Da li imate preko 18 godina?

O srednjoškolcima i disidentima

Posle trijumfa "Pored mene" na festivalima u Puli i Sarajevu, pričali smo sa rediteljem filma Stevanom Filipovićem

0
4

Krajem jula, na Pulskom filmskom festivalu, svoju svetsku premijeru imao je treći dugometražni film Stevana Filipovića Pored mene. Našavši se u takmičarskom programu međunarodne selekcije, u ozbiljnoj konkurenciji sa filmovima poput Dheepan proslavljenog francuskog reditelja Jacques Audiarda i Lobster Yorgosa Lanthimosa koji su startovali na Kanu ove godine, Pored mene osvojio je nagradu za Najbolji međunarodni film. Ubrzo potom, usledila je i druga regionalna premijera, na filmskom festivalu u Sarajevu. Film i mlada ekipa oduševili su sarajevsku publiku, koja im je dodelila Young Audience Award. 

Festivalski život filma nije mogao početi bolje, no, reditelj se nada da će film imati dobru posećenost u domaćim bioskopima, gde distribucija kreće od 23. septembra. Film obiluje provokativnim društvenim temama, ali su one vrlo vešto utkane u uzbudljivu, duhovitu i duboko emotinu priču, dinamčnog ritma i dijaloga koji ga čine pravim malim Trojanskim konjem.

prva

Radnja filma prati Olju (Hristina Popović) mladu gimnazijsku profesorku istorije, punu entuzijazma, koja je zainteresovana za alternativne metode edukacije. Ona živi u braku sa slikarom Uglješom (Dragan Mićanović), čija je poslednja izložba izazvala burne reakcije u javnosti. Grupa huligana upravo tu izložbu vidi kao povod da je napadne. Snimak napada potom kače na internet.

Narednog dana, Olja otkriva da je to uradio neko od njenih učenika. Oduzima im mobilne telefone, zapreti odlaskom u policiju ako sami ne prijave krivce, i u afektu odlučuje da ih zaključa u školskoj zgradi dok to ne urade. U školi, igrom slučaja, nema ni interneta. U želji da zajedno reše problem, ali i iz nemogućnosti da napuste školsku zgradu, učenici počinju da komuniciraju. Tokom jedne noći, o sebi i svojim drugovima iz razreda, saznaće više nego svih prethodnih godina i više nego što su ikada očekivali. Ta noć će zauvek promeniti njihove živote, stavove i razmišljanja.

Između dve uspešne regionalne i očekujuće domaće premijere, pričali smo sa Stevanom o procesu rada, srednjoškolcima danas, aktivizmu i kulturnoj politici.

Zašto si izabrao da se baviš srednjoškolcima i kako su izgledali počeci rada na “Pored mene”?

Dosta dugo sam želeo da se u nekom filmu pozabavim temom edukacije, to jest ljudima u okviru našeg edukativnog sistema, sa obe strane ”plota”. I profesorima i učenicima. Breakfast Club mi je bio zanimljiv kao model, ali tek kad sam ga nedavno ponovo gledao shvatio sam koliko je ta ’85. bila davno, koliko se, na primer, odnos snaga u školama promenio. Te škole iz Pink Floyda, opresivni sistem koji te uništava, ta postavka danas deluje smešno. Profesori su odavno iz pozicije siledžije došli u poziciju žrtve, a posebno ti mlađi koji žele nešto da menjaju, pa se paralelno bore i sa učenicima i sa učmalošću u zbornici.

Sigurno ima veze i sa tim što sam tad počeo da radim na Akademiji. Naime, Mira Karanović me je zvala da radimo glumu na filmu sa studentima, to je trebalo da budu neke studentske vežbe, filmovi, a ja sam razmišljao da, kad se već upuštam u to, da bismo mogli da napravimo pravi film. Mi smo tada radili Šekspira i ja sam ih dosta posmatrao – ko su oni i ko bi bili, kad bih morao da ih svedem na highschool stereotip. Na jednom času smo počeli da pričamo o njihovim iskustvima iz srednje škole i bilo mi je zanimljivo koliko su bila različita od mojih.

