Petar Mirković – prostor fikcije i dokumenta

Petar Mirković je umetnik iz Novog Sada koji već desetak godina izlaže na svim važnijim svetskim sajmovima i deo je internacionalne scene. Istovremeno je prepoznat i od stručne javnosti i od tržišta. Pera je vajar koji se trenutno više izražava kroz crtež. Njegovi radovi fascinantni su zbog mnogo čega. To su (uglavnom) veći formati rađeni ugljem kojima prethodi atmosferična, crno-bela, noir fotografija, na kojoj neretko izostaje čovek… 

Otkuda takvi motivi – jahte, automobili, avioni?

Išlo je postepeno, menjalo se i razvijalo. To je moja fascinacija savremenom estetikom ulice. Danas kad izađemo napolje, na ulicu, oko nas su stakla, odsjaji, površine, automobili i to je stejdž na kom se odvija savremeni život. Ja sam hteo da uhvatim tu pomalo dokumentarnu notu današnjeg vremena, hteo sam da uhvatim to kako izgleda današnji stejdž.

Čovek je u drugom planu?

Čovek se na ranijim radovima manje pojavljivao, u poslednje vreme se sve više pojavljuje. U nekim poslednjim serijama postoje akteri, glumci, jer sam počeo da režiram fotografije. Ranije sam koristio scene iz filmova, scene iz virtuelnog kolektivnog, ali i tada sam hteo da scene budu oslobođene, da nemaju vezu sa konkretnim filmom.  Tražio sam i vadio nešto što je potpuno nebitno, nešto neprepoznatljivo, dok nisam došao do pozicije da mogu sam da režiram.  Nisam to mogao da priuštim sa 20 godina.

Postoji fascinacija filmom, crteži su crno beli, atmosferični, to su noir scene, postoji fascinacija kadrom…

Važno mi je da postoji priča, ali nepretenciozna. Nikada nisam želeo previše priče, previše naracije. Serije koje sam radio jesu u nekom duhu neo noara, ali sam uzimao scenario koji je klasična postavka.

Nešto kao opšte mesto, nisi išao u složeniju naraciju.

Da, nisam želeo da ulazim u dublju dramaturgiju. Svaki kadar treba da funkcioniše sam za sebe. U filmu postoji kretanje i ono mnogo objašnjava, ovde jedan kadar mora dovoljno da kaže.

Da li je koncept zacrtan i ideš ka njemu, pratiš priču ili ?

Priča postoji, ali vizuelna fascinacija mi je bitnija od priče i zato odlazim, pomeram i menjam. Priča će se videti samo ako su svi crteži zajedno.

Kako biraš scenu?

Uvek me je zanimao filmski kadar, režirane stvari, ali mi je kad god bih našao scenu nešto falilo, uvek je postojalo nešto što bih ja tu dodao. Poslednja serija koju radim je u odnosu na ranije radove postala malo kompleksnija, jer sam krenuo sa režiranjem scena i produkcijom, tako da radim na svemu onome što prethodi snimanju – nalaženje lokacija, glumaca, pravljenje scenarija, pravljenje materijala, snimanje i posle toga biranje fotografija i kadrova, obrada… Proces je sada dosta složeniji.

Koliko ti je intimno važnije da imaš stvar koju si sam producirao? I koliko je finansijski zahtevno?

Meni je to sledeći stepenik, razvojno je i jeste zahtevnije, ali sve što zaradim od crteža uložim u produkciju.

Sa celokupnom produkcijom, reč je o duplom autorstvu?

Ja to radim jer me zanima, i zabavlja, a fotografiju niko neće ni videti, ona je stepenica i pomoćni materijal. Na kraju je to režirani crtež, filmski režiran.

Vajar si, da li je to što crtaš povratak korenima u likovnom smislu?

Crtež je bazična stvar, osnova slike i skulputure. U vajarstvu sve kreće od crteža,  a ja se služim osnovnim, bazičnim – samo ugalj i papir, nema boje. Blisko je vajarskom.

