Da li imate preko 18 godina?

Normalni ljudi: Rađanje klasika ili O izazovima jedne generacije

O knjizi, seriji, mladima, njihovim osećanjima i pokušaju da se odgonetne šta je to 'normalno'.

Poslednjih meseci popularnost TV serije Normalni ljudi zasenila je javnost, a u pitanju je adaptacija istoimenog romana mlade irske spisateljice, Sali Runi, koju s razlogom nazivaju glasom generacije.

Sali Runi je rođena 1991. godine u Kaslbaru, gradiću u irskom okrugu Mejo. Pripada generaciji koju nazivamo milenijalcima (millennials), rođenoj između ranih osamdesetih i kasnih devedesetih. A o milenijalcima kruže razne priče: najpre, nisu poput svojih roditelja (koji, jelte, isto tako nisu bili poput svojih) ili baka i deka (i tako dalje, i ukrug). Manje su religiozni, što se dovodi u vezu s njihovim dobrim obrazovanjem i informisanošću. Ne žure sa sklapanjem braka i osnivanjem porodice, koja, kada dođe na red, ne bude brojna. Nove tehnologije su sastavni deo njihovog života. Znatno su povezaniji, zahvaljujući, pre svega, društvenim mrežama, iako ih to, paradoksalno, čini lenjima (?) i nezainteresovanima (!). Liberalnijih su shvatanja od prethodnih generacija, što ide od ukrašavanja tela tetovažom ili pirsingom do podrške istopolnim brakovima.

Runijeva, ne slučajno – i bez ustezanja – progovara o ovim, ali i drugim temama. Završila je englesku književnost na koledžu Triniti u Dablinu, kao i master studije iz američke književnosti. Njen talenat je prepoznat od strane brojnih listova širom Britanije, u kojima su objavljivane njene kratke priče. Napisala je dva romana, Razgovore s prijateljima i Normalne ljude, koje je u Srbiji objavila Geopoetika, u prevodu Vuka Šećerovića. Dobitnica je brojnih nagrada, ali – kako to biva sa adaptacijama književnih dela, a u skorije vreme i stripova – šira javnost se najpre susrela sa TV serijom Normalni ljudi.

Sali Runi

Ova talentovana spisateljica vivisecira uticaj okruženja na odluke i ponašanje mladih ljudi; pokušaje da se uklope, vole i budu voljeni. Ako ne to, onda makar prihvaćeni. Nezainteresovanim čitaocima bi se ovaj roman mogao učiniti kao dug pokušaj da autorka odgovori hoće li dvoje protagonista na kraju biti zajedno ili ne. Međutim, njoj je bilo bitnije da uhvati i pokaže sve promene koje su ih zatekle na tom putu. To je jasno iz jednostavne, ali upečatljive strukture romana, čija se radnja odvija u periodu 2011—2015. godina. Naslovi poglavlja ukazuju na protok vremena – od nekoliko nedelja do nekoliko meseci u odnosu na prethodno. Kao koscenaristkinja i producentkinja Runi je imala bitnu ulogu i u nastanku serije, uloge Merijen i Konela su pripale Dejzi Edgar-Džouns i Polu Meskalu, dok je režija bila poverena Heti Makdonald i Leniju Abrahamsonu.

Posve (ne)obična ljubavna priča

Odnos Konela Voldrona i Merijen Šeridan nalazi se u središtu radnje. Isprva je smeštena u okrug Sligo, koji se nalazi pored Runijevog rodnog Meja. Mala sredina i završetak srednje škole: Konel je popularan među vršnjacima, sportista, privlačan i načitan, dok je Merijen autsajder, ne druži se ni sa kim i maltene niko na nju ne gleda blagonaklono. Konel živi sa samohranom majkom, koja radi kao spremačica u Merijeninoj kući. Merijenina porodica pripada višem staležu, a njeni odnosi s majkom i bratom su krajnje nategnuti i neprijatni. Konel često dolazi da poveze majku i, malo po malo, između njega i Merijen se razvijaju komunikacija i privlačnost, koji dovode do intenzivnih intimnih druženja. Kako priča odmiče, bliži se odlazak na koledž. Merijen uspeva da nagovori Konela da zajedno pohađaju spomenuti Triniti i tokom narednih nekoliko godina će njih dvoje proći razne faze u kojima se dvoje ljudi mogu naći.

Pol Meskal i Dejzi Edgar-Džouns

Na koledžu – uloge se menjaju: ona je ta koja je popularna i omiljena u društvu, dok Konel ima problema sa snalaženjem. Menjaju se ljudi koji ih okružuju, menjaju se mesta na kojima se nalaze, menjaju se i oni sâmi, ali njihov odnos sve to nadilazi. Normalni ljudisu sve, samo ne još jedna isprazna ljubavna priča, jer Sali Runi ukazuje na nesavršenosti modernog vremena. U jednom intervjuu je istakla da pitanja o vremenu u kome živimo “od nas zahtevaju nova teorijska gledišta” i da zato želi da piše “o ovom konkretnom kulturološkom trenutku”. Zato je ovu storiju nenametljivo ispunila referencama koje su joj drage, kao i pogledima na ljude, društvo, prijateljstvo, umetnost, ljubav, seks i život. Pri tom sjajno redefiniše neka opšta mesta, tako da stvari koje mnogi od nas znaju, ali ne umeju jednostavno da objasne, ona iskazuje u nekoliko rečenica.

