Inventivna poslušnost – drugi deo

O interesovanju za poljski jezik – kako se odlučila za prevođenje – šta čini dobrog prevodica – koliko je široj čitalačkoj javnosti jasno šta prevodioci rade i koje sve korake i procese prevod jednog književnog dela uključuje – kakva je procedura kada je u pitanju odabir teksta i rad sa izdavačima i urednicima – o transparentnosti naplaćenog rada – kao i koliko je važno da neprestano ističemo da književni prevodioci učestvuju u oblikovanju jezika svog vremena i imaju veću odgovornost od one koje mu naše društvo prepisuje

U drugom delu razgovora osvrnule smo se na njen prvi prevod Olge Tokarčuk još pre trideset godina i zbog čega smo se svi tako i toliko povezali sa delom Olge Tokaručuk – o mogućnosti greške pri prevođenju – da li je prevod stvaralaštvo – o jednoj od voljenijih i omraženijih poljskih reči – novim rečima koje je donela u srpski jezik – prevodilačkoj zajednici, solidarnosti i slobodi – sa Milicom Markić razgovarala je Jelena Vukićević

Danas, 2023. godine u izdanju Službenog glasnika, imamo novi naslov „Kad su ljudi došli po knjigu“. Ukoliko se Olga Tokarčuk tada učila pisanju i pomenutom knjigom uspostavila važne parametre kojih se drži u kasnijim delima, da li ste se vi devedesetih učili prevođenju?

Olga je sama izjavila da se tada učila pisanju, i imala je averziju prema svojoj prvoj knjizi, govoreći da je pisala o nečemu što joj nije blisko, što je suviše knjiški, što nije autentično. To je kasnije u Pamtiveku i u Kućama potpuno izmestila, radnju je lokalizovala u svoje prirodno okruženje – Pamtivek je iz priča njene bake, a Kuće su iz Krajanova, planinskog mesta u Sudetima, gde se devedesetih godina preselila da bi živela u prirodi i gajila koze, i kaže da ju je sve odatle šapatom zvalo, prizivalo da o njemu piše. Pustolovinu pisanja Dnevne kuće, noćne kuće Olga je otkrila i u Blagom pripovedaču, tamo navodi sve te neobične sinhronicitete i čudesne koincidencije koje su je tokom rada na knjizi pratile.

O tome kako sam se ja učila prevođenju shvatila sam pri pripremi tog drugog izdanja iste knjige. Moj pogovor iz prvog izdanja danas mi je potpuno stran, tada sam bila kompletno druga ličnost. Dobro je uočavati tu distancu, svaki deo našeg života nosi signaturu naše individualnosti. Drago mi je kad vidim to pomeranje, menjanje, razvijanje. Tada sam se oduševljavala psalmičnošću Rimskog triptiha Jovana Pavla Drugog, a danas se ushićujem vrtlogom trauma, zavisnostima i potčinjenostima Eugenijuša Dickog. Nemam pojma kuda će me sve to odvesti.

Nadalje, 2010. godine ste za izdavačku kuću Paideia preveli Begune, a zatim i Pamtivek i druga doba (2013), knjigu koja je u Poljskoj uvrštena u srednjoškolsku lektiru. Zbog čega smo se svi tako i toliko povezali sa delom Olge Tokaručuk (da kažem zaljubili, očarala nas je, i iznova tera na nova čitanja – barem je takav moj susret sa njom)?

Ne mogu a da ne pomenem Jadranku Milenković i njen veliki uticaj na čitaoce, ona je neko ko je u velikoj meri pomerio granice Olgine čitalačke publike kod nas. Sada već široko deluju i druge bukinfluenserke, dopada mi se kako to rade. Ja nemam instagram, ali ćerka mi je juče poslala jedan takav post, gde na profilu zozefina_k čitam prikaz knjige Kratak vatreni okršaj Zite Rucke gde, između ostalog, kaže: „u prevodu MM koja, i da prevede Oriflejm katalog ja bih ga čitala“. Pored kritike Miljenka Jergovića Knjiga Jakovljevih, ovo mi je najdivnije priznanje za rad, jer dolazi od osobe koju ne poznajem. Cenim da su pre Nobelove nagrade čitaoci bili retki, ali posvećeni. Znam da ju je pesnikinja Ana Ristović čitala po nekoliko puta, prepoznajući u njenoj prozi sebi srodnu poetiku.

Dugo sam posle Nolita tragala za izdavačem. Paideia se zainteresovala, jer su dobri glasovi do njih došli sa Zapada. Slabo ko je tada čitao Olgine knjige, pa nije ih čitao ni sam izdavač nego se zainteresovao kad mu je preporuka stigla iz Francuske. Potvrda je morala doći spolja. Kad su Beguni objavljeni, Ljiljana Šop ih je neformalno proglasila knjigom godine, a onda, osam godina kasnije mediji su javili da je Buker osvojila Olga za roman „Letovi“, kopirajući naslov sa engleskog. Ni novinari nisu znali da mi tu knjigu već odavno imamo i da je engleski morao da interpretira naziv te pravoslavne sekte (isti slučaj je i u nemačkom prevodu). Slabo se govorilo i slabo pisalo o Olgi sve dok nije dobila najpre Bukerovu, a potom i Nobelovu nagradu.

Mada, i posle Nobela kod nas je daleko čitaniji i tumačeniji Handke, što je, s obzirom na naše političke prilike razumljivo.

Za prvi susret sa Olginim svetom, koji biste nam naslov preporučili?

Nesumnjivo Dnevnu kuću, noćnu kuću. To mi je i danas njena najbolja knjiga, ali pošto još uvek nemamo novo izdanje a staro više ne može da se nabavi, onda bih preporučila Kad su ljudi pošli po Knjigu. Linearna naracija koja tek treba da najavi njen „roman sazvežđa“, nešto što je za čitaoca ipak lakši zalogaj. Ili Begune. Svakako Begune.

Vaš najveći prevodilački uspeh, neka anegdota ili zanimljivost?

Gombrovičev „Trans-Atlantik“, bez dileme. Najveći izazov i najveće zadovoljstvo koje me je iscrplo, ali i mnogo čemu naučilo. Obimna istraživanja, uključujući prevode na druge jezike, popisala sam listu različitih tumačenja, i Jergović je taj članak objavio na svom Ajfelovom mostu, a na poljskom je izašao u knjizi Gombrovicz na językach. Lekcje tłumaczy. Dok sam prevodila tu knjigu, dobijala sam poruke preteće sadržine, budući da sam zašla u „tuđi atar”. Najzanimljivije mi je bila korespondencija sa uglednim poljskim gombrovičolozima, koji nisu umeli da mi odgovore šta znače reči kojima sam uzalud tražila ekvivalent, ali su mi dali neke korisne savete: „sa ganacijom biće da je posredi to da je za razliku od obične garancije Veliki Gombro pozajmio od žabojeda ili i od Španaca (…), daklem, neka gospođa Milica je prevede na jezik ratničkih Srba kao osiguranje, jemstvo, fonetski adaptirajući za potrebe svog junačkog narečja. Sa szprontom, međutim, ne umem da izađem na kraj (…). Nijedan poljski rečnik takovu reč ne beleži i ponuđeni kontekst takođe mi ništa ne sugeriše (…). Sugestija za kraj: neka gospođa Milica zaviri u strane prevode Trans-Atlantika i neka vidi kako su drugi dragomani ta dva izraza rešili“.

Ta knjiga je prošla neprimećeno, prepoznala sam u tom prećutkivanju vrstu cenzure, ostrakizma. Nemoguće je takvu knjigu ignorisati, to je isto kao kad bi se zanemarila nova verzija Džojsovog „Finegana buđenje”.

Priznanja su mi, međutim, dolazila bočnim putevima, privatnim porukama, od eminentnih prevodilaca, ali najlepši od svega bio je poziv na međunarodni kongres Gombrovičevih prevodilaca. Bio je to jedan od najlepših događaja, jer baš tog dana, kada sam kretala na aerodrom, pozvao me je Teofil Pančić s ponudom da napišem tekst za „Vreme”, jer je Olga upravo dobila Nobelovu nagradu. Usledio je trenutak moje totalne egzaltacije. A potom i tih nezaboravnih nekoliko dana u gradu Radomu, s prevodiocima iz celog sveta. Uvek se najbolje osećam u takvom društvu, tada najjače proradi osećaj pripadnosti. Taj identitet, kojim se toliko bavimo – čovek je, naprosto, ono što radi.

Arhetipovi su s naše tačke gledišta rezerve entuzijazma koje nam pomažu da verujemo u svet, da volimo svet, da stvaramo naš svet. Svaki arhetip je otvaranje prema svetu, poziv u svet. Iz svakog otvaranja kreće sanjarija uzleta, a sanjarija ka detinjstvu nas vraća vrlinama prvotnih sanjarija. O čemu je sanjala devojčica Milica, a o čemu odrasla Milica sanja danas?

Imam jednu sličicu, reprodukciju, uramljenu, čuvam je još iz detinjstva kao nekakav nejasan simbol. Na pozadini je nalepljena cedulja s tekstom otkucanim na pisaćoj mašini: Fisherman’s Child (Belgium) – maloj, slatkoj devojčici Milici sa željom da putuješ daleko, pa i kod ovakve devojčice… na sever! (oktobar 1968, Beograd). Nemam pojma ni od koga je ta slika, ni ko je njen autor. Tek nedavno ćerka je uspela da dešifruje slikarov potpis – Isidor Opsomer (XIX vek). Još jedna zagonetka, kao potpis one Barbare u poljsko-srpskom „razgovorniku“ izbunaren u kućnoj biblioteci.

