Origin Story

Ovog meseca u američku distrbuciju ušla su dva intrigantna filma po istinitim događajima iz istorije nauke i tehnike. Prvi je Steve Jobs Danyja Boylea, po scenariju Aarona Sorkina, a drugi je Experimenter Michaela Almereyde o čuvenom naučniku Stanleyu Milgramu. Ti naslovi dele oslonjenost na istinite događaje, i određene stilske sličnosti, dočim ipak pripadaju različitim stremljenjima unutar američkog prestige filma – naime Steve Jobs spada u tzv. tech origin filmove kakav je bio The Social Network Davida Finchera (o nastanku Facebooka), ili relativno sveži BBCjev televizijski rad The Gamechangers (o sudskim sporovima oko igre GTA) – dakle priče o nastanku nekog vrlo popularnog proizvoda naše epohe, dok je Experimenter više na liniji filmova o velikim naučnicima i preplitanju njihovog ličnog života sa naučnim radom kakvi su The Imitation Game (o Turingu) ili The Theory of Everything (o Hawkingu). Ipak, stilska sličnost je u tome što oba filma idu u strukturalnu krajnost. Steve Jobs je praktično sačinjen od tri noseće scene, velike rekonstrukcije lansiranja Appleovih proizvoda, dok je Experimenter dat u jednoj brehtovski oneobičenoj formi u kojoj se Milgram obraća publici, razbijaju se sve konvencije i Almereyda kao da želi da ponudi elitistički postupak kao ključ za prikazivanje jednog velikog uma.

Tu se zbilja i otvara pitanje da li veliki umovi iz prošlosti zaslužuju da se prikazuju u formama koje je industrija zabave uspostavila i zatim kondicionirala publiku da poput Pavlovljevih pasa reaguje na nadražaje? Da li intelekt junaka implicira i intelektualno izazovnu formu? Da li film o pametnim ljudima treba da bude isključivo namenjen pametnoj publici?

Paradoksalno, možemo reći da su Sorkinov i Almereydin pristup na neki način izneverili svoje protagoniste. Naime, Jobsov imidž je bio vezan za pristupačnost, jednostavnost, nekonvencionalnost koja nekako uvek rezultira proizvodom koji ugađa svom korisniku. Naravno, o Jobsovoj mračnoj strani se puno govorilo, ali zar upravo taj sjaj heroja s jedne i tama beskrupuloznog preduzentnika s druge strane nije ne samo dramatrška konvencija već dobrano prihvaćen kliše popularne kulture od kada je krenula moda nolanovskih mračnijih i realističnijih rebootova klasike. Uostalom, sam Jobs je imao svoj filmski kredo oličen u suvlasništvu nad animacijskom kućom Pixar čiji je pečat upravo sofisticirano osvežavanje konvencionalnih pripovedačkih formi.

U Milgramovom slučaju, suprotnost je još ekstremnija. On je bio naučnik čiji su eksperimenti bili svojevrsni naučni blokbasteri i uprkos tome što je sve do kraja života radio na zanimljivim projektima, smatralo se da su minorni u odnosu na njegovo osnovno istraživanje o pokornosti zato što su bili manje medijski atraktivni.

Experimenter

Jobs i Milgram su na kraju završili kao povod za egzibicije autora koji ih obrađuju, u ovom slučaju Aarona Sorkina i Michaela Almereyde. Slobodno možemo reći da su u Steve Jobsu i Experimenteru, autori zauzeli ravnopravno mesto sa ličnostima koje obrađuju, i da zapravo Kusturičin filmski portret Diega Maradone, u kome je mnogima smetalo što ima previše rediteljeve subjektivnosti pa i egzibicionizma u odnosu na fakte o fudbaleru, stoji kao preteča ove faze razvoja biografskog filma.

Biografski film kao takav predstavlja vrlo dinamičnu filmsku formu u kojoj pojedine, možemo slobodno reći mitske ličnosti, dobijaju priliku da, kako vreme odmiče, na razne načine budu interpretirane. Uzmimo na primer Cole Portera koji je već 1946. dobio biografski film sa Cary Grantom Night and Day, iz vizure današnjih saznanja o njegovom privatnom životu – potpunu fikciju, da bi tek u filmu Irwina Winklera De-Lovely bila načeta istinita priča o njemu. Prvi krug razvoja biografskog filma dakle bilo je otvaranje prostora za prikazivanje pojedinih seksualnih ili ideoloških tabua koje u ranijim epohama nisu trpeli ni film kao forma niti slika o toj javnoj ličnosti.

Sledeći korak je očigledno dekonstrukcija same forme u kojoj ličnost koja se obrađuje nije u centru pažnje već je samo povod za otvaranje nekih, vrlo često ekstremnih uglova gledanja, i pripovedanja.

U tom smislu, interesantno je da su i Jobs i Milgram za života dobili visokofikcionalne televizijske biografije, s tim što je Milgram bio protagonista čitavog filma The Tenth Level. Almereydin film posvećuje celu deonicu upravo snimanju tog filma gde Milgram pristaje da za honorar bude konsultant iako glavni junak ne nosi njegovo ime i igra ga William Shatner, sveže posrnuo posle završetka Star Treka. Na snimanju imamo s jedne strane, blago pogrbljenog Milgrama i virilnog Shatnera u punoj formi (do tačke gde u jednoj sceni televizijskog filma čak i pokazuje svoju okretnost).

Činjenice same po sebi nisu autorsko delo, i o njima svako može da snimi film, međutim, sve je češći trend da holivudski studiji otkupljuju prava na životne priče ili članke koji nude određeni ugao gledanja na pojedine događaje kako bi se zaštitili od tužbi učesnika ukoliko nisu zadovoljni načinom na koji su prikazani, ali i da bi sebi omogućili umetničku slobodu u tretmanu materijala.

Dobar primer za to je Lone Survivor Petera Berga o misiji mornaričkih specijalaca u Avganistanu gde za početak ni vojni istoričari nisu do kraja usaglašeni šta se desilo niti kakav je bio odnos snaga, pa ni komisija koja je odlikovala naslovnog junaka, a sam film donosi finale koje nema nikakve veze sa stvarnim ishodom te situacije. Međutim, to finale proističe iz konvencije akcionog filma, sve se moralo završiti velikom bitkom, iako se u stvarnosti okončalo tihim izvlačenjem iz zone kontakta.

Lone Survivor

Pored činjenica koje se prikazuju očigledno veliku ulogu ubuduće može igrati i rediteljski postupak. Otud, značajne ličnosti našeg doba u testamentima treba da zaveštaju i neke stilske smernice kako žele da budu prikazane na filmu.