Dragana B. Stevanović: Veliki format deluje snažnije na posmatrača

Na izložbi „Lepota velikog formata“, koja je od 28. avgusta do 9. septembra otvorena u Salonu Muzeja grada Beograda, jedan od radova kreirala je i umetnica Dragana B. Stevanović. Njeno delo čini prostor sastavljen od digitalno kolažiranih fragmenata crtanih radova, koji predstavljaju višak utisaka i nepotpunih informacija. Odabirom fragmenata i ravnopravnim tretmanom „greške“ u umetničkom radu, a zatim i prihvatanjem produkcije nedovršenog, uspostavlja se novi kolažirani prostor u koji fizički možemo da uđemo, stoji u opisu dela.

Budući da se radi o izložbi kojom štamparija Grafix obeleževa 30 godina postojanja, posebno je zanimljivo da su upravo stručnjaci iz ove kompanije zajedno s umetnicama i umetnicima učestvovali u višemesečnom procesu pripreme i izrade dela velikih formata.

Koliko i sam rad pripremljen za izložbu “Lepota velikog formata”, intrigantan je njegov naziv – Soba za razmišljanje o svrsi postojanja sobe za razmišljanje. Kako ste došli do te ideje i šta ovaj naziv za vas predstavlja, u kontekstu dela?

Rad “Soba za razmišljanje o svrsi postojanja sobe za razmišljanje” je pre svega podstaknut ukazanom prilikom da sarađujem sa Grafixom na izložbi “Lepota velikog formata”.

Interesovanje za kolaž kao potencijal za iščitavanje i ponovnu upotrebu njegovih fragmenata, navelo me je da se zapitam kako bi izgledao kolaž velikog formata, kao neočekivani ambijent koji bi bio realizovan u saradnji sa Grafixom.

Rad je rezultat procesa koji se nadovezuje na iskustvo kolaža kojima sam počela da se bavim tokom perioda izolacije izazvane pandemijom. Tada sam ponovo pregledala svoje nerealizovane ideje, beleške i crteže koji su ostali nedovršeni iz različitih razloga, tako da sam neke od njih ponovo upotrebila za kolaže. Verujem da je svako od nas tokom ovog perioda imao neku vrstu preispitivanja i razmišljanja o stvarima koje ostaju iza nas u svakom smislu.

Jedna od dimenzija iščitavanja rada može da bude poziv za zaustavljanje i ponovno preispitivanje sopstvenih nerealizovanih ideja ili nov pogled u sopstvene potencijale.

Na izvestan način tematizujete “grešku” u umetničkom radu. Koliko je razmišljanje o onom što je “odbačeno”, “pogrešno”, “nedovršeno”, i njegovo tematizovanje, značajno za vaše poimanje umetnosti uopšte uzev?

Zainteresovanost za poziciju kreativnog procesa u eri u kojoj je stanovištvo planete podeljeno na one koji uživaju u hipekronzumerizmu i bezbrižnoj potrošnji ukupnih resursa, i onih ostalih koji nemaju obezbeđene osnovne životne uslove, intrigira i traži odgovor u kojoj meri umetnici/e mogu da doprinesu boljem životu.

U globalnoj trci za resursima, već je jasno da će većina stanovnika planete biti primorana da pronalazi nova rešenja ili zamene koje će omogućiti uobičajeno funkcionisanje života. Verujem da će deo nove stvarnosti biti i upotreba nekih starih civilizacijskih ideja i materijala koji će biti iz obnovljivih resursa i kreativnih sugestija.

foto: Nada Stevanović

Na koji način ste razmišljali o materijalima, tehnikama izrade, ali i samom velikom formatu koji je u fokusu izložbe?

Primenjeni proces za mene je bio nov, izuzetno profesionalan i uzbudljiv. Bila sam impresionirana mogućnostima koje postoje u štampariji, i zbog toga sam u početku imala izvesne dileme jer mi je bilo potrebno dodatno vreme da promislim i sagledam koje bi od ponuđenih rešenja bilo najprikladnije za moj rad.

Iako radim radove većih dimenzija, do sada nisam imala priliku da koristim štampu većeg formata. Ova saradnja mi je pružila izvesnu vrstu dodatne slobode i mogućnosti da zajednički realizujemo jedinstven i drugačiji rad.

Rad predstavlja prostor ispunjen digitalnim kolažima koje čine različiti fragmenti nekadašnjih nedovršenih crteža, akvarela i pastela. U okviru ove postavke lebde izolovani detalji kolaža, dok ih povezuje i prožima višebojna led traka. Predloženi materijali za štampu prate karakter površina na kojima se nalaze, odnosno, korišćena je štampa otporna za zidne i podne površine.

Takođe, bilo mi je zanimljivo da pratim i izradu radova drugih umetnika/ca jer je svačiji proces izuzetan na svoj način.

Poverenje, razumevanje i spremnost Grafix-ovog tima za saradnju, obezbedili su najviši nivo profesionalizma u svakom koraku procesa i verujem da će to svakome biti vidljivo na izložbi.

Koliko vizuelni umetnik/ca u današnje vreme ima vremena, prostora, i tehničkih/finansijskih mogućnosti da se bavi velikim formatom i kako se vi prema njemu odnosite u svakodnevnom radu?

Jedna od karakteristika crteža, slika ili skulptura koje radim jeste da nastaju u skladu sa dimenzijama mog tela. U tom smislu mi je važna veličina radne površine ili masa materijala sa kojima radim, kako bih uspela da ostvarim najbolji gest i pokret.

Veliki format svakako deluje snažnije na posmatrača time što pruža bolju sagledivost celine i jasnoću detalja, ali su zbog toga potrebni i adekvatni prostor i distanca. Svakako je ugodnije i stvarati u većem radnom prostoru, ali mnogi umetnici/e moraju da se prilagode radu u malim prostorima. Zato tek na izložbama, u javnim prostorima i privatnim kolekcijama, format dobija svoju punu sagledivost.

Ovom prilikom, obradovala me je mogućnost da doslovno fizički da uđemo u rad i da upotrebimo neku od Grafix-ovih tehnika izrade štampe.

Sa druge strane, ostavimo li po strani tehničke i metodološke aspekte rada na polju vizuelnih umetnosti, razmišljate li o “poruci” koju ostavlja vaša umetnost i imate li u tom smislu odnos prema eventualnoj “ideološkoj” ili etičkoj crti umetničkog rada?

Svaki umetnički rad dolazi iz različitih izvora, motiva ili potreba koje pokreću umetnika ili umetnicu da se izrazi, pa je u tom smislu, svaki umetnički rad i odraz vremena, tema i konteksta u kom nastaje.

Mnogi moji radovi podrazumevaju apsurd umetničkog delovanja u ovim okvirima, pa i ovde izloženi rad možemo delom posmatrati u tom svetlu. Međutim, izgleda da svako za sebe treba da pronađe dovoljno snažnu, kako kažete “ideološku” crtu u sebi, da bi živeo/la sopstveni perpetuum mobile umetnosti u Srbiji.