O društvu i književnosti

Veoma je upečatljiv deo u kome Konel, po dolasku na koledž, provodi dane u biblioteci, jer nema društvo. Runijeva tu evocira EmuDžejn Ostin, roman koji je jedan od njenih favorita i podseća zašto volimo književnost: “…stigavši do onog mesta kad izgleda da će se gospodin Najtli zaista oženiti Harijetom, radno vreme biblioteke se završilo, pa je morao da prekine sa čitanjem knjige. (…) Bio je smešan sâm sebi što se toliko emotivno uneo u priču iz jednog romana. (…) To je Konela navelo na pomisao da je njegova čitalačka imaginacija zapravo nužan preduslov da bi mogao da razume stvarne ljude od krvi i mesa i da s njima bude prisan.”

Džejmi, Merijenin dečko u trenutku u kome nije s Konelom – što ih to ne sprečava da se nađu na istom mestu u isto vreme – potiče iz više klase, zbog čega se s prezirom odnosi prema Konelu. U delu u kome Konel i Merijen dobijaju stipendije, autorka pokazuje kolike su zapravo klasne razlike. Merijen, kojoj novac nije neophodan, je oduvek verovala da je posebna, pa je ovo došlo kao vid potvrde tog stava. A za Konela je to niz novih mogućnosti: od velikih stvari – da ne razmišlja o smeštaju tokom studiranja ili da može da putuje i obilazi mesta koja želi, do malih – da popije pivo kad mu se prohte. Sali Runi tu briljantno podvlači:

“To je taj novac, supstanca koja čini život stvarnim.”

U nastavku još jednom koristi književnost i to kao oruđe u daljem pojašnjenju klasnih razlika među ljudima. Konel će se naći na jednoj književnoj večeri i otvoreno reći piscu kako mu se njegov nastup nije dopao. Razmišlja o kolegama s fakulteta, za koje je “čitanje knjiga pre svega način da deluju kulturno”. Za njega je javno čitanje vid protesta, a za njih tamo neka politika, o kojoj rađe ne bi diskutovali. Književnost, tako, “obrazovanim društvenim slojevima služi za lažne emocionalne avanture, kako bi potvrdili svoj osećaj superiornosti u odnosu na neobrazovane mase o čijim emocionalnim avanturama toliko vole da čitaju.”


Triniti koledž, mesto gde se odvija veći deo radnje Normalnih ljudi

Političke i ekonomske krize koje drmaju svet su, doduše, više prostora dobile u Razgovorima s prijateljima, ali ima ih i u Normalnim ljudima. Recimo, naveden je slučaj Edvarda Snoudena, dok protagonisti razmišljaju o sistemu globalnog nadziranja. Runijeva ne štedi nikoga, a posebno ne društvo, po uzoru na Selindžera, čiji roman Freni i Zui navodi kao najveći uticaj na svoje pisanje. U odnosu na prethodne generacije, ne beži od toga da je današnjoj mnogo toga što poželi dostupno odmah. Međutim, to je, kao i sve u životu, došlo s cenom: novo vreme je došlo brže nego što je bilo moguće uspostaviti novi sistem vrednosti. Nedostatak bliskosti je jedan od najvećih izazova današnjice, ali nikad nije kasno suočiti se. Za početak – pričati o tome.

Bez tabua

Autorka ne ostavlja čitaoce ravnodušnim ni kada progovara o posledicama života u takvom društvu. Teme poput depresije, poremećene seksualnosti ili samoubistva se sâme nameću. Bolest je, u bilo kom obliku, veliki izazov za pisce. Ako neko piše o mentalnim problemima, to zahteva da karakterizaciji posveti adekvatnu pažnju, ali i da zna kuda s tim ide. Nažalost, upotreba bolesti i patnje je u današnje vreme često u prvom planu književnih i filmskih dela bez jasne poente. Takva dela dostižu veliku popularnost i kao da prijaju modernom društvu.

Sali Runi ne dozvoljava sebi skretanje u besmislenost. O čemu god da piše, piše zarad šire slike. U tom pogledu su likovi Konela i Merijen sjajno osmišljeni, ali i sjajno upotrebljeni, pa je epitet “glas generacije” s početka teksta opravdan. Ono što je zajedničko mladim ljubavnicima, jeste da su oboje izgubili oca. Odnosno, o Konelovom se zna vrlo malo i odrastao je s majkom, dok je Merijenin bio sklon porodičnom nasilju. S tom praksom je nastavio njen brat, što je vremenom dovelo do mazohizma, koji se najočitije ispoljava kroz seksualno eksperimentisanje. A samoubistvo njihovog druga iz srednje škole otvoriće niz preispitivanja i vrata depresije kod Konela.

Konel i Merijen – između bezbrižnosti i napetosti

Prikaz boli koju Merijen trpi kulminira u opisima seksualnih činova, tokom kojih se prepušta mazohizmu. A koliko se zapravo mimoilaze u pogledu emocija, oslikava trenutak u kome Merijen zatraži od Konela da joj naudi, neposredno nakon što mu je pomogla da prevaziđe depresiju. Runijeva često u romanu upotrebljava tekstualne poruke ili mejlove koje junaci razmenjuju, umesto dijaloga, jer je neke stvari lakše napisati, nego reći. Ovo je i stvar modernog vremena i načina komunikacije, u ostalom. Ovde autorka još jednom kritikuje kapitalizam kao okruženje, koje, lišeno emocija, nameće brojne zahteve milenijalcima (o čemu je prošle godine na našem portalu pisao Danilo Lučić). Konel i Merijen nešto žele, a ne mogu da imaju na drugi način osim onog kog su toliko puta iskusili. Drugim rečima, ranjiviji smo više nego što mislimo i još više nego što smemo da priznamo. No, potpuno je normalno ako se tako osećamo, poručuje, ali ne opominje Sali Runi, već podseća kako ne postoji jednostavan odgovor.

Lajkuj:

Komentari:

  1. pirossi says:

    Nadahnuta recenzija. Meni je knjiga bila samo bolno dosadna.

Ostavite komentar:

Slični članci: