“Svet je žedan reči” – izbor iz savremene makedonske poezije

U susret promociji knjige izbora iz savremene makedonske poezije, projekta glumice, pesnikinje i prevoditeljke Valentine Bakti (u okviru Vazda Bilo događaja koji Valentina Bakti sa glumcem Stevanom Pialeom organizuje jednom mesečno u Kvaki 22) – Jelena Vukićević razgovarala je sa nekolicinom autora i autorki koji su zastupljeni u zbirci.

Đoko Zdraveski,  Biljana Stojanovska, Toni Popov, Budimka Popovska, Andrej Al-Asadi, Jovica Ivanovski, Ana Golejška Džikova i Julijana Veličkovska su odgovarali na sledeća pitanja:

1. Autentičnost u poeziji.
2. Kako biste opisali traženje vlastitog mesta?
3. Šta nikako u poeziji ne dopuštate sebi?
4. Zašto zapravo pišete, koja je intencija, odakle motivacija? Za koga je poezija danas?
5. Kako pišete i mislite Tišinu, a kako Borbu?

Vidimo se u subotu, 10. juna!

Kvaka 22, 20h

Događaj prate, pored promocije knjige i premijera video-eseja Ranjivost je dar, smrt je nestabilna a svet je žedan reči (video-esej o Skoplju koji su pripremili Mladen Teofilović i Đorđe Živadinović Grgur), kao i izložba fotografija Radmile Vankoske i Dime Danova.

Projekat su podržali Krokodil Engaging Words, Goethe-Institut Skoplje, a finansira ga EU.

Đoko Zdraveski

odlazak

sahranjujemo dedu

koračam ispred
sa svojim imenom
prikovanim na krstu

zbog nekog meni
nejasnog, metafizičkog straha,
najbitnije stvari u životu
odlažem. smrt,
na primer.

Đoko Zdraveski (1975, Skoplje)

Diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu Blaže Koneski u Skoplju. Radio osam godina kao lektor za makedonski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, trenutno radi kao lektor za makedonski jezik na INALCO u Parizu. Objavio je četiri knjige poezije: Palindrom sa dva n (2010), Kućica za ptice selice (2013), Ljubavina (2016), Dedikar Ikaral (2017), te knjgu kratkih priča Duži stvarnosti (2019). Radio je kao urednik u izdavačkim kućama Begemot i Templum iz Skoplja. Prevodi sa hrvatskog, srpskog, bosanskog na makedonski jezik. Učestvovao je na desetak evropskih festivala za poeziju. Od 2015. godine je deo evropske platforme za poeziju Versopolis. Jedan je od organizatora Festivala poezije u Skoplju.

1/2. Iskustvo je zapravo ono što je autentično. Svetlost se u svakoga drugačije lomi. Ostalo se može naučiti, imitirati, može se i nesvesno preuzeti nečiji način pisanja, može se krišom ukrasti neka metafora. Pišem jedino tako, iz iskustva, ne iz knjiga, a ono što i dalje učim jeste kako da prepoznam to iskustvo, kako da mu dam prostora, da mu dozvolim da se izrazi. Tako da, ako se misli na traženje vlastitog mesta u poeziji, ne tražim ga tamo, tražim ga izvan nje.

3. Nisam od onih koji sednu da pišu poeziju. Ne kažem sebi – sad ću da napišem pesmu o nečemu. Ne pišem na zadate teme. Pisanje poezije jeste i zanat, ali to puko zanatstvo mi je strano. To ne dopuštam sebi, pisanje na silu, pisanje zbog treninga. Pišem bez generalnih proba.

4. Zapravo, retko pišem. Pišem kad se pesmi tako prohte, pa želi van. Ne pišem sa namerom, ne postavljam sebi ciljeve dok pišem, jer bih onda bio van pisanja. Ako sad pokušam da oživim jedan od tih procesa, rekao bih da nisam ja taj ko vodi proces, već taj koji ga prati, a kad nešto pratite, morate biti mnogo pažljivi, prisutni, otvoreni da primite informacije i da budete prazni sebe. A motivacija? Motivacija je najčešće neki nemir, bol, nerazrešeno pitanje, misao koja je negde zapela, pa maltretira čitavo biće. Retko je to nešto lepo. Osim ako čežnja nije lepa.

