“Palm Trees and Power Lines”: Film koji realnu priču iznosi na uverljiv način

Film “Palm Trees and Power Lines” je upozoravajuća i potresna drama, čiju režiju potpisuje Amerikanka Jamie Dack, koja je na Sandens festivalu osvojila nagradu za režiju, a ovo je njen prvi dugometražni film. Dack je snimila zaista hrabar film, koji je zasnovan na njenom istoimenom kratkom filmu iz 2018. godine. Ovo je jedna od onih priča koje ne izlaze tako lako iz glave.

Naša protagonistkinja ove priče je Lea (Lily McInerny), 17-godišnja devojka koja živi sa svojom majkom Sandrom (Gretchen Mol) u predgrađu južne Kalifornije. Iako vidimo Leu kako se šminka, uživa u društvu najbolje drugarice i pokazuje osmeh, ona zapravo nije zadovoljna svojim životom. Oseća se zrelijom od svojih vršnjaka, a čini se čak i da su joj previše dosadni. Kada se mnogo stariji momak po imenu Tom (Jonathan Tucker) zainteresuje za nju, ona u početku odbija da ga upozna (šarmantno joj nudi prevoz do njene kuće), ali će kasnije itekako pasti na njegov šarm. Nakon nekoliko sastanaka, Lea i Tom stupaju u strastvenu vezu. Ona dobija pažnju koja joj je očajnički potrebna, ali ta pažnja dolazi sa velikom cenom. Zvona za uzbunu samo se pojačavaju dok konobarica kasnije direktno pita Leu da li joj treba pomoć jer prepoznaje Toma koji je ranije dolazio u njen restoran sa devojkama.

Od prvog trenutka kada ga vidimo, očigledno je da sa ovim tipom nešto nije u redu. Od njihovog prvog susreta zvone zvona za uzbunu, jer ne samo da je Tom, ispostavilo se, teška ljiga, već je i potpuno nejasno čime se bavi (to će nam biti mnogo jasnije kasnije). On polako okreće Leu sve više protiv njene majke, ubeđuje je da se manje mota oko svojih prijatelja i usađuje joj ideju da zajedno pobegnu.

Pratimo ovu devojku kako ignoriše sve signale, crvene zastavice, alarme koji se pale i zvona za uzbunu. Opet, ona je još uvek vrlo mlada da bi na vreme shvatila neke stvari, njome je lako manipulisati i njen novi dečko savršeno koristi ovu priliku. Ovde nema prave ljubavi, barem sa Tomove strane, a ono što će postati još šokantnije je da Lea možda neće želeti da pobegne od njega, čak i kada shvati neke stvari. A takvo razmišljanje takođe možemo pripisati njenim godinama, jednostavno je previše očaja i Lea u Tomu vidi jedino rešenje za svoje potrebe i muke. Sve ono što će se dogoditi deluje stvarno, realno i moguće, i nešto slično verovatno se više puta dogodilo u stvarnosti, a to zapravo i najviše doprinosi osećaju one dubinske uznemirenosti.

Nema tu šećerenja i ulepšavanja stvarnosti jer imamo prilično beznadežno okruženje (doduše, lepe palme i more povremeno popravljaju utisak), nezainteresovanu samohranu majku koja više vremena odvaja za zadovoljavanje svojih potreba i mladu osobu koja misli da je niko ne razume. Da je niko ne vidi i da je niko ne doživljava, a pojaviće se neko ko ne samo da pokazuje interes, već se čini da je potpuno razume. Film je to koji sasvim realnu priču iznosi na uverljiv način, a pravo glumačko otkriće je mlada glumica Lily McInerny, koja je odlična, iako joj je ovo prvo pojavljivanje na filmu.

Dack radi impresivan posao stavljajući nas u Leinu kožu, čineći da osetimo njenu zbunjenost, usamljenost i očaj. Ona nije zainteresovana za pronalaženje rešenja, već jednostavno uranja gledaoce u tragediju mlade žene koja je zaslužila bolje. Iako je kraj filma nešto slabiji i pomalo nedorečen, Jamie Dack je uradila vrlo dobar posao, sve ostalo je na nivou i ovo je svakako nešto što zaslužuje pažnju, pre svega, kao film koji nas tera na razmišljanje.