Na primer?

Prvenstveno mislim na formiranje, u političkom smislu – koje su bile ključne tačke za mene koji sam ’81, a koje za njih, koji su deset godina mlađi. Stekao sam utisak da oni ne prave razliku između dnevne, partijske politike i političkog, kao šireg pojma. Imaju ciničan odnos prema samoj ideji o tome da je društvena promena moguća, prema aktivizmu. Sve je prevara, sve neko sebi nešto namešta da ukrade pare, što je opet logično i istinito, imajući u vidu u kom vremenskom trenutku su “formatirani”, a i kako danas izgleda društvo koje ih okružuje. Razumem otkud to dolazi, naravno, samo mi je bilo žao što tako u startu uskraćuju sebi jedan veliki deo priče, praveći taj cinični štit kojim se, između ostalog, odriču i od bilo kakve odgovornosti.

Okidač događaja u filmu je kada im razredna oduzme mobilne telefone i zaključa ih u školu. Jel misliš da konstantno piljenje u Instagram utiče na odustvo osećaja za kolektiv?

Ovo je generalizacija, ima izuzetaka u svakom smislu, naravno, ali čini mi se da zbog toga velikom broju i njih i nas danas pažnja traje kao Željku Mitroviću na kokainu. Klinci mogu da te slušaju najviše pet sekundi jer su konstantno bombardovani tonom junk-a sa svih mogućih strana, a ni mi nismo puno bolji.

Ta količina besmislenih informacija kojima se svakodnevno zasipamo – ceo klaster kompjutera u NASA-i ne može da uradi procesing toga. I onda nam to đubre zamagljuje fokus i perspektivu.

E, sad, mi koji smo ”ušetali” u digitalnu revoluciju možda imamo ranije izgrađene filtere, dok mislim da je njima daleko teže da se snađu u svemu tome. Mi smo zakačili deo SFRJ obrazovnog sistema, koji kakav god da je bio, bio je koherentan u sistemu vrednosti koje plasira, pa smo se bar očešali o to. Mislim da je danas teško naći kompas, taj filter o kome govorim. Na primer, kako oni uopšte mogu da formiraju drukčiji odnos prema politici kada su za njih političari Tadić, Vučić i Dinkić? Toma Nikolić. Mi smo makar naivno verovali u ideju da postoji alternativa, a sad takav pogled na svet deluje kao SF.

IMG_8834

Ipak, vaspitavali su ih roditelji koje je ta alternativa razočarala?

Roditelji su doboko poraženi, na svim frontovima. Iz kakve god priče dolazili, to su ozbiljni gubitnici. Tako gadna apatija se prenosi i to neminovno zakačiš u kući. Ne znam ko može da bude oduševljen ovim što danas živimo (sem možda članova SNS-a)? Kad si klinac, to duboko utiče na tvoje formiranje, ti ”veliki” događaji ili ukupno stanje u društvu. Pokrene te u nekom smeru, ili te učini apatičnim. Na primer, generacija koja je živela u vreme Kenedija u Americi – vidi do koje mere je obeležena tim zbivanjima. Ko je ubio Kenedija? Zašto? Da li je Niksonova administracija u tome učestvovala? Veza sa Kubom, ratom u Vijetnamu? Ta pitanja pokreću čitav niz tema, a okinuta su potrebom da razumeš suštinsko pitanje koje glasi “Ko mi je sjebao život?”.

U jurenju odgovora dobijaš ad hoc političko obrazovanje. Kad ga već ne dobiješ kroz institucionalno školovanje. Mnogima iz moje generacije je taj okidač bio atentat na Đinđića, to nas je gurnulo u pokušaje da dublje razumemo uzročno-posledičnu spregu koja je dotle dovela. Postavljaš pitanja, dobijaš zanimljive odgovore, u procesu možda i formiraš ili konsoliduješ nekakav sistem vrednosti. Koji je, ponavljam, taj filter neophodan za tumačenje stvarnosti.