Kako za koga.  Tu bi se odgovor mogao završiti kao pokušaj da se bude duhovit.

Odgovor može da pita i: da li je za onoga koji piše ili je za čitaoca? Da li je za danas ili je za (bolje) sutra. Da li samo ono što preživi danas jeste poezija? Gde će biti sutra sva ova silna poezija koja se danas objavljuje, svima dostupna, čak i onima koji je ne podnose?

5. Tišina nije prostor bez zvuka, tišina je prostor bez misli. Borba je unutrašnja. Kako bez borbe do tišine?

Biljana Stojanovska

8.

kao da si došao u posetu
nečije tuđe proleće
cveta u dvorištu
bio si i bićeš
sada nisi
ptice prave gnezda
većinu dogodine neće biti
ona koja ostanu
naseliće druge ptice
malo je onih koji će se vratiti kući

Biljana Stojanovska (1984, Skoplje)

Diplomirala je na Filološkom fakultetu Blaže Koneski u Skoplju na Katedri za makedonsku književnost i južnoslovenske jezike. Objavila je dve knjige poezije: Reči nemaju značenje (2015, Antolog) i Stan koji se raspada (2018, Galikul) za koju je dobila književnu nagradu Todor Čalovski. Knjiga Stan koji se raspada je ušla u iži izbor za nagradu Braća Miladinovci, koju dodeljuju Struške večeri poezije. Poezija joj je prevedena na engleski, nemački, kineski, srpski i slovenački jezik, a zastupljena je u više makedonskih književnih časopisa i antologija. Jedna je od organizatorki Festivala poezije u Skoplju. Radi kao novinarka.

1/2/3. Ne tražim svoje mesto. Ono je tamo gde jeste. To što pišemo samo se smesti gde treba. Sve sebi dozvoljavam. Čak i patetiku. Zato pišem. Kada me savlada neki nesavladiv osećaj koji mora da ispliva kao reč, da ga pljunem na papir. Nekad zna da bude i patetično. Važno da će mi olakšati. Samo što takvu pesmu neće videti niko, možda čak ni ja. Umem da se zgrozim i da je obrišem.

4. Ne postoji poezija za „danas“. Pesme mogu da pripadaju vremenskom periodu, ali su u suštini bezvremenske.

5. Najveće borbe se odvijaju u tišini, kada se borimo sa sobom.

Ne volim da spavam u tišini i tami. /Ali sinoć sam, za promenu, rešila da ugasim sva svetla. /Ugasila sam kompjuter, i internet, i muziku / i legla sam kao u grob. / Dok sam ležala tako nepokretna / kao što mrtvac u sanduku leži / jer nema zvuka i mrak je / nisam mogla da ne mislim na umrle-žive / koji ne mogu da se odmore ni kada spavaju / i koji proračunato prave računicu / šta je dobro i šta je lako.

Toni Popov

čak i da te ne dodirnem
(bordo, novembar, 2021.)

ovo jesenje jutro ima zvuk slomljenog stakla.

nema zavese na prozoru i jasno posmatramo kako
vetar breskvi uzima poslednji list.

čak i da te ne dodirnem, znam: dlanovi
su ti hladni kao pred odlazak.

Toni Popov (1975, Skoplje)

 Umetnik koji radi u više medija. Autor je dve zbirke poezije: Moje parče neba (2008) i Svet je žedan reči (2015). Slikarstvom se profesionalno bavi od 2011. godine. Autor je osam samostalnih izložbi. Njegove slike su prodate u 18 zemalja širom sveta. Producentska kuća Moments iz Šarlota (SAD) snimila je kratak dokumentarac o njegovom radu. Izdavačka kuća Metanoja iz Skoplja objavila je 2018. godine knjigu iz njegovog projekta 100 dana mini umetnost. Živi u Ohridu sa suprugom i troje dece.

1. Ako pogledam unazad, mogu da kažem da mi je ceo život potraga za sobom. U toj potrazi često sam donosio pogrešne odluke i potom sam plaćao ceh. Međutim, u poslednjih desetak godina, učim da budem zadovoljan sa onim što imam: parče hleba, dah moje žene i smeh moje dece. Srećan sam što imam mnogo prijatelja, srećan sam što imam dom i što mogu da stvaram. Slikam, iako znam da će me moje slike nadživeti. Pišem, iako znam da su moji stihovi troške na stolu. Evo, već vidim svoju majku kako ih skuplja krpom posle večere.

