Izložba o Mihajlu Pupinu: Od fizičke do duhovne realnosti

Na trgu Nikole Pašića, u Istorijskom muzeju Srbije otvorena je izložba pod nazivom Od fizičke do duhovne realnosti posvećena Mihajlu Pupinu. O ovom velikom naučniku, humanisti, o kome, čini se, znamo veoma malo, o desetogodišnjem istraživačkom radu i realizaciji same postavke, razgovarali smo sa autorkom Aleksandrom Ninković Tašić. 

Kada ste se vi susreli sa Pupinom prvi put?

Pupina sam otkrila potpuno slučajno otvarajući jednu veliku monografiju Dečana. Na prvoj strani je bio lik Mihajla Pupina, a ispod je pisalo “Štampano iz fonda Mihajla Pupina, Spska kraljevska akademija” i tako sa tim malim, malim izazovom počelo je moje traganje koje je trajalo godinama. To je bilo traganje za tim otkuda lik naučnika na nečemu što je kulturna baština Srbije. Ta potraga me je dovela do tako neverovatnih rezultata, ne do jedne knjige, ne do jednog dara, nego do hiljadu darova M. Pupina, do rada tri fondacije, i do neverovatne ličnosti, koja je pokazala da biti brilijantan um u njegovom slučaju znači biti još brilijantniji čovek. Posle nekoliko godina traganja za materijalom, i skupljenih 15 hiljada dokumenata, ja sam odlučila da nešto sa tim blagom i učinim. Da ga učinim vidljivim.

Da li je ovo vaša prva izložba posvećena Pupinovoj ličnosti i delu, zaostavštini?

Ne, ovo je moja treća izložba posvećena Pupinu. Prva je bila 2011. godine u Galeriji nauke i tehnike SANU. Ta postavka je bila mala, ali je putovala neumorno, evo i sad je na putovanju u Novosadskom Rektoratu. Putovala je na preko 15 mesta u čitavom regionu. On je veoma lagana, i nije ovoliko komleksna i zadivljuća kao ova velika, mala je toliko da može da stane u kola, i sa njom priča o Pupinu. Sa njom smo stigli i u Budimpeštu i u Crnu goru i u Banjaluku. Druga izložba je na pravi tehnološki način preteča ove velike postavke. Tu je isprobano, na malom primeru Pupinove nauke, da li može da se oseti ili vidi drugačije, da li tableti mogu da rade u muzeologiji, i uspelo je. Ona ne može tako lako da se pomera, ali i ona je na putu, jer sve završava u Pupinovom rodnom Idvoru. Sve što napravim uvek stigne do njih i postane deo njihove promocije Pupinovog dela.

Ko je sve učestvovao u projektu, ko su autori?

Direktorka Muzeja dr. Dušica Bojić je vođa tima, jer ona je omogućila sve ovo i dala snagu kad bi u nekim ranijim scenarijima stalo – kod nje nije moglo da stane, Marko Todorović je jedan fantastičan mlad čovek koji ima oko koje ukršteno sa srcem Marka Savića čini čuda. Meni je raditi u takvom okruženju, sa takvim ljudima bilo lakše nego inače.

Kada ste započeli realizaciju ove izložbe?

Neverovatna snaga direktorke Muzeja, i vizionarstvo dva mlada čoveka Marka Savića i Marka Todorovića, uključilo me je u aktivnost koja je trajala najmanje šest meseci, iako moje bavljenje Pupinom traje već deset godina i priča o Pupinu je već bila zrela i živela u meni. Mi smo zajedno, nerazdvojni, tražili način na koji će se prikazati delo jednog čoveka. Pravili smo različite kanale kojima možete doći do Pupina i on zaista na početku postavke ustaje i obraća vam se. Za tim kako je najbolje da zvuči njegov glas, kako glas njegove majke Olimpijade, kako da nam on sam predstavi svoje delo i svoje reči, tragali smo sigurno šest meseci.

Koliko je bilo teško realizovati ovako obimnu postavku? Šta su bili izazovi imajući u vidu količinu sadržaja?

Baveći se sadržajem, meni je najveći izazov bio da nešto ostavim za drugo vreme i drugi trenutak, i kako je najbolje predstaviti Pupina. Ja sam zaista danonoćno birala i vezla tu neverovatnu priču, dosta sugestivno. Svako ko bude čitao te tekstove, videće da nema velike distance, jer je velika distanca nemoguća. Isto tako, bilo mi je važno da u svakom segmentu izložbe i Pupinovog života i naučnog rada, i dobročinstava i profesorskog rada, bude nešto što nikada nije predstavljeno na srpskom jeziku, čak i njegov privatan život. Sve je urađeno tako da pored okvira donese nešto za nas potpuno nepoznato i novo, da pokažemo koliko malo znamo o Mihajlu Pupinu.

Šta je bio početni koncept i koliko se on tokom vremena menjao?

On se dosta prilagodio onome što su Marko Todorović i Marko Savić tražili kao alatku pokazivanja kako ova izložba može da živi kroz veliko polje teleokomunikacija. Muzeološko čudo zvano interaktivne naočare, ili to da vi podignete slušalicu i kada kažete nešto izgovorene reči vam se ispisuju, ili kada aktvirate priču o rendgenu, ili kada aktvirate na maloj Vestfaliji veliku inetrakciju Menhetna, bili su izazovi koji su zahtevali krojiti po meri . Oni su zahtevali i određeni prostor i određenu dinamiku. Oni koji su najupornijniji, oni koji dođu više puta, kroz aplikacije mogu čuti neke nove stvari o Pupinu, njegov glas, i to je svojevrsna izložba u izložbi. To je za mene bio možda najveći izazov, da se ništa ne ponovi, ali da Pupinova reč kane na pravom mestu. Postoji dakle i priča o Pupinu, i interakcija i prostorne instalacije, a onda imate unutrašnji sloj, AR, proširenu realnost. Neko bi mogao da prati samo izložbu u izložbi i stekne utisak o Pupinu. To je bio moj najveći izazov.

Koliko je bilo teško realizovati ovakvu izložbu u Srbiji?

Posle deset godina rada mislim da se desilo čudo, jer ja ne znam kako drugačije da objasnim činjenicu da su se u ovoj godini koja je osamdeseta godina od njegove smrti, poklopile kockice. Mislim da je Ministarstvo kulture prepoznalo i bilo spremno da ovu postavku prati do kraja. Isto tako zahvaljujući direktorki Muzeja koja je zaista širom otvorila vrata ove institucije. Pupinu je mesto u Istorijskom muzeju Srbije, zato što su njegovi doprinosi toliko različiti i toliko duboki da mu je potreban krov nad glavom u instituciji koja je krovna za predstavljanje istorije Srbije. On jeste deo istorije Srbije. Jeste bilo izazovno, i svaki projekat vezan za Pupina nailazio je na teškoće, jer morate da objašnjavate ko je bio Mihajlo Pupin- to je neki naučnik, kalemovi, i tu staje naše znanje o Pupinu. Izazov je bio kako u kratkom razgovoru izneti razloge zašto Pupin zaslužuje takvo predstavljanje.

Autor ste postavke, ali, da li negde postoji vaš akcenat, intimni dijalog sa Pupinom?

To je jedna kapelica koja je napravljena usred postavke, a koja se tiče nacionalnog rada, na kojoj se nalaze fotografije iz monografije Dečani koju sam listala prvi put otkrivajući mesto Mihajla Pupina na duhovnoj mapi, a ne samo na mapi priznanja i naučnih zasluga. Tu su ispisana ona njegova dela, i ona dela njegovog srca sa kojima mislim da ću čitav život biti u tajnoj komunikaciji.

Šta nama može, u budućnosti, predstavljati Pupin, ako uzmemo da ovom izložbom on, za širu javnost, izlazi iz zaborava?

Mihajlo Pupin je, recimo, 1918. štampao knjigu Serbian Orthodox Church i delio je svim diplomatama u Londonu. To kako je on radio može biti putokaz kako mi da se ponašamo – kako se predstavlja Srbija u svetu, kako se čuvaju narodne tradicije, kako se brine o najmlađima, npr. on je smišljao sistem predškola u prirodi kako bi deca bila u kontaktu sa prirodom i učila da gledaju u zvezdano nebo. Gajio je nobelovce, brinuo o studentima, ispisao je da mu cilj da napravi ljude bolje nego što je on sam. Njegov model nam pokazuje kako napraviti politički, mecenski, humanitarni doprinos. Ako bismo pratili, korak po korak, njegov model mi bismo bili bolji ljudi.

Istorijski muzej Srbije, Trg Nikole Pašića 11, Beograd

Izložba traje do 20. februara 2016.