Inventivna poslušnost – prvi deo

O interesovanju za poljski jezik – kako se odlučila za prevođenje – šta čini dobrog prevodica – koliko je široj čitalačkoj javnosti jasno šta prevodioci rade i koje sve korake i procese prevod jednog književnog dela uključuje – kakva je procedura kada je u pitanju odabir teksta i rad sa izdavačima i urednicima – o transparentnosti naplaćenog rada – kao i koliko je važno da neprestano ističemo da književni prevodioci učestvuju u oblikovanju jezika svog vremena i imaju veću odgovornost od one koje mu naše društvo prepisuje

U drugom delu razgovora osvrnule smo se na njen prvi prevod Olge Tokarčuk još pre trideset godina i zbog čega smo se svi tako i toliko povezali sa delom Olge Tokaručuk – o mogućnosti greške pri prevođenju – da li je prevod stvaralaštvo – o jednoj od voljenijih i omraženijih poljskih reči – novim rečima koje je donela u srpski jezik – prevodilačkoj zajednici, solidarnosti i slobodi – sa Milicom Markić razgovarala je Jelena Vukićević

Odakle interesovanje za poljski jezik, zapravo, volela bih da se vratite u studentske dane, kao i sa kojim naslovima ste odrastali?

Mnogo toga počne u matičnoj porodici. U našoj kućnoj biblioteci otac je na počasnom mestu držao Sjenkjevičevu Trilogiju, i s vremena na vreme citirao nam Kmićica, Volodijovskog i Zaglobu. Ti njegovi dijahronični zanosi neostvarenog istoričara! Ti primeri poljskog herojstva, neustrašivosti i slobodarskih tekovina… Nalazio je u njima analogije s domaćim mentalitetom i istorijom, a meni su ti njegovi romantičarsko-patriotski uzleti bili patetični, izveštačeni i dosadni. Oduvek me je njegovo shvatanje patriotizma iritiralo, i naš odnos je, u suštini, uvek bio duboko antagonistički. U leto 1985. godine kad je došlo vreme za se opredelim za studije, u neformalnom ćaskanju s profesorom Andrejem Tarasjevim koji me je nagovarao da upišem slavistiku („Šta ćeš tamo kod onih Engleza kauboja, dođi kod nas!”), a znajući da ne ljubim ruski, nastavio je s vrbovanjem aludirajući na češki, slovački, poljski…

I onda je moj otac progovorio na poljskom, kao da stoji na agori, ništa ga nisam razumela. Bio je to prelomni trenutak: videla sam kompletno nepoznatu osobu, nešto što želim da prozrem. I tako je počelo. U tom kratkom trenutku sam prelomila: biće poljski!

I danas verujem da se prave stvari tako dešavaju; nepripremljeno, neočekivano, kad batališ sve planove i prepustiš se trenutku.

Vreme studija (1985-1991) najlepše su godine mog života. Vrhunac je 1989. godina, stipendijski boravak u Varšavi. Sve ljude koje sam tada upoznala, sve što sam tada tamo doživela oblikovalo me je, diskretno ali neumitno propućujući me ka onome što sada jesam i što radim, čemu sam posvećena i u čiji smisao, uprkos svemu, verujem.

Koji je to bio prelomni trenutak, kada ste se zainteresovali za prevođenje, i osvestili da će vaš poziv, radost, usud, borba – postati prevodilački rad?

Zazvučaće kao stereotipno tinejdžersko, sentimentalno putovanje koje povezuje muziku i zaljubljivanje, ali tako je bilo. Prvi put sam to nerazgovetno osetila kada mi je još u osnovnoj školi jedan Bane (prva ljubav) poslao na času pisamce – zapravo tekst pesme Bitlsa, I am the Walrus. Bio je to kraj sedamdesetih, početak osamdesetih godina. Nisam razumela poruku, i osetila sam žaoku inferiornosti. Kod kuće sam dohvatila rečnik i ispisivala značenja, reč po reč pokušavajući da shvatim taj nadrealni tekst. Bila sam tada totalno na nivou Crvenog albuma; Beli album bio je za mene, priznajem, špansko selo.

Zatim kasnije u XII beogradskoj gimnaziji, dobili smo od profesorke engleskog zadatak da prevedemo neku pesmu iz klasične engleske poezije. Izabrala sam Vilijama Vordsvorta, pesme se ne sećam. Prvi put sam tada shvatila šta znači prevoditi s jezika na jezik, danima sam u glavi reči premetala, tumbala, tražila sinonime, izbacivala, vraćala, prepisivala. Igranka bez prestanka.

I vratio mi se taj osećaj pred kraj srednje škole kada sam slušajući Talking Heads, Remain in Light, poželela da prevedem pesmu Once in a lifetime. Sekundarna dobit od toga bila je želja da zaimponujem Borisu, mom budućem mužu, koji će kasnije biti možda i najzaslužniji za to što sam danas književni prevodilac.

Šta čini dobrog prevodioca, koji su to postulati od kojih nikako ne odstupate?

Možda pre svega rešenost da radiš to kao ozbiljan posao, da ne vidiš u tome uzgrednu delatnost, hobi, dodatni vid zarade. Dugo sam i sama od svojih najbližih trpela zamerke kako je prevođenje književnosti nešto što ne obezbeđuje egzistencijalnu osnovu, da je neophodan neki „glavni“ posao koji će ti donositi zaradu, a u slobodno vreme radi to drugo kao usputnu zanimaciju. Dugo nisam znala kako se da se iščupam iz te matrice, kako da pomirim život s poslom.

U svojim mejlovima, Olga Tokarčuk mi je diskretno ali dosledno, na kraju pisala: „sigurno radiš…“ Taj uvek isti ton u završnom delu pisma počeo je da me osvešćuje – to jeste rad a ne hobi, ozbiljan rad. Od pripremnih istraživanja, preko raznovrsnih konsultacija tokom prve ruke, do cizeliranja i glačanja, pri čemu svaki put uočiš nešto što ranije nisi. To nije posao kome rokovi idu naruku, jer književno prevođenje jeste kreacija, sloboda je uslov stvaralaštvu, a tekst je beskonačan.

Na tekstu se može raditi unedogled. Dajemo tek jednu njegovu varijantu nadajući se da će da će biti prihvatljiva za čitalačku zajednicu, da će progovoriti većem broju ljudi (poput esperanta, jezika čiji naziv, zapravo, znači onaj koji se nada.) Znam da je ta vrsta kohabitacije s tekstom koja podrazumeva dreždanje za računarom neatraktivan životni izbor, jer on povlači za sobom nezamisliva odricanja za modernog mladog čoveka. Ja sam, srećom, u svojoj 43 godini ostala bez stalnog posla i bila sam tada primorana da napravim veliki životni zaokret. Kažem srećom, jer da radim tamo, u toj biblioteci za državne nameštenike i službenike, bila bih danas porobljen, obespravljen, ucenjen i ponižen čovek koji ne sme da ide na proteste ako misli da zadrži posao. Rad u državnim ustanovama eliminiše osnovna ljudska prava i slobode. Da bih pomirila život sa poslom morala sam da premostim megalomanske zahteve socio-kulturnog modela koji od žene potražuje da se simultano dokazuje na mnogo polja. Pa bih se svaki put kad bih čitala biografije nekih univerzitetskih predavača, kritičara, publicista, ili naučnih saradnika – učesnika na nekom od zajedničkih prevodilačkih kongresa, osetila loše tako netitulirana, dok nisam shvatila da imam pristojnu bibliografiju i da nemam čega da se stidim, nego da u odgovarajuću rubriku mogu s ponosom da upišem freelance književna prevoditeljka.

Svoj status doživljavam kao znak slobode za koju sam se borila. Da se razumemo, nema svako stomak za takav bezmalo otšelnički stil života, znam to po svojoj deci. Jednom sam od Jovice Aćina čula: „Nemam više vremena da radim ono što mi je dosadno“. Otprilike baš to, u donekle modifikovanom vidu prihvatila sam kao svoj moto. Uz ograničavanje životnih potreba to uopšte nije teško.

Volela bih da vidim u mladom naraštaju današnjih polonista nekoga ko želi da prevodi književnost, želela bih da takvoj osobi prenesem svoja iskustva i uputim ga u svoju prevodilačku radionicu, baš zato što sam ja bila samonikla, bez bekgraunda i korisnog socijalnog kapitala.

Od početka vaše karijere do danas, šta se promenilo na polju prevodilaštva i uloge prevoditelja?

Moji počeci datiraju iz druge polovine devedesetih godina, nisam imala apsolutno nikakav orijentir. Alatke s kojim smo tada raspolagali bile su uboge, skromne i nelako dostupne. Iz očeve biblioteke, srećom, izvukla sam sve dotad objavljene tomove velikog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU.

Radila sam u špediciji na aerodromu. Došao jednom tako kod nas u kancelariju neki trgovački putnik, od njega sam kupila Enciklopediju samoniklog jestivog bilja Ljubiše Grlića, i bila sam presrećna, a pojma nisam imala da je to skoro pa ništa. Tražiš li tačan naziv neke biljne ili životinjske vrste, kopaj po stručnoj literaturi u biblioteci, tada nije bilo čika Gugla koji ti na jedan klik svašta otkriva.

Biserka Rajčić je tada bila prevoditeljka bez konkurencije, radila je u biblioteci Instituta za srpski jezik u SANU, išla sam tamo da je potražim, da čujem od nje neki savet. Preporučila mi je Lalevićev rečnik sinonima i Simonovićev botanički, ali i Hirca. I perfidno mi je sugerisala da je najbolje početi od dečje književnosti (znala je za jadac), uz napomenu da „među nama, prevodiocima, važi prećutni pakt ne ulazi u moj atar“. I sećam se kako sam tada sa trogodišnjom ćerkom otišla u Univerzitetsku biblioteku da potražim tog prirodoslovca Hirca, a mojoj Irini se mnogo dopalo to prezime, pa je ceo dan ponavljala Hirc, to je bilo tako slatko. Lepa neka sećanja, uprkos tome što govorimo o polovini devedesetih, kad sam na jedvite jade uspela da joj kupim Pokahontas lutku.

Danas imamo sve te super alatke za rad, prečice s kojima brzo pronalazimo i otkrivamo pojmove i termine, a kao neko ko je stasavao u preddigitalnoj eri osećam se kao dinosaurus. Sad kupimo i grabimo informacije punim šakama, ali, ali!!! Ne treba smetnuti s uma da baš taj konformizam iziskuje od nas dodatnu opreznost, jer je internet veliki vašar, džumbus i rusvaj. Eto dodatnog razloga u prilog potvrde da je to posao s punim radnim vremenom, a najbolje je raditi prekovremeno. Samo kad se pri tom dobro zabavljaš, onda i ne kapiraš da radiš.

Kako započne jedan vaš prevodilački dan i upoznavanje sa novim tekstom? Prelistate ga, zavirite, pogledate kraj, ili pročitate knjigu u celosti, a zatim ste za radnim stolom? Kako je kada ste već uveliko u procesu, da li sanjate reči, otkrivate značenja dok hodate, odmarate; a kako je nakon što se proces okonča – koliko dugo i kako radite sa urednicima i lektorima, usvajate sugestije, primedbe?

Svaki dan mi počinje šetnjom sa Polom, mojom jazavičarkom, a knjige koje su u planu da ću ih prevoditi sada imaju pokriće u autorskim ugovorima. Tako to izgleda danas, a kada sam počinjala, radila sam naslepo. Nisam pojma imala hoće li to neko prihvatiti, da li će se uopšte nekome dopasti, a nekmoli hoće ga objaviti.

Iz te svoje rane, mladalačke faze pamtim nekoliko anegdota; recimo, zaprepašćenost tadašnjeg urednika Bigz-a, Dimitrija Tasića do koga sam na neku čudnu foru uspela da dođem kao lice sa ulice, koje ga je strpljivo čekalo dva sata, stigavši doslovno pešice do zgrade Bigz-a sa aerodroma, gde sam tada radila. Pa kad je konačno stigao i poslužio mi kafu, bistrio je po nekim papirima, dok sam ja sedela preko puta njega kao Vučić ispred Trampa i poručivao mi – uživajte u kafi. Tada sam bila špediter i u takvoj sredini mogla sam jedino da upoznam  predstavnika „Šahovskog informatora“ koji je odnekud poznavao Tasića, pa ga je zamolio da me primi. Ti dani su dušu dali za pisanje parodije. Tasić me je belo gledao kad sam mu rekla da sam prevela knjigu a ne znam kome da je ponudim, a kad me je upitao da li su autorska prava slobodna, onda sam ja njega belo gledala.

Nekoliko godina kasnije, uspela sam da napustim tu špediciju i zaposlim se u ruiniranom Nolitu, iz kojeg su renomirani urednici i ljudi s kredibilitetom pobegli kud koji, no uprkos tome, tada sam ozbiljno ušla u svet knjiga i izdavaštva. Onda se još uvek uveliko koristio faks, sećam se da sam uspela da pronađem broj telefona i da sam faksom poslala poruku Manueli Gretkovskoj, novoj zvezdi na poljskoj književnoj sceni koju je i Česlav Miloš hvalio. Pitala sam je za saglasnost da prevodim njenu knjigu, na šta mi je ona odgovorila: „Gospođo, ja upravo krećem u bolnicu da se porodim“. No saglasnost sam dobila, i taj papir sa faks-rolne sam fotokopirala, i danas ga čuvam za uspomenu. Za tu knjižicu Mi smo emigranti malo ko danas zna, a za mene je to bio pravi podvig, i ogromna sreća.

Iako više ne radim u izdavačkoj kući, moj prevodilački dan ne svodi se samo na opštenje sa tekstom, nego i sa drugim aspektima profesije slobodnog prevodioca. Elem, sama tražim pisce, naslove, izdavače i sve to podrazumeva širok dijapazon poslova.

Kao što kaže Jarnjevič, prevodilac obavlja široku paletu delatnosti: kritičara, antologičara, književnog agenta, promotera, tvorca kanona, ambasadora, i takođe urednika. Sve zavisi od toga u kojoj sam fazi u čitavom složenom procesu nastajanja knjige. Ako su ugovori već potpisani i ako znam da je knjiga ušla u izdavački plan, onda počinje ta faza koju pominješ.

Rad sa urednicima i lektorima dosta je sveden, danas je brzina na ceni, i više to ne izgleda onako kao što je bilo dok sam radila u Nolitu. Tamo sam upoznala temeljan, pozitivistički rad iz osnova, proveravanje teksta išlo je u nekoliko faza, čitali smo i otprintan tekst u prelomu, pa onda na pausu, pa ozolide, i uvek smo mogli da vršimo korekcije. Radile su se dve lekture i tri korekture. Radile su se i redakcije teksta, sećam se celomesečnog rada na redakciji prevoda Sastajalište Alena Rob Grijea, s pokojnim kolegom Slavkom Trudićem, koji smo zajedno prerađivali posle jezičke redakcije prevoditeljke Ane Moralić i urednice Zlate Kocić. (Prevodilac mu je dao bukvalan naslov „Kuća susreta“, iako je u suštini reč bila o burdelju). Mislim da niko danas više tako ne radi, da su ti procesi skraćeni, pojednostavljeni, komprimirani, lekture se svode na letimično proveravanje korektnosti, bez ulaženja u dubinu teksta, u proveravanje materijalnih grešaka. Od Trudića, tog arheologa i vrsnog lektora kakvih više nema, stekla sam fundamentalna znanja, on me je uputio u tajne dobrog prevoda, u potrebu da sve proveravam, da preispitujem i najveće autoritete. Koliko sam samo bila iznenađena kad mi je otkrio grešku Isidore Sekulić koja je mother Carrey’s chickens prevela kao „baka Karini pilići“, a koji su, zapravo, „burnici“, vrsta ptice koja ima svoj ekvivalent u domaćoj ornitološkoj nomenklaturi. Trudić je legenda. Moj veliki učitelj.

Možete li prokomentarisati ovogodišnji upisani broj prijavljenih studenata na Filološkom fakultetu (ništa bolja situacija ni na Filozofskom fakultetu). Statistika je poražavajuća godinama unazad kada su u pitanju katedre za sprski jezik, opštu književnost, klasične nauke, filozofiju, istoriju umetnosti….

Nema ničeg rđavog što na dobro ne izađe. I evo, paradoksalno, u tom minornom broju prijavljenih studenata ja vidim eventualne buduće posvećenike. Pre svega, mala grupa studenata čini da se osećate kao da ste među članovima porodice, omogućava analitičnije i sistematičnije prolaženje kroz program, stimuliše  fokusiranost, provocira istraživačke ambicije. Nas, polonista, bilo je toliko malo, da su se vežbe mogle održavati i u kabinetu. Tako mala grupa i, posledično tome izvesna neformalnost, delovali su razoružavajuće i stimulativno. Vrlo često smo diskutovali, postavljali pitanja, ponekad kočoperno bacali neke citate.

Danas su studije svedene na kojekakve pismene testove, ne znam kada profesor uopšte i čuje glas studentu. Prosvetne reforme mnogo toga su urušile, no svejedno, verujem da će uvek biti znatiželjnih, vrednih i ambicioznih studenata, i dokle god oni postoje, makar i u minimalnom broju – ne treba da brinemo.

Vreme će da pokaže svoje, jer kad čovek radi, onda i vreme nešto radi.

Pratite kontinuirano i dugo književnu scenu, a pošto ste svakako nezavisna prevoditeljka, gde mislite da ima mesta za popraviti, kako unaprediti, povezati, ujediniti se? Koliko je široj čitalačkoj javnosti jasno šta vi i vaše kolege radite i koje sve korake i procese prevod jednog književnog dela uključuje?

Ovo je odlično pitanje, jer nam solidarnost više od svega nedostaje. Delimično sam na to odgovorila u prethodnom pitanju. Naše Udruženje za mene je samo formalna institucija preko koje ostvarujem status samostalca, esnafsku podršku nikad nisam imala. Tamo već godinama vladaju partikularni interesi, štaviše duhovna korupcija. Ne vidim ni istinsko povezivanje ni konkretno delovanje na unapređenju našeg posla. Sve počiva na nekim anahronim stubovima i mehanizmima zaparloženim kao, uostalom, i sve drugo u našem društvu; suviše se brzo napreduje, kompetencije su marginalizovane, inovacije u pogledu esnafskog povezivanja i podrške, zanemarljive su. Kada sam ja bila goluždrava prevoditeljka, mogla sam samo da sanjam o objavljenom prevodu u „Mostovima“, iako sam tada uveliko objavljivala u periodici. Drinka Gojković, tadašnja glavna urednica, držala je vrlo visoke kriterijume. Danas tamo objavljuju studenti, što je s jedne strane pohvalno, ali s druge to je i erozija autoriteta i spuštanje lestvice. I kad sam jednom tako kao mlada, nadobudna, tek svršena polonistkinja došla sa svojim prevodom kod urednika Dejana Ilića u redakciju „Reči“ (opet kao lice sa ulice, pride u devetom mesecu trudnoće), dočekao me je ne baš prijatno. Govorio je da nije najvažnije objaviti, nego i stati iza kvaliteta. Taj susret se neslavno završio, bila sam nestrpljiva i prevod mi nije izašao u „Reči“, ali sam i odatle nešto izvukla.

Bilo je to ime Olge Tokarčuk, koje sam, po izlasku iz njegovog ofisa zapisala, jer mi je zapalo za uho u njegovom nervoznom nabrajanju čitave plejade novih, mladih autora kojim ga je zatrpala Biserka Rajčić, i koje će morati da pročisti. Neverovatno je da sam samo na pomen njenog imena osetila potrebu da ga zabeležim. Nakon toga se desilo da mi je iz „Književne reči“ stigla njena knjiga koju je urednik Srđan Stanišić doneo sa sajma u Frankfurtu. I čim sam je pročitala, zaljubila sam se. Bila je to U potrazi za Knjigom, što ću dvadeset godina kasnije prevesti kao Kad su ljudi pošli po Knjigu.

Čak i kad sam, sa već pristojnom bibliografijom u kojoj je i jedan književni klasik, primljena u Udruženje, nikad nije organizovana nijedna tribina, ili promocija nekog mog prevoda, bila sam i ostala nevidljiva, pa sam nastavila u stilu do it yourself. Taj put je više bio nužda nego opredeljenje, ali sad mi je drago što je tako.

A to da su prevodioci kao porodica, znam iz prve ruke. Naime, pokrenula sam i oformila neformalno udruženje prevodilaca Olge Tokarčuk (Stowarzyszenie Tłumaczy światów Olgi Tokarczuk), imamo svoju grupu na fejsbuku, i tamo živo komuniciramo; postavljamo objavljene recenzije, kritike, vesti o inscenacijama, ekranizacijama… Diskutujemo, debatujemo, i kad se neko zaglavi u prevodu, pomažemo mu, tumačimo vlastito čitanje. I to nam je svima dragoceno. I sama Olga povremeno prati tamo naše objave. Nedavno smo baš raspravljali o metafori „belih traka“ u romanu Empuzion. Pa smo od Tereze iz Portugalije doznali da se to glatko može dovesti u vezu s lokalnim jelom od male bele evropske jegulje koja je zaštićena zbog učestalog krijumčarenja u Aziju. Sjajno je znati za tako neočekivane lokalne interpretacije. To naše razmenjivanje ličnih perspektiva predstavlja bezobalnu podršku i neprocenjivu platformu za usavršavanje kvaliteta prevoda. Nešto slično ovde to rade na FB grupi „Naš jezik“.

foto: Max Pflegel

Takođe, kakav odnos poljski izdavači imaju sa svojim prevodiocima, iz vašeg iskustva?

Svakako im je materijalni položaj bolji, honorari viši, tantjeme se poštuju. Poljska je uređena država, deo Evropske unije, tamo zakoni deluju i sprovode se. Sajt njihovog Udruženja je besprekoran. Vidno brinu o ažuriranju podataka. Ustanovljeno je više nagrada za književne prevodioce, i one se dodeljuju barabar s književnim nagradama. Pokreću zanimljive projekte, kao što je recimo „Prevodilac u muzeju“ – u vroclavskom muzeju Pan Tadeuš prevodioci govore o svojim ličnim i profesionalnim iskustvima, o ličnoj percepciji književnosti i o svom radu na prevodu. Nude se široke mogućnosti prijavljivanja za razne grantove, rezidencijalne boravke, stipendije. Pa tu su i razni festivali prevodilačke umetnosti – jedan od najvažnijih za prevodioce je onaj u Gdanjsku, ali i krakovski „Milošev festival“. Upravo sada Ježi Jarnjevič tamo drži radionicu, gde se na odabranim prevodima Česlava Miloša (koji je sam prevodio svoju poeziju) analiziraju njegove prevodilačke odluke. Dejstvuju organizovano, inventivno, u interesima svoje branše. Obaveštavaju članove o obukama, konferencijama, susretima, pružaju pravničke usluge… jednom rečju – izvanredno.

Moram da pomenem Justinu Čehovsku, koosnivačicu i donedavnu predsednicu poljskog Udruženja književnih prevodilaca, veliku promoterku i kulturnu ambasadorku, jednu od pokretača međunarodnih susreta književnih prevodilaca u Gdanjsku, festivala „Pronađeno u prevodu“. Njen entuzijazam, posvećenost poslu izuzetno mi imponuju.  Ona mi je otkrila sjajne poljske pesnikinje, Uršulu Zajončkovsku, Juliju Fjedorčuk. Takođe, jedna je od inicijatorki našeg zajedničkog desanta na Stokholm 2019. godine.

Kakva je procedura kad je u pitanju odabir teksta (mada verujem da su različita iskustva od slučaja do slučaja) – vas potraže izdavačke kuće ili vi predložite određenog autora ili autorku?

Sada je potpuno druga priča nego onda kad sam bila početnica. Uostalom, mnogo toga se promenilo od kako je Olga Tokarčuk dobila Nobelovu nagradu; tada su mi se mnoga, do tada zatvorena vrata otvorila i  olakšala mi napore. Nisam neko ko se hvali svojom privilegovanošću da sam bira autore, jer to nije ni lako, ni brzo postizljivo. Autoritet se gradi, godinama. Mislim i da je poželjno, pa i neophodno da u svojoj bibliografiji imaš i ponekog klasika, nije dovoljno prevoditi samo savremenu književnost. U najvećem broju slučajeva sama biram autore i predlažem naslove, ali i prihvatam predloge izdavača ako mi se dopadnu. Tako je bilo sa poezijom Stanislava Grohovjaka, koju je želeo da radimo Zvonko Karanović. Dešavalo se i da prihvatim nešto što nije moj izbor, ali i tada sam beskrajno mnogo učila: takav slučaj je bio sa epskom fantastikom Andžeja Sapkovskog, kao i sa knjigom „Kritički muzej“ koja spada u stručne naslove, iz muzeologije (budući da sam u gimnaziji bila muzeološki smer, imala sam dovoljno kvalifikacija).

Inače, moram da kažem da je Sapkovski bio moje najteže  prevodilačko iskustvo. Mislim da bi na svetskom nivou trebalo ustanoviti jednu zasebnu nagradu za njegove prevodioce, jer je i njegova slava planetarna. Glosar koji sam sastavila radeći na tri njegove knjige jednom ću morati da sistematizujem, to je vanserijska riznica pojmova, termina, patinirane leksike i koječega još…

U poslednje vreme mi se dešava da prevedem i objavim pisca ili književnicu koji tek kasnije osvoje Nike, tu najveću poljsku književnu nagradu. Tako se desilo sa Jarnjevičem. Pre mene ga je prevodila Biserka Rajčić, kao pesnika, i te pesme su ostale zatomljene u književnoj periodici, za uske krugove poštovalaca poezije, ali široko se Ježi obznanio ovdašnjem čitaocu tek s knjigom „Sizif pobednik“, koju i ti pominješ, zbog čega se veoma radujem. Radujem se tako širokom odjeku knjige.

Pokrenuta tema je toliko aktualizovana da sam u više navrata zapazila da je prevodioci citiraju (mada, iako knjiga detaljno tematizira prevodiočev coming out, zaborave da navedu ko je knjigu preveo).

I evo, sad držim palčeve da Nike ode u ruke Ziti Ruckoj, čiji sam maestralni roman Kratak vatreni okršaj nedavno prevela za izdavačku kuću Prometej. Zita očarava svojom autoironijom i brutalnom iskrenošću i srećna sam što ću njen najnoviji roman raditi uskoro za Službeni Glasnik.

Shodno da smo u vremenima kad su autorska dela danas ugroženija nego ikad – kad dobijete ugovor, pretpostavljam da ga detaljno pročitate, savetujete pravnike, ili?

Ne bavim se time – polazim od toga da je izdavač čestit, da već imam neko iskustvo u saradnji s njim. Sem toga, honorari su dosta mršavi, ko bi čitao ugovor na 19 strana za, recimo, prevod jedne šlajfne, kao što mi se nedavno desilo u vezi s prevodom jednog naučnog članka. Rekla sam im da ne mogu da čitam tako dugačak ugovor, pa su ga skratili, ali svejedno je ostao na 9 strana. Sve je danas tako: mrcvare nam strpljenje preopširnošću, mikro slovima i birokratsko-administrativnimm peripetijama. Sarađivala sam s brojnim izdavačima, znam kome se može verovati, a kome ne. S nekolicinom sam prekinula saradnju zbog nekorektnog odnosa. Jedan je hteo da mi uplatu iz granta uračuna kao „pretplatu“ za narednu knjigu; drugi je ugovorom predvideo za sebe vremenski neograničeno polaganje prava na moj prevod i da ne mogu da ga ponudim drugom izdavaču ni posle deset godina; treći je bio alternativni, manji izdavač, čija se isprva šarmantna neformalnost s godinama pretvorila u neodgovornost koja osujećuje i najveću želju za tolerancijom. Iskustva su šarolika, ali s vremenom se stiču i poverenje i samopoštovanje.

U smislu raspona cena, da li je to tema o kojoj se i dalje ćuti, odnosno koliko je transparentna – ili kako savetujete, upućujete one koji su tek na početku prevodilačke karijere, i koji radi budućih projekata moraju nešto imati u radnim biografijama, pa pristaju na (veoma često sramne) ponude izdavačkih kuća?

Ja se uopšte zalažem za transparentnost, i u tom smislu poštujem stav gospođe Rajčić koja ne krije da za svog izdavača prevodi besplatno, jer ona ionako ne živi od honorara, budući da uživa nacionalnu penziju, a rad joj pomaže da održava kondiciju, jer je zašla u poodmakle godine, i to je razumljivo. Veliki privatni izdavači uglavnom primenjuju istu tarifu s manjim odstupanjima. I većinom se prevodi subvencionišu.

U najvećem broju slučaja inicirala sam prijavljivanje za grant kod Poljaka, pomagala izdavaču pri aplikaciji. To je, kao i rad na promociji,  takođe posao koji radiš besplatno. Mnogo toga prevodilac preuzima na sebe. Čujem od svoje dece da generacije mlađe od njih neće ni da čuju da rade bilo šta ako im nije plaćeno. Moja generacija je prosto-naprosto prolazila drugačije. Morao si da radiš da bi sticao iskustvo, izgrađivao autoritet. U izdavačkoj kući Clio radila sam za 20.000 dinara, isplate su išle u delovima, nedeljno po 5.000. I sam Zoran Hamović često nam je govorio da živimo u divljem kapitalizmu, no bilo kako bilo, iz te kuće jesam izašla sa osećanjem značajnog iskustva i meritornosti. Istina je da se svaka škola plaća, a u mom slučaju – sita se naplaćah životnih univerziteta, i zarada je po pravilu bila skromna.

Međutim, ima tu nečeg opet važnijeg od samog finansijskog efekta. Znajući kakve su prilike kod nas i kako se moj rad tretira, Olga Tokaručuk se odrekla svog dela za autorska prava na Knjige Jakovljeve kako bih dobila veći honorar za prevod koji je, razume se, ionako bio subvencionisan. Rekla je: meni sad ide dobro, a ti si se naradila i zaslužila si mnogo više. Pitam se retorski: ima li od toga veće nagrade, većeg zadovoljstva i veće ispunjenosti?

Da li je dragoceno – da biste dobro prevodili, pažljivo čitati dobru, kvalitetnu književnost na sopstvenom jeziku? Kao i koliko je važno da neprestano ističemo da književni prevodioci učestvuju u oblikovanju jezika svog vremena i imaju veću odgovornost od one koje mu naše društvo prepisuje?

Uporno to naglašavam: čitati domaću književnost, dobre domaće prevode, ali čitati i stručnu literaturu, neophodnu zarad terminološke preciznosti. Malo ću se sad udaljiti od striktno književnih preporuka, jer mislim da dobar prevod traži preciznost a ne seču na panju, da nam ne komplikuje život. Nije svejedno da li ćemo reći vašar ili panađur. Naš tezaurus, pomenuti rečnik SANU krcat je primerima iz literature, tamo se mogu naći raznorazni izuzetno specifični nazivi pojmova, koji isprva mogu da nas obeshrabre. Taj put u reči iziskuje veliko strpljenje, radoznalost, i sve vreme ovog sveta. Da ne gledaš na sat, zanemariš rokove, pustiš se rukavcima, istraživački nagon drži navigaciju.

Pomenula sam Sapkovskog, od kapitalne pomoći bio mi je Leksikon srpskog srednjeg veka Sime Ćirkovića i Radeta Mihaljčića, ali moram da navedem i druge izvore iz kojih sam vadila podatke: Živa bića ispod površine stajaće vode, Priručnik o splavarenju, Tehnička pravila mačevanja, Istorija srednjeg veka (Udiljcov, Kosminski, Vajnštajn), Pojmovnik stare povjesti, Praktikum iz konjarstva, Boje i znakovi domaćih životinja, Rečnik narodnih izraza iz građevinarstva, Povjest odjevanja na zapadu, Vodič kroz nazive puževa, Profana arhitektura i fortifikacije, Srpska nomenklatura ptica Evrope,  Terminološki rečnik starih zanata, Vojni ustroj Šibenika u XV veku, itd, itd. Drugačije se ne mogu otkriti svi ti delovi oklopa, elementi hladnog oružja, sedla, konjske opreme, termini iz srednjovekovne arhitekture… Desna ruka u tome bila mi je Vojna enciklopedija u deset tomova. Kakva je to sreća bila za mene kad ju je na hodnik izbacio moj komšija, pukovnik u penziji koji je želeo da je se ratosilja.

Reanimirati reči iz prošlosti, vratiti u upotrebu zaboravljenu leksiku, u tome vidim brigu za negovan jezik. A kad menjamo jezik, i sami se menjamo.

U kojim ste još ulogama, osim prevoditeljskim?

Mama sam Irine i Andreja, dvoje mladih ali odraslih, samostalnih i sposobnih ljudi koji hrabro pokušavaju da ostanu ovde i izbore se za svoje mesto u ovoj našoj nesrećnoj zemlji koja je u stanju permanentne tranzicije. Mama sam takođe i Poli, mojoj jazavičarki koja je bila stara tek 20 dana kada je pre šest godina došla kod mene, s kojom delim životni prostor i doživljavam je kao svoju životnu drugaricu. Baštovanka. Negujem i održavam zajednički balkon u zgradi na Karaburmi gde stanujem. Tamo gajim suncokret (koji identifikujem sa pesnikom Dickim), majčinu dušicu, lavandu, nanu. Pobornik i aktivista različitih vidova solidarnosti.

Važna  aktivnost za mene je pomenuta grupa prevodilaca Olge Tokarčuk. Za vreme korone prvi put sam inicirala (inspirisana projektom  „Gombrovič na jezicima“ Muzeja WG u Vsoli) čitanje poezije na jezicima: prvo je bila Kristina Dombrovska, pa Julija Fjedorčuk, a onda i ytb film u kojem 53 prevodilaca iz 37 zemalja čita u svom prevodu delove Olginih knjiga. Posredstvom tih čitanja povezala sam se sa prevodiocima iz čitavog sveta. Tu našu grupu svi doživljavamo kao nešto sa čim se u značajnoj meri identifikujemo, i to se potvrdilo prošle godine u Vroclavu, na prvom svetskom kongresu njenih prevodilaca. Ti naši susreti uvek me inspirišu na nešto novo.

Početkom ove godine napravila sam filmić od individualnih snimaka u kojima je svako sam odabrao model povezivanja sebe sa Olgom i njenim stvaralaštvom „Olga Tokarčuk performativno“.

I najzad, ono što je aktuelno, dosledna sam učesnica protesta „Srbija protiv nasilja“. To je jedini način da se oduprem masovnoj gaslajting torturi kojoj smo svi podvrgnuti. Dopada mi se kako se sada koristi reč protestant, tematsko grupisanje reči se proširuje, skala sinonimnosti se pomera. Inače, za svako sledeće okupljanje napravim novi transparent i zamišljam kako ćemo konačno izaći iz tog stanja stalne pripravnosti i kako ću napraviti izložbu svojih transparenata.

foto: Max Pflegel

Za potrebe našeg razgovora, i promišljanja kako da vas čitaoci bliže upoznaju, između ostalog, koristila sam se tekstovima iz časopisa Polja, posvećenim Olgi Tokarčuk, kao i esejima Ježija Jarnjeviča (Sizif pobednik), takođe u izdanju Kulturnog centra Novi Sad.

I pre nego, naravno, započnemo priču o vašoj fasinaciji pisanjem Olge Tokarčuk i prvog prevoda još pre trideset godina, volela bih da mi odgovorite o „mogućnosti greške“ pri prevođenju; i rečima vašeg kolege Jarnjeviča, koliko ste saglasni da je „prevod stvaralaštvo“? (Verujem da ću dočekati dan kad će književni prevod, iznutra protivrečan i nemoguć, biti ravnopravna oblast književnog stvaralaštva, kad izađe iz senke, kad izađe iz ormara i nađe svoje mesto u istoriji književnosti, pored proze, poezije i drame. / Prevod je stvaralaštvo, autonomno, to je punopravna grana književnosti, a prevodilac koji radi na prevodu donosi odluke istog ranga kao i autor. On, naprosto, jeste autor. Prevodilac odgovara za izbor leksike, strukturu, melodiju prevođenog teksta, on je taj koji ga oblikuje u novom jeziku.)

 Prevod je vid inventivne poslušnosti. Prevođenje je oponašanje poduprto divljenjem, i to oponašanje je nepresušan izvor kreacije. Srećna greška – Jarnjevič govori o njoj,  felix culpa. O zabludama koje pevaju najlepše, pisao je i Branko Miljković. Ali da li uopšte postoji tačan prevod bilo čega? Možemo li ikakvu celinu prevesti bez dodavanja, izostavljanja, zaobilaženja? Prenoseći tekst u drugi jezik nastanjujemo ga u drugi svet i prevodilac ulaže napore da taj jedan svet nastani ekvivalentima drugog sveta, što će reći stvori svet iznova. I za to preuzima odgovornost, jer selidba teksta na druge meridijane podrazumeva i zahteva adaptacije. Kao najsvežiji primer tog transponovanja navešću naslov Crna dama, koji označava najjaču šahovsku figuru. Original je u muškom rodu, štaviše, glasi „crni ataman“ (kozački vojskovođa). Naziv ove šahovske figure evoluirao je od persijskog „firzana“, preko evropski prihvaćenog „fersa“, vezira, viteza, te karaviteza, da bi konačno, s obzirom na to da je obično stajala pored kralja, dobijala nova pravila kretanja i u konačnici postala najjača figura – kraljica, ili crna dama. Naslov je trebalo da upućuje na muškost, ratnički duh i sad je sve dobilo potpuno novu dimenziju. Upravo to je novi život teksta, drugačiji tekstosvet, benefit koji dokazuje da smo se oslobodili tendencije dogmatskog odnosa prema originalu. Ne možemo brinuti samo o značenju reči nego i o celini konteksta. Ono što je u originalu ostalo skriveno, u prevodu je sada dobilo čelnu poziciju, otkrivajući destruktivnu snagu sećanja, a moglo bi i da sugeriše na lekovit efekat suočavanja s tim istim sećanjem. Borba je imenica ženskog roda. Žena je borba.

Prvi roman Olge Tokaručuk (1962) objavljen je 1993. godine, za koji je književnica dobila nagradu Udruženja poljskih izdavača kao pisac najboljeg debitantskog dela. Nekoliko godina kasnije vi ste ga preveli na srpski jezik pod naslovom „U potrazi za knjigom“ (Nolitova biblioteka „Prepis“ – koju je uređivala pesnikinja Zlata Kocić, 2002). Kako ste se i zbog čega odlučili na takav korak, da li je to bio vaš predlog, ili?

Taj prvobitni naslov nije bio moj, urednici ga je sugerisala Biserka Rajčić, i tada mi se dopao. Iako je Bisa rekla Zlati da sam ja premlada da bih prevodila Olgu, Zlata je već bila pročitala moj rukopis i nije imala nikakve zamerke. Dvadeset godina kasnije, sada već u Službenom glasniku, spremajući se da obnovimo to prvo izdanje, shvatila sam koliko taj naslov zvuči kao knjiga za plažu, ili ekranizovan avanturistički roman, s Harisonom Fordom u glavnoj ulozi. Morala sam da ga promenim, i dugo sam se kolebala. A onda sam se setila Dragoslava Mihajlovića i Kad su cvetale tikve, i shvatila sam koliko je našem jeziku prirodniji taj oblik aktiva, to glagolsko stanje. Poljski jezik veoma voli upotrebu glagolskih imenica i pasiva, uvek sam to povezivala s njihovom poslovičnom distanciranošću za razliku od naše neposrednosti. Recimo poljski naslov Dziennik pisany nocą Gustava Herlinga-Gruđinjskog koji je Biserka Rajčić u naš jezik prenela u identičnom obliku kao Dnevnik pisan noću, ja bih nesumnjivo naslovila kao „Dnevnik koji sam pisao noću“. Da se ne bismo otuđili od vlastitog jezika, valja nam stalno biti u dosluhu sa standardima domaće pisane reči.

*naslovna fotografija: Max Pflegel

Drugi deo razgovora sa Milicom Markić možete pročitati ovde.