2. Verujem da poezija mora da bude iskrena, otvorena, ogoljena. U mojim pesmama ne dopuštam da lažem.

3. Za mene je poezija jedan vid terapije, i kada čitam tuđu i kada pišem svoju. Pesme ne pišem kada sam veseo. Nemam potrebe tada. Međutim, postoje trenuci kada su određene situacije ili emocije snažnije od mene – tada stvari postaju strašnije, tako se lečim i pišem.

Pišem i da bih bio čitan. Lepo je kada se neko pronađe u nečemu što sam napisao. Tako čovek zna da nije sam.

4. Poezija je oduvek bila za žene, slomljene, za ljubavnike, za one kojima je potrebna uteha. Isto je i danas. Poezija je za sanjare.

5. Borba je svakodnevnica koju živim. Tišina je ono čemu težim.

Budimka Popovska

umetnički utisak o stradanju

napravi strašnu piruetu
u trenutku strašne boli
i kada bude kapnula vrela suza
odskoči kao da ti je telo lopta
tada u antisuzu neka se pretvori tiho
ono što ti je malopre paralo grudi
i od reči neka nastane odron
tvoja jedina odeća
duša neka ostane

Budimka Popovska (1967, Skoplje)

Srednju školu je završila u gimnaziji Rade Jovčevski Korčagin, generacija 1981-1985, a potom studirala na Fakultetu klasične filologije univerziteta Sveti Kiril i Metodije u Skoplju. U periodu od 1996. do 2015. godine živela je u manastiru, gde je izučavala staru makedonsku školu crtanja ikona. Istovremeno uređuje časopis Premin (2000-2012) i učestvuje u brojnim televizijskim i radio dokumentarcima iz oblasti duhovnosti. Istovremeno objavljuje tekstove u dnevnim listovima Nova Makedonija, Dnevnik i Utrinski vesnik. U narednom periodu se vraća kući. Živi u Skoplju, radi kao ikonopisac, kolumnista u makedonskoj periodici. Članica je društva književnika Makedonije od 2013. godine. Do sada je objavila sledeće knjige: Vrata (Templum, 1994, grafička poezija, Skoplje), Poligoni (2007, Templum, priče, Skoplje), Druga vizura (2008, Premin, eseji, Skoplje), Nevidljive vežbe (2011, Punktum, prozna poezija, Skoplje), Kuća na Marsu (2019, Templum, poezija, Skoplje), Botičelijev katalog (2019, Teplum, eseji i fotografije, Skoplje).

1. Dovoljno je samo biti ono što već jesi. Ti. Ljubiti, ubiti, biti – ti…

2. Kao potraga za pravim JA. Tragajući za mestom srca.

3. Ne znam sigurno, jer ako sebi nešto ne dozvolite, to znači da pokušavate nešto da kontrolišete. Pisati ili „praviti” poeziju, dođe mu nešto kao otpuštanje kontrole i poniranje u dubine nesvesnog. Tako da ne bi trebalo da postoji „ništa“ što sebi ne bih dozvolila. Naprotiv, ponekad pišeš upravo da daš reč „nedozvoljenom“.

4. Namera je da se oslobodite nečega što vas pritiska i peče. Pisanje je neka vrsta katarze, oslobađanje potisnutih emocija koje su možda stvorile blokadu u protoku energije života… na primer kada jedeš, a kost se zaglavi u grlu, pa pisanjem izbaciš kost da bi nastavio da jedeš i dišeš.

Motivacija je da ostvariš poriv za izražavanjem. Kroz poeziju možete da kažete nešto što je zabranjeno govoriti, ili nešto što je tabu, ili nešto što jednostavno nemate drugog načina da kažete osim da to zapišete u pesmi, a ne mora da bude oslobađanje frustracije ili nesreće; može biti i ekstatično stanje uma, stanje zaljubljenosti ili opsednutosti nekim idealom, zaljubljenost i slično.

Poezija je večna. To što su danas svi opsednuti telefonima ne mora da znači da će, ako i poezija postane „mobilna”, biti lišena vrednosti. Osim toga, za poeziju je uvek „danas“.

5. Tišina znači zaustaviti tok misli, ali onda nema reči. Zatim postoji mistično sjedinjenje sa suštinom postojanja. Možda je muzika bliža tišini nego poeziji. No suštinski, ako posmatramo poeziju kao moć stvaranja svetova, onda je upravo tišina neophodno stanje duha da bi kreativnost mogla da „se pokrene“. Tišina je kraj puta i početak poezije. Borba je povezana sa strašću. Strast je ono što je prirodna sila i moć duše. Često se povezuje sa dualizmom i suprotnostima. Čovekova najveća borba je da savlada autodestruktivni poriv u sebi, a sama reč poezija označava stvaranje – neku vrstu izgradnje, građenja. Život je preplitanje konstruktivnosti i destrukcije: sve dok čovek ne shvati i ukroti i preobrazi svoje strasti i ne dovede pod kontrolu samodestruktivni trenutak u sebi, biće tempirana bomba koja otkucava.

Andrej Al-Asadi

mi-pesnici

igramo se ritmom na račun gramatike
osećajem na račun simetrije
kladimo se na trenutak, na let duše
kao da prošlost ne postoji, a sutrašnjica je bezimena
bacamo dve bele kocke naspram večnosti
i čekamo…

Andrej Al-Asadi (1996, London)

Diplomirao je na Ekonomskim fakultetu univerziteta Sveti Kiril i Metodije u Skoplju. Autor je sledećih knjiga poezije: Ponoćni bluz (2014), Ispod derviševe tekije (2018), Nebeska geometrija (2019) i I svako, svačije ogledalo (2022). Za svoju zbirku kratkih priča Druga prošlost dobio je nagradu za najbolji debitantski prozni rukopis Novi. Učestvovao je na brojnim pesničkim čitanjima i manifestacijama širom Republike Severne Makedonije, uključujući međunarodni festival Struške večeri poezije.

1. Autentičnost u poeziji nije to što će se nakalemiti u trenutku stvaranja već ono što će trenutak stvaranja nakalemiti na sebe.

2. Ne tražim mesto. Kada prestanem da tražim svoje mesto, ono mene nalazi.

3. Nikako ne dozvoljavam poeziju samo za mene.

4. Ja sam vertikalni sprovodnik – moje pesme su ili prizemne ili nebeske. Pesma prelazi preko uma do srca i misli i konačno završava na papiru ili od materije ka srcu i mislimo pre nego bude zapisana na papiru.

5. Za svaku tišinu moramo da se izborimo – i za onu u nas i za onu izvan nas. Bog govori jezikom tišine, sve drugo je loš prevod.

Jovica Ivanovski

 drugačije nego inače

vrevu opisuješ kada je tiho,
tišinu kada je vreva nepodnošljiva.

noći ti krase sunčevi zraci,
a jutra zvezde koje nisu videle oblake.

na moru pišeš kontinentalne pesme,
a o moru kada su ti susedi planine.

kada ljubav miluje, nemaš vremena za stihove,
ali posle nje i sve do sledeće, voliš papir.

o smrti najviše pišeš u mladosti,
a o mladosti kada životu dolazi kraj.

Jovica Ivanovski (1961, Skoplje)

Autor je sedamnaest knjiga poezije i desetak izbora na makedonskom, engleskom i drugim jezicima. Zastupljen je u više antologija i prevden na mnoge svetske jezike. Još uvek živi i radi u Skoplju.

1. To je pitanje za mlade pesnike. Ako do sada nisam pronašao svoj glas, onda je krajnje vreme da prestanem da pevam.

2. Da se pravim pametan, da filozofiram…

3. U mladosti nisam znao šta sa sobom, ni za šta nisam bio talentovan (do dana današnjeg ništa se nije promenilo). U tom slučaju čovek nema baš previše izbora, može postati pesnik ili političar.

4. Samo za pesnika koji je piše. Čak ni pesnici više ne čitaju druge pesnike (bar kod nas). Sve se svelo na samozadovoljavanje, kao što je, uostalom, oduvek i bilo.

5. Ovde bih iskoristio pravo na samozaljubljenost i citirao par svojih stihova: vrevu opisuješ kada je tiho/tišinu kada je vreva nepodnošljiva.

