo pre shvatamo šta je bilo smešno, nego šta je to danas smešno. A to limitira uticaj koji Midge ostavlja na nas (uporedite samo Louieja u istoimenom šou i probajte da zamislite da smo u istom lišeni inserata iz njegovih stendapa).

Ja razumem da je Amy sebi postavila možda i nerešiv zadatak. Jer ono što dobijamo jeste simpatična bozica o luckastoj domaćici, okruženoj prepoznatljivom plejadom otkačenih epizodista, koji, baš kao u filmovima Woody Allena, drže stvar da ne potone. Ali nema ničega što do sada nismo videli u interpretaciji stvari- Midge trijumfuje i fejluje kao i desetine pre njih, samo u pedesetim! Menadžeri i zvezde u pokvareni ili egocentrični kao i desetine pre njih, a ponoviti ono “samo u pedesetim” i nije neka ne-viđena prednost.

Ne verujem da će Amazon priznati poraz, a možda je i gledanost solidna ili dovoljna. A verujem da će i Amy dati sve od sebe da izlobira sledeću sezonu, makar da razbije maler. Optimista u meni kaže da bi od sledećih sezona zapravo trebalo očekivati da pokažu o čemu je The Marvelous Mrs. Maisel zapravo. Jer ova sezona nije.

Na samom kraju, stidljivo i skromno ću vam predložiti SMILF (Showtime). Tu jedna žena pokušava da progovori o svojoj poziciji u društvu i kosmosu i čini to, ako ništa, različito od drugih. Ali, koliko je Rosie O’Donnell genijlna i nestvarno dobra u ovoj seriji, to joj nijedan jebeni goledngloubemioskar neće obračunati, a žena je transcendovala glumu i postala neko drugi. Probajte. Meni za ljubav. Cmok.