A ako oni nisu čačkali po devedesetim, po Miloševiću, po nacionalizmu, Memorandumu SANU, ako im je to samo neka davna prošlost koja te lično ne pogađa, onda ne razumeju da je svaki problem koji danas imaju sa sistemom ili odsustvom sistema direktno proizašao iz svega toga. To može da vodi samo u neku neartikulisanu frustraciju.

Ipak, to nije nešto što je isključivo vezano za njihovu generaciju. Ni među nama nije bilo baš popularno čeprkanje po kvisliškoj vladi ili Golom otoku.

Nije. Ali smo imali pokretač koji je neke od nas eventualno doveo do toga. Kod njih je taj procenat manji, teže im je da se snađu u tome, to je sve. Ništa strašno, naravno, uvek je manjina ta koja ima potrebe da kopa po teškim temama.

O svemu ovome smo puno pričali u pripremama za film, i na radionicama koje smo držali. Jedan od najvećih komplimenata mi je bio kada se završila radionica, jedan od studenata mi je rekao “Profesore, više nisam apolitičan”. Zapravo shvatiš koliko je to sve dug proces i da niko sa njima zapravo nikad nije pričao o većini tih tema.

Kako je teklo pisanje scenarija?

Na osnovu tih razgovora sa njima skicirao sam likove i sećam se, kad smo prvi put čitali te rane verzije, da su oni bili potpuno šokirani koliko sam pogodio neke intimne stvari o kojima zapravo nikad nismo pričali. Ta prva verzija je bila mnogo više po uzoru na Breakfast Club, a hteo sam da bude još luđe, kao Altman da se razmašem i vidim dokle mogu da idem, koliko paralelnih linija mogu da pratim, a da zadržim koherentnost. Onda sam pogledao Muškarčine, predstavu Minje Bogavac, što mi je značilo jer su slično radili sa mladim glumcima, uključivali ih u proces, a bavili se društvenim temama koje su mi bile zanimljive. Zvao sam je da se uključi u celu priču i počeli smo zajedno da razvrstavamo taj haos. Meni je bilo važno da na emotivnom nivou postoji jedna linija koja se ne resetuje sa svakom novom grupom ili likom koji pratimo, već da se sve te priče nadovezuju.

Nekoliko puta si rekao da ste ovaj film pravili svi zajedno, i da su glumci učestvovali u formiranju priče?

Drugi deo rada je bio sa njima. Minja i ja smo razradili te moje biografije likova i dali klincima da se bolje upoznaju sa njima, da bismo zapravo od njih napravili partnere u pisanju. Davali su predloge, a poenta i jeste bila da izbegnemo popovanje – kao, mi, koji smo osamdeset i neko pišemo generacijski film o njima. Hteli smo da damo okvir, da pustimo njih da džeziraju, a potom u dramaturškoj obradi artikulišemo to džeziranje.

Kako ste ušli u produkciju?

Ja sam pitao Baneta Jevića, producenta Šejtanovog ratnika i Šišanja, da li hoće da od toga napravimo pravi bioskopski film i on je pristao. Jasna Nikolić, koja je radila sa nama na Šišanju je ušla kao izvršna producentkinja, a centar E8 koji je radio predstavu Muškračine pomogao u pripremama. Kruna tih priprema je bila radionica koja se odvijala u Vojvođanskom omladinskom centru, inače, nacionalizovanoj kući Darka Šarića, koja izgleda kao iz Scarface-a. Gledali smo filmove, pričali o njima, prolazili kroz scene, ali i razgovarali o raznim temama vezanim za priče iz filma. Na primer, ako je tema kojom se bavimo taj dan homofobija – čitali smo ispovesti ljudi sa foruma i slično. Vrlo zanimljiv proces, zapravo toliko dobar da nisam siguran koliko me više uopšte zanima ”klasičan” pristup pisanju.

U filmu postoji jedna linija priče koja se tiče ratova iz devetestih. Premijera je bila u Puli, zatim je usledila projekcija u Sarajevu. Kako je tamošnja publika reagovala na ove motive, i film uopšte?

Mene je zapravo zanimalo kako će se, posle (po ko zna koji put) povampirenih tih groznih nacionalizama i tenzija, i tamo i ovde, primiti film koji govori o tome šta su posledice i ko su žrtve takvih politika.

A prošlo je sjajno. Bio sam baš prijatno iznenađen kako su ljudi pažljivo pratili i takoreći disali uz film, smejali se kad treba i čak navijali u nekim delovima. Sama Arena je genijalno mesto za prikazivanje filma. Rimski koloseum star 2000 godina, ogroman broj ljudi koji te gleda, a pritom, premijerno prikazivanje i nije domaća premijera, pa da je publika po defaultu navijačka. Ljudi reaguju iskreno i vrlo jasno pokazuju da li im se nešto sviđa ili ne sviđa.

Iako ja ex Yu doživljavam kao jedinstveni kulturni prostor, zamljivo je gledati kako se u ovakvom filmu, nabijenom političkim i istorijskim temama, ipak menja tačka fokusa u zavisnosti gde ga gledate. Svakako će priča o Oluji biti ispraćena drugačije u Hrvatskoj nego u Srbiji. U svakom slučaju, mislim da treba raditi na održavanju te ideje zajedničkog kulturnog prostora, mislim da se to ne dešava samo od sebe.

Ti si uvek težio da praviš filmove koji su i, pored složenih tema koje obrađuju, za širu publiku, a za “Pored mene” si i sam rekao da si želeo da napraviš bioskopski uspešan film. S druge strane, film je snimljen za manje para nego neki arthouse.

Mislim da ne treba mešati uslove rada ili estetiku sa onim šta ti programski hoćeš. Ja volim aktivizam, volim otvaranje nekih meni važnih društvenih i političkih tema kroz ono što radim. Mislim da je i iz tog aktivističkog ugla bolje da je neki film uspešan u bioskopima i da ima što širu distribuciju, da ne bi ostao preaching to the converted. Nadam se da će i Pored mene dobro proći u bioskopima u Srbiji, mekši je od Šišanja, vidim da je lepo komunicirao sa publikom u Puli i Sarajevu, imamo dobrog distributera, svi neki preduslovi su tu. Opet, nisam pravio nikakve kompromise u umetničkom smislu da se to desi, naprotiv, meni je ovaj filmski izraz prirodan, prosto tako razmišljam. Zapravo, ja bih morao da uložim napor da napravim neki baš arthouse film, jer sam rastao na Holivudu i američkim serijama. Pored mene jeste možda iskorak u tom smeru u odnosu na Šejtana i Šišanje, ali to je bio dosta spontan iskorak.

Paradoksalno, ovo je najnormalnije snimanje koje sam imao jer od starta nisam imao zelena čudovišta ili tuče na stadionu. Imali smo dosta vremena za pripreme i snimanje je trajalo oko mesec dana. Sad, da li su to normalni uslovi za snimanje – naravno da nisu, ali dosadno je više kukati. Ono što je zanimljivo je da mi uopšte nismo ni izašli na onaj glavni, državni konkurs.

Zašto?

Film Dobra žena koji sam razvijao sa Mirjanom Karanović je nekoliko puta odbijen i niko ti neće zvanično reći da je u pitanju cenzura, ali iz rezultata vidiš da film koji se bavi Škorpionima i odnosom prema ratnim zločinima očito nema šanse da dobije na konkursu. Ovaj film se takođe bavi nekim poprilično nepopularnim temama, tako da nisam imao kapaciteta da ponovo prolazim kroz sve to. Dobili smo deo novca za postprodukciju kada je film već snimljen i za to mi je zaista drago, jer bez toga ne bismo završili. Ali film nikad ne bi bio snimljen bez pomoći i dobre volje ogromnog broja ljudi koji su verovali u to što radimo.