U detinjstvu sam sanjarila da budem „zaštićenko“, tako sam to zvala, zamišljala sam sebe u mehuru koji lebdi. Imala sam velike strahove i uvek sam se hermetički zamotavala u čaršav kad spavam.

Dok danas maštam o odlasku u Kork. Ne sama, i ne kao ušuškana lebdeća monada nego s Ratarom, mojim prijateljem, pesnikom Radetom Tanasijevićem, čija pesma Otići u Kork govori o tome:

 Stvari u tvojoj sobi /uglačane su od mnogih dodira./Pogledaj kroz prozor./Zgrada preko puta uglačana je od tvojih svakodnevnih pogleda./Kao u davnoj igri/kratko si nad mapom Evrope/zatvorenih očiju kružila,/i šiljak šestara zabola u Kork;/nekakvo živopisno mesto u Irskoj/u koje treba da odemo na jedan dan/i tamo, u miru, ispijemo irsku kafu.

Jedna od voljenijih i omraženijih poljskih reči, kao i „nove“ reči koje ste doneli u srpski jezik? Ako bih vas pitala za prve acocijacije u vezi sa čulom ukusa i mirisa, gde smeštate poljski jezik a gde srpski jezik?

Poljski je izoštreniji u leksemama koje se tiču tih čulnih parametara, razlikuje, recimo, čitavu paletu nijansi boja za koje sam se pomučila da ih detektujem u našem jeziku. Ni danas nisam zadovoljna rešenjem „mintzelene“ boje za ono što Poljaci najprirodnije zovu seledynowa. Koliko nas bi tu nijansu prepoznalo i imenovalo? Poljski je, uopšte, iznijansiraniji u tom kolokvijalnom registru. Tvrdim da je naš jezik prebogat, imali smo sreću da stalno budemo na istorijsko-kulturnoj vetrometini, u jezik su nam prodirale reči odasvud, imamo i turcizme, i hungarizme, i germanizme, i italijanizme, ma šta sve nemamo, pa pogledaj samo taj trezor koji nudi Rečnik SANU, koji već sada broji 21 tom, tek „natuknice“ do „pokupiti“. Moram da kažem da mi se nimalo ne dopada stav gospođe Rade Stijović koja zagovara isključivanje iz rečnika primera na ijekavici. Kao da su nam dovoljni samo primeri iz srpske književnosti, a šta ćemo s piscima poput Vladana Desnice?

Poljski ima više izraza kojima se opisuju taktilni doživljaji, uostalom, preobilje hipokoristika koje ide u prilog toj tezi. Mi smo u tom smislu grublji, kod nas preovlađuju augmentativi, pežorativnih izraza ima kudikamo više od tih izraza milošte.

Nedavno sam baš radila jedan stručni prevod, o razlici u nominaciji gojaznih osoba u poljskom i srpskom, i zaključak je bio da je poljski bogatiji u nazivima koji direkntno konotiraju na fizički izgled, dok je u našem jeziku veće bogatstvo reči koje se izvode iz psihičkih karakteristika. Vrlo zanimljivo zapažanje.

Ono na čemu najviše poljskom zavidim jeste ekonomičnost, upotreba participa, aktivnog glagolskog prideva, za kojim prosto vapijem kad krenem da markiram u tekstu koliko puta sam upotrebila koji/koja/koje. Imali smo te participe i mi, pa nam je Vukovom reformom to ukinuto, u stvari smo time jezik hendikepirali. Obožavam poljske kovanice koje jednom rečju (opiniotwórczy) obuhvate ono za šta mi moramo da upotrebimo nekoliko reči, recimo „koji ima uticaja na javno mnjenje“ – u takvim slučajevima najčešće i sama ekonomišem, pa skratim na, recimo, „uticajni nedeljnik“, jer mi više od svega teško pada gomilanje reči u rečenici. Ili, recimo, konstrukcije tipa „kako ti se sedi“ za koju kod nas opet moraš više reči da upotrebiš „je l’ ti udobno tako da sediš?“; ili konstrukcije s predlogom „od“ za označavanje veze sa nekom delatnošću, radnjom, bilo čim što će jednu osobu dovesti u direktnu vezu sa nečim što ga u datoj situaciji kao ličnost najadekvatnije definiše, tipa: „čovek od filma“ (taj koji se razume u film), taj predlog se koristi u najrazličitijim spojevima.