Ana Golejška Džikova

zverka

ujutru se budi
pravi sendvič za sebe
za ljubavnika, za supruga, za decu
lomi hleb i deli
kao za zadušnice
ispija gutljaj vina
s krivicom, s nemirom u
kapima krvi koje kaplju preko
bledih salveta.
stavlja rumenilo
zaključava svoj dom
kao da repetira pištolj
korakom izgladnele zveri
izlazi da ubije svetlost dana.

Ana Golejška Džikova (1987, Skoplje)

Diplomirala je na katedri za opštu i komparativnu književnost, (ne)slučajna pesnikinja, zaljubljenica u performans i muziku. Oscilira na književnoj sceni, kao interpretator stihova, svojih i tuđih. Nastupala je na poetskim festivalima u Makedoniji i regionu. Njena poezija je objavljivana i u više stranih i domaćih časopisa. Objavila je tri knjige poezije: Ljubav na ulici (2013, Kultura), Napisani dom (2018, Antolog) i Sloboda A (2022, PNV Publikacija). Objavila je tri slikovnice za decu: Vesela zgrada (2019, Ars Lamina) u saradnji sa ilustratorom Draš, zatim Lisica Pletilica (2020, Art i Art-studio Batev) u saradnji sa ilustratorkom Ivankom Nibom. Bila je vitalni deo književnih čitanja Astralne projekcije, koje je zajedno sa Đokom Zdraveskim organizovala u kafeu Menada u Skoplju (2014-2018). Živi i radi u Skoplju.

1/2. Ne znam kako se traži to lično mesto. Kao da je unapred otvoreno za mene ili ga možda otvaram sama sopstvenim rečima i mislima. To je najviše autentično.

3. Ne zabranjujem zabrane. Intencija je intervencija. Nešto sa svetom gore i dole. Posle 26 godina aktivnog pisanja za mene je pisanje dokaz da na jedinstven način potvrdim sebi da za nešto ipak imam dar.

4. Poezija je danas za ljude koji ne gube nadu da ima lepote na ovom svetu.

5. Tišina je uvek mlečno bela, kao sećanje iz prošlog života ili majčine utrobe. Borba je uvek jarko crvena i pišti kao zmaj.

Julijana Veličkovska

moje srce se prikazuje na national geographic

moje srce
je delfin
lud
sa teške dresure
pobegao
moje srce
je majmun
iz holivudskog cirkusa
proteran
moje srce
kameleon
tvog harpuna
raduje se
u boju pepela
se stapa
na tvom vektoru
se nada
sa nuklearnog otpada
potiče
moje srce
u gasnoj komori
ne krv
bojni otrov
proizvodi

Julijana Veličkovska (1982, Skoplje)

Izdavačica, organizatorka festivala poezije, prevoditeljka, književnica i urednica. Programska je direktorka događaja Poetska noć Velestovo (Ohrid). Osnivačica je izdavačke kuće PNV Publikacija (Skoplje). Suosnivačica i direktorka je Skopskog festivala poezije. Članica je udruženja pisaca Makedonije. Autorka je dve knjige poezije, romana, knjige za decu, monografije i 27 prevedenih knjiga sa engleskog, ruskog, hrvatskog i crnogorskog. Njena poezija je prevedena na dvadeset svetskih jezika, a roman Godišnja doba preveden je i objavljen na bugarskom jeziku.

1/2/3. Kao što svako od nas ima jedinstven otisak prsta, tako je i svako od nas individua sa posebnim karakteristikama i iskustvima, pa je put do autentičnosti jednostavan, poželjno je i u pisanju da se bude iskren i svoj.

4. Pišem zato što moram da pišem. Ako ne zapišem misli koje mi se ponavljajući pojavljuju neću biti spokojna. Pišem da se oslobodim od osećanja i slika koje me progone; pišem da bih „rekla“ ono što „nema ko da čujе“.

Poezija je za svakoga. Dž. K. Roling kaže: „Ako ne voliš da čitaš, nisi pronašao pravu knjigu“, pa bih u odnosu na to rekla ‒ ako neko kaže da ne voli poeziju, to je zato što nije pronašao pravu poeziju za sebe.

5. Tišina je u belinama koje ostavljam na stranici ili u odsustvu interpunkcije. Da se piše o tišini je oksimoron. Ne volim oksimorone. Borbu ne pišem, vodim je.

*fotografije: Radmila Vankoska