Ne misliš da postoji bojazan da se time stvara utisak da će umetnici uvek naći način da rade, jer im je to najvažnija stvar na svetu, a da sistem ostaje nepromenjen?

To bi bilo jako loše. Ja ne promovišem ovo kao model, doneo sam takvu odluku jer nisam mogao više da čekam da se nešto desi, želeo sam da snimim film. Ključna stvar i za kinematografiju i za autore je kontinuitet, ali ako se sve svede na to da mi taj kontinuitet obezbeđujemo entuzijazmom i odricanjem od iole normalnih uslova, i da tako guramo iz projekta u projekat, mislim da je to užasno pogrešna slika koju šaljemo. Pravimo kardinalnu grešku, jer državna sredstva za ono što radimo samo prepuštamo nekom ko je politički povezaniji, bezobrazniji ili agresivniji. Imamo Hrvatsku i njihov filmski centar kao primer kako stvari mogu lepo da funkcionišu, bar na nivou organizacije i transparentnosti. Oni imaju budžet od 12 miliona i redovnost konkursa, mi 2 miliona koji se ne dodeljuju. Treba se boriti za zdraviji model u kom bar imaš nekakvu šansu.

S druge strane, ako je reč o politici i soft-cenzuri, tu dolazimo do jedne druge priče koja je meni dosta zanimljiva. Ne znam ko je to već rekao, ali otprilike – Ne možeš ti da budeš i disident neke vrste i da toliko udaraš na politički mainstream, i da još hoćeš pare, da te država plaća da se obračunavaš sa njenim strukturama.

To jest, to bi bilo super, pametna država bi to možda i videla kao nešto što je u njenom interesu, ali to je jedna komotna pozicija disidenata koja je postojala u SFRJ i ne znam da li će više ikada igde postojati. Možda u Švedskoj, ali ne znam koliko tome možemo ovde da se nadamo. Ovde javno obračunavanje sa problemima ima ozbiljnu cenu, a sve je manje zainteresovanih da je plate, što iz kukavičluka, rezigniranosti i apatije, a što iz straha od gubitka kakvih-takvih privilegija.

Beogradska premijera filma održaće se 23. septembra u Sava Centru.

Uloge u filmu tumače Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Nikola Glišić, Milica Majkić, Matea Milosavljević, Katarina Pešić, Rastko Vujisić, Marko Panajotović, Milivoje Miša Stanimirović, Darko Ivić, Jovan Zdravković, Nikola Dragutinović, Uroš Novović, Alek Surtov, Slaven Došlo, Jelena Puzić, Andrej Pipović, Gorica Regodić, Vibor Kreković, Jelena Kesić, Milica Petrović, Anđelko Beroš.

Producenti filma su Branislav Jević i Jasna Nikolić, dok produkciju potpisuje “Hypnopolis” uz pomoć Filmskog Centra Srbije. Pridruženi producenti su beogradska Akademija umetnosti i Centar E8.

Režija: Stevan Filipović / scenario: Minja Bogavac i Stevan Filipović / direktor fotografije: Maja Radošević / montaža: Stevan Filipović / kostim: Ivana Karišik / scenagorafija: Ivana Stanković

Lajkuj:

Komentari:

  1. Trejler izgleda kao epizoda Vice-a (fuj), nadam se da film neće ispratiti onaj dosadni narativ navijača/siledžije kao antiheroja ili bolje, ugnjetavača kao žrtve sistema umesto manjine kao žrtve sistema. Možda je vreme da izađemo iz te faze domaćeg filma i okrenemo se nečemu što centrira bilo koga osim jednodimenzionalnih fenserki, dizelaša i neonacista? Bojim se da ću od ovog filma dobiti lenju kritiku društva, ali se stvarno nadam da nisam u pravu.

    1. Marko Ivkovic says:

      Pogledaj film. :)

  2. Aleksandra says:

    imam transfer blama od stvaralaštva stevana filipovića. pozdrav!

Ostavite komentar:

Slični članci: