Milena Božić: Kratki film najteži i najsloženiji format, a ujedno i pravi dragulj umetnosti

Milena Božić glavna je glumica u kratkometražnom filmu “Vodi me, gde god” reditelja Nikole Polića, koji će imati regionalnu premijeru na predstojećem 10. Bašta Festu, koji se održava od 29. juna do 2. juna u Bajinoj Bašti. Njena junakinja Milica se u filmu vraća u stan nakon pijanog izlaska i rasprave sa bivšim dečkom. Želi da sve zaboravi, ali nemir je i dalje drži….

Sa Milenom smo razgovarali o ovoj intrigrantnoj ulozi, Bašta Festu, kratkom metru, ali i njenoj karijeri i daljim planovima.

kadar iz filma “Vodi me, gde god”

Na početku svoje glumačke karijere radila si na nekoliko kratkometražnih filmova. Danas, sa malo većim iskustvom kako na TV-u tako i u pozorištu, koliko ti je prijao povratak ovom formatu u filmu “Vodi me, gde god”?

Svaki novi proces iznova me uzbuđuje, a posebno je bio izazovan ali istovremeno i oslobađajuć, rad na ovom filmu. Mislim da je kratki film najteži i najsloženiji format, a ujedno i pravi dragulj umetnosti. Pre svega vas tera i uči da donosite odluke, sužavate fokus, a da intenzitet ostane isti. Na sve to vas prisiljava vreme, oročeni ste minutima. Za vreme studija to je bio moj poligon za učenje i opipavanje odnosa na relaciji JA – KAMERA , a sad predstavlja lakmus papir za spektar veština na umetničkom putu u datom trenutku.

Da li si reditelja Nikolu Polića poznavala od ranije? Kako si dobila ovu ulogu i kakva iskustva nosiš iz saradnje sa njim na filmskom setu?

Ulogu sam dobila sistemom čistog nepotizma, prvi put u životu! (smeh) Naime, Nikola je već dugo moj blizak prijatelj, a naše prijateljstvo počelo je upravo na nekim od početnih izdanja Bašta festa. Prvi put je u fokus pažnje stavio ženski lik i poželeo da to budem ja. Naše razumevanje i na samom setu bilo je, između ostalog, rezultat te uzajamne ljubavi i podrške koju ulivamo jedno drugom, izuzetno pažljivo i postojano.

Naše interne pripreme bile su duge i intenzivne, pune pitanja, nepregledno dugih razgovora, filigranski sitnih detalja i litara popijene kafe, ali zato na samom setu nije bilo nikakvih nedoumica. Najvažnije mi je da se osećam sigurno u prostoru u kojem radim, u takvim okolnostima mogu da pomeram granice, jer uloga nije nekakva fiksna vrednost zatarabljena u toku procesa, već mi je ulivena hrabrost da se i na samom setu, u toku kadrova, upustim u istraživanje i jednostavno bacim u nepoznato, uradim nešto po prvi put.

foto: Ivan Mijatović

Koliko je bilo teško odigrati scenu gde si u potpunosti u punom fokusu kamere, tokom najvećeg dela filma?

Nekad mi to uliva nesigurnost, bojazan oko pitanja preterivanja, kao da se upali crvena lampica u glavi i zvoni – e sad imaj meru! Međutim ovde je moj fokus duboko bio na mislima kako se ta mlada žena, u nemogućnosti da se suoči sa tugom, suočava sa sobom. Koje se to sile mešaju u njoj, kako se sve to istovremeno budi: i bes i zadovoljstvo, a opet nanosi bol? To je dovedeno do ekstrema u jednoj sceni. Tako da bi možda pravi odgovor bio da nisam imala ni vremena ni prostora da razmišljam o tome koliko je kamera blizu. Takođe dobro poznajem ukus reditelja, kao i jezik kojim priča priču u svojim filmovima, te nisam strepela ni najmanje.

Koliko ti znači prikazivanje filma na Bašta Festu i kakav imaš odnos prema ovom festivalu?

Ovaj festival za mene predstavlja simbol volje, istrajnosti i ideje da mlad duh sa malo sredstava, a zapravo tako mnogo entuzijazma i upornosti, može da pomeri planine. Sećam se Jovanove i Majine početne ideje, a evo sada ću biti prisutna na obeležavanju jubileja sada već velikog Bašta Festa. Neverovatno! Za ovaj festival vežu me divne uspomene, ludačka energija lišena bilo kakve kompetitivnosti, samo čist duh. Ako vam zvuči kao utopija, dođite da se uverite!

Imala si zapaženu ulogu u seriji Klan. Kako se ona odrazila na tvoju karijeru, ali i glumačko samopouzdanje?

Donela mi je mnogo iskustva i radosti, a nadam se da će nastaviti da mi donosi i preporuke za buduće stvari. Što se samopouzdanja tiče, ono je vrlo krhko i menja se iz dana u dan. Glumac se iznova mora dokazivati i potvrđivati, drugima, a ponajviše sebi. A ja sam po prirodi nezadovoljna, često nezadovoljna. Mislim da se neko načelno zadovoljstvo stiče kontinuiranim radom u svakom smislu, pa onda na kratke bljeskove javi se i ta samospoznaja da je nešto kroz šta smo prošli važno i dobro, svest da smo ostavili nekakav trag.

Kakvi su ti naredni glumački planovi, želje, ambicije?

Planove pravim isključivo kratkoročno, dalekosežni pogled u budućnost me neretko uznemirava. Za sada znam da će mi ovo leto biti u znaku festivala koji me čekaju tokom jula i avgusta , a prvi put ću biti i u ulozi žirija na jednom festivalu. Imam mnogo želja i velike ambicije, ako se pola ostvari biću i više nego zadovoljna.

foto: Ivan Mijatović