Svesrdno sam se založila da reč „parapet“ vratim u upotrebu, jer mi tu reč za prozorsku dasku imamo, samo je uopšte ne koristimo. Potrudila sam se da glagol „udostupiti“ ubacim u upotrebu, najpre kod svoje dece, a onda i šire (Pavle Ćosić, lingvista, spremno ju je dočekao dok smo sarađivali, mislim da ju je čak uvrstio u jedan od svojih rečnika). Vratila sam i reč „iđirot“ koju slabo ko poznaje, zato što je ne koristimo. Naterala me je na to česta upotreba poljskog tatarak, reči do neprepoznatljivosti rabljene, dok kod nas zvuči ko s marsa pala. I evo, silno bih želela da nađem ekvivalent za reč pisarka (pisac u ženskom rodu, a da nije unekoliko degradirajuće „spisateljica“), ili oblik ženskog roda od „los“ (mužjak vrste jelena).

Ono što znam da Poljaci vole kod nas, to je uzrečica „pa da“, tu smo mi lapidarniji od njihovog no właśnie. I takođe veoma vole izraz „vukojebina“.

I da se vratimo na početak razgovora, da se niste odlučili za poljski jezik – današnji izbor, želja ili čežnja bi bio koji jezik?

Najverovatnije mađarski, jer nam je blizak, susedski, a pretežak. Sklona sam mistifikaciji da samim tim što govori mađarski, osoba mora biti inteligentna, jer je logika tog jezika disparantna logici našeg jezika. Nisam daleko ni od turskog, čija je priroda takva da se završeci koji markiraju funkciju prisvojnog odnosa ponavljaju, zato je taj jezik tako poetski. Očarava me i melodija norveškog. Volim da ponavljam naglas reči koje razaznam, pokušavam da ih koliko-toliko pravilno artikulišem. Tako sam se mučila da na estonskom izgovorim nešto što mi je prevodilac Henrik Lindepu uzalud ponavljao, zvuči otprilike „ueajae“. Mada, kad sam upoznala Ester Čoj, Olginu prevoditeljku iz Južne Koreje, poželela sam da naučim i korejski jezik. Nije novo, ali je lepo o tome pisala Julija Fjedorčuk u knjizi Pod suncem – jezik je kuća bića.

Vaših pet naslova za prisetiti se detinjstva, za dobro jutro i laku noć, putovanje, filozofske kontemplacije, poklanjanje prijateljima.

1. Mali odrpanko – Džems Grinvud (knjiga mog detinjstva);

2. Uputstva orfičkom iskušeniku – Robert Grejvs (pesme za dobro jutro; inače, ovu zbirku sam našla na jednoj          kamari među odbačenim knjigama u Nolitu);

3. Ljubav nas pretvara u ono što volimo – Majstor Ekhart (štivo pred san);

4. Gospođica Liberte – Aleksandar Žarden
    Intimna istorija čovečanstva – Teodor Zeldin (i jedna i druga odlična za putovanje, kad ne možemo da gledamo kroz prozor);

4. Filozofija dosade – Laš Svensen
    Filozofija tišine – Elis Borčard Grin (za rasuđivanje);

5. Prvi gutljaj piva i ostala mala zadovoljstva – Filip Delerm (odličan poklon za svačiji čitalački ukus).

Sve je promenljivo, sve zavisi od aktuelnog trenutka i situacije, ovo mi je palo na pamet ovom zgodom. Verovatno bih sledeći put rekla nešto drugo.

Poslednja knjiga u kojoj sam uživala, a pozvala me je sama s police da je izvučem, jeste Ekstaza s predumišljajem Ljiljane Šop – zatečena sam neverovatnom činjenicom da se gotovo ništa nije promenilo za 20 godina naše najnovije istorije. Čak ni izraz „nepomenik“ nije od danas, ustanovljen je još onda, pre dve decenije.

Promene, homo viator, beguni!

Biografija:

Milica Markić (1966, Beograd). Diplomirala na Katedri za polonistiku Filološkog fakulteta u Beogradu 1991. godine. Do 2009. godine radila u izdavačkim kućama Nolit i Clio, i u Biblioteci Uprave republičkih organa. Član Udruženja književnih prevodilaca od 2004; status slobodnog umetnika od 2009. godine.

Angažuje sе za popularisanje savremene poljske književnosti, za odabir dela koja će ući u stvaralački dijalog sa domaćom kulturom, ali i osvežavanje prevoda poljskih klasika, prevrednovanje obavezujućih modela, naposletku i  uspostavljanje mostova između srpskih i poljskih  pisaca.

Od šezdeset do sada prevedenih knjiga, dvanaest naslova Olge Tokarčuk, tri su objavljena u Bosni i Hercegovini, jedan je u pripremi u Crnoj Gori.

Ako mora da bira između Šulca i Gombroviča – onda Gombrovič!

Prevodi poljsku prozu, poeziju i esejistiku. Inicijator i aktivista Udruženja prevodilaca svetova Olge Tokarčuk.

*naslovna fotografija: Max Pflegel