Ne živeti u ropcu: O predstavi “Ko igra Sonju Savić”

Izvođenje: 9. Decembar 2023. Újvidéki Színház, Novi Sad
Koncept i režija: Andraš Urban; dramaturgija: Vedrana Božinović; igraju: Borjanka Ljumović, Nikola Voštinić, Bratislav Janković, Ivana Terzić, Julija Petković; produkcija: Gradsko pozorište Čačak u saradnji sa Bitef teatrom Beograd

Šta možete da očekujete od ove predstave: urlik i opomenu, osećaj kao da ste bili na pank-rok koncertu, golotinju i ogoljavanje, Sonjine poruke o životu i umetnosti, mučno tretiranje i prenaglašavanje naše društvene stvarnosti, akcenat na položaju glumca u društvu, odlično sviranje bubnjeva (za šta je zaslužna glumica Julija Petković), Andraša Urbana u svojoj uobičajenoj poetici.

Šta ne treba da očekujete od ove predstave: ulepšavanje, klasično biografsko pozorište.

Početak odaje utisak kao da prisustvujete nekoj studentskoj predstavi. Odmah nam je sasuto u lice da će ovo biti priča bez srećnog kraja. Znamo, nismo po njega ni došli. Prva faza je sva u buntu i višeglasnom pevanju u novovalnom maniru, a Sonja postaje Sonja, onakva kakvom je pamtimo, u kožnoj suknji i dubokim čizmama, jaknici na golo telo. Priča o osvajanju lične slobode predstavljena je kroz njene sopstvene reči. Posle osamdesetih usledile su devedesete. Istina koju je izgovarala u intervjuima pljušti kao šamari. Ivica Vdović se guši u infektivnoj kesi dok se medicinsko osoblje gadi da ga pipne. Treniraju se nove generacije: klekni i poljubi zemlju. Jedan od glumaca (Bratislav Janković) ispija litru slane vode dok se zahvaljuje svima od publike preko kafe kuvarice, upravnog odbora, premijerke, opozicije do same Sonje. Rekreiraju se i pojedine njene uloge. Odnos prema glumcu se ironizira – reditelj ih skida i fizički iscrpljuje, publici je najvažnije ko igra Sonju Savić, publika od njih hoće zabavu (igraj, magarče), publika hoće lake note, čaršija traži od glumca da bude uzoran građanin, a političari očekuju zahvalnost.

Ovo nije veličanje lika i dela Sonje Savić kao nekakvog eksponata u istoriji jugoslovenskog glumišta, niti vivisekcija urbane ikone, trendseterke i devojke koja hoda sama kroz grad (iako ona sve to jeste, osamdesete u YU jednako Sonja Savić), ova predstava je pokušaj spoznaje i dubokog razumevanja nje kao ljudskog bića i umetnice. Suočavanje sa tim ko je ona bila – hrabra, tragična, beskompromisna i usamljena kao da je kužna, “životni dekadent” u ovom zatrovanom plemenu.

Zamerka: na momente je prevelika buka u koju su se spojili i bubnjevi i glasovi glumaca do te mere da se ne razume tekst (ne govorim o situacijama kada je ovaj efekat izazivan namerno). Pojedine scene su mogle biti duže, a neke kraće i sa jačom poentom. No, sve u svemu glumačka igra, tekst i režija stvorili su nešto potresno, intenzivno, uznemirujuće.

“A verujte mi moj ideal je zaista kratka i vesela smrt. Ne umreti u ropcu. Nije nimalo težak taj poslednji trenutak. Meni je života dovde.” Sledi Sonjina smrt i licemerje okoline. Tirada “o pokojniku sve najbolje” koja se pretvara u najnižu pljuvačinu. Šta ostaje posle nje? Delo za koje je jedva bila plaćena. Uticaj na naše osvajanje lične slobode. Bajka o žar-ptici koja izlazi noću i osvetljava. Sonja je bila ta tragična junakinja čija je hamartija bila da uporno radi sve ono za šta kažu “nemoj”. Možda možemo da pogledamo neki njen film i intervju, uzmemo neko njeno sjajno pero, mahnemo njime i ona će nam pomoći.

Kroz performans i songove koji prizivaju Šarla akrobatu, naturalistički, kroz mučne scene i psihotične napade, kroz bajku-buku u kakofoniji i dokumentarističke isečke iz intervjua koje više niko ne čita i tabloidna pisanija koja svi čitaju (od toga kako je umrla na prljavom dušeku okružena špricevima ZALEDIĆE VAM SE KRV U ŽILAMA) provlači se moto: “Potrošiš ceo svoj život da govoriš istinu. A koga zanima istina?”

Da izbegnemo fraze kao što je “izgubljena generacija”, ovo je predstava o onima koje smo olako otpisali, o onima koje nismo valjano (po)slušali, o onima koji su, kako uzorni građani uvek vole da naglase “dobili šta su zaslužili”, o buntovnim mladim ljudima koji su bili briljantni u promišljanju, osećanju i stvaranju a koji su svi odreda pokošeni, izbrisani devedesetih. Odbrojava se do sadašnjeg trenutka: devedeset dvadeset i treće. Da se poslužim parafrazom i izvedem kontroverzni zaključak: možda su oni drugačiji, čudni, prljavi, nerazumljivi i drogirani jedini koji govore o istini i slobodi. Oni koji trpe veliki bol, koji osećaju svet dublje i teže od nas i umesto nas, koji nam bez zadrške, kalkulacije i nadoknade bezuslovno daju svoj dar – u svetu bez boga umetnici su ti koji nam spasavaju živote polažući svoj zauzvrat, život za život, jer to je svrha umetnosti.