Kakvo je mesto crteža u trenutku koji pripada novim medijima?

Mesto je isto kakvo je uvek i bilo, to se nije pomeralo. Crtež je osnova i crtež je i dalje svuda. Dizajnu prethodi crtež, arhitekturi prethodi crtež, to je najkraći put od misli do zabeleške, to će uvek biti tako. U savremenoj umetnosti se i dalje pokazuje da su i  ulje na platnu i crteži na onom mestu gde su uvek i bili. U jednom trenutku su neki novi mediji bili bum, ali se to ponovo presložilo, defragmentovalo.

Bije te glas mladog i uspešnog umetnika, ceni te stručna javnost i tržišno si uspešan. Kako je pomiriti de dve strane, da li ih uopšte treba miriti? Nije lako napraviti komercijalni uspeh?

Na ovim prostorima je uvek postojala podela, na art koji se radi za sebe i to se ne prodaje, i na nešto što se radi za prodaju, gde se podilazi publici, To je suludo, i ne mora da bude tako. Negde drugde se nešto što je dobar art prodaje. Jedno ne isključuje dugo. Meni se to dogodilo u jednom momentu, nakon akademije i par godina traganja. Dobio sam Henkelovu nagradu za crtež, rezidenciju KulturKontakt, otišao sam na sajam u Beč i tamo našao galeristu. Tako je sve krenulo, otvorila su se mnoga vrata, i tako sam upao na scenu.

Da li ovde postoji scena?

Ovde scena ne postoji, ovde postoji privid scene, postoji više u glavama nego u realnosti. To je vrlo jasno, već trideset godina od kad se neka prethodna epoha završila, do dana današnjeg se nije postavila nova platforma i zbog toga je sve bez ikakvog pravila, bez ikakvog sistema vrednosti, bez institucija koje će valorizovati. Još uvek se čeka da se desi.

Koliko dugo radiš na jednom crtežu, koliko dugo crtaš?

Nekoliko nedelja. Iako crteži izgledaju slično, nisu isto zahtevni, za neki mi je potrebno 10 dana, a za neki 20.

Kakav odnos imaš prema radu koji si nakon nekog vremena ponovo video kod nekoga?

Davno sam raskrstio sa tim. Još od akademije se ljudi vezuju za radove, pa im je teško da ih se odreknu, a ja sam odavno raskrstio sa tim i meni je drago da ti radovi nastave neki svoj život. Svako svojim putem! Drago mi je kad ih sretnem negde! (smeh)

Da li posle završenog rada zamisliš nekoga ko bi mogao da ima tvoj rad?

Više mogu da zamislim prostor, vidim zid ili zamislim ambijent u koji bi se dobro uklopio. To mi se nekad javi, kao U ovo bi bilo super za neku takvu i takvu gajbu.

Zato i pakuješ svoje radove, ne kupuje se samo crtež pa ga vlasnik rami kako hoće?

Da, ja ih ramim. Ramovi su deo rada. Prošli su nekoliko faza, dok nisu došli do ovog stadijuma kako sada izgledaju. Pravio sam svoje ramove i davao sam još jednu dimenziju crtežima. Izgledali su kao filmski okvir. To je celina, na kraju ih tretiram kao objekte.

 Slušaš muziku?

Slušam. Uglavnom nešto što ne odvlači pažnju. U poslednje vreme radio.

Kako se relaksiraš kad praviš pauzu, vidim pikado ovde?

(Smeh) Pa igram stoni fudbal kad dođe neko od komšija, ali najviše volim da obitavam ovde uveče, kada je potpuni mir, kad se sve energije spuste.

Šta sledeće radiš?

U planu je da završim seriju, drugu polovinu priče, i da zaokružim celinu. A i mene zanima šta je sledeće (smeh).

Fantaziraš o nečemu?

Ne mogu da stignem da radim sve što bih želeo da radim. Imam neke ideje i skice koje godinama čekaju.

http://www.petarmirkovic.com/