Foto štafeta #17 Luke Kneževića-Strike: Bolje je neprijatelj dobrome

Foto štafeta je rubrika Before After portala u kojoj predstavljamo fotografe iz regiona i njihove foto knjige/serije fotografija. Svaki od fotografa prikazuje jedan svoj projekat, odgovora na niz od 8 istih pitanja i predaje štafetu sledećoj osobi po svom izboru. Ideja je da se predstavi fotografska scena regiona, pa i šire, kroz stvaralačku i kolegijalnu prizmu. Svaka osma štafeta je početak novog ciklusa pri kom prekidamo loop i dodeljujemo je nekom novom. Treća štafeta trećeg foto ciklusa prešla je od Katarine Šoškić u ruke Luke Kneževića-Strike.

Ko si ti?

Za ovu priliku, fotograf, jedan od članova Belgrade Raw kolektiva.

Na slici Luka Knežević-Strika, ph. Jelena Jela Mijić

Šta je na fotografijama koje vidimo? Gde je ova serija fotografija nastala?

Jedan moj pogled na Maroko, vizuelno vrlo bogatu zemlju i začudnu, ali na neki način i jako tužnu. Nije do siromaštva ili diktature kralja kojeg je zakonom zabranjeno uvrediti, čiji džinovski portreti posvuda vise, ali je zabranjeno fotografisati ih, već nekako do te očigledne neslobode, koja je namenjena samo građanima, ali ne i nama, gostima. I u toj razlici ima nešto strašno. A i pandur na svakom ćošku koga nadgleda civilni pandur iz ćoška preko puta koga nadgleda… Ipak, ljudi su otvoreni, gostoprimljivi, spremni da pričaju i bez deljenog jezika, podsetilo me to malo na Siriju (opet, iz nekih boljih vremena).

Previše dobrih stvari nestaje previše brzo, progres je najveća prevara koju nam je kapitalizam prodao. Što bi reko Damir Avdić – “Bolje je neprijatelj dobrome”.

Kada se to dešavalo?

U septembru prošle godine, Jela i ja smo bili deo umetničke ekspedicije Sound Development City. Još jedna od stvari koje na žalost više ne postoje, koncepcija je bila da se 12 konkursom izabranih umetnika i umetničkih parova dovede u 2 grada, na svaki po nedelju dana, uz obavezno putovanje kopnom (i morem, ali nikako avionom) između njih. U našem slučaju, gradovi su bili Madrid i Kazablanka, pretprošle godine Beograd i Atina. U samim gradovima, svako radi na svojim projektima, bez pritiska da se nešto mora proizvesti. Fokus je na uronjavanju u grad – tim SDC jako dobro odradi pripremni posao i svakom od umetnika su dostupni materijali, uslovi, kontakti, koji su im potrebni. Jela i ja smo pravili knjige, po jednu u svakom gradu, inspirisane materijalima iz gradova, ali i sa interneta.

Sam deo ekspedicije između gradova je važan, jer se resetuješ, odvojiš od grupe, ali i iskusiš putovanje morem do Afrike. Mi smo odlučili da idemo stopom taj deo kroz Maroko i tu dobiješ i taj osećaj izlaska iz grada peške, kao i brojne nepredviđene susrete, završiš u domaćinstvima po predgrađima, odvedu te u selo 30 kilometara van puta.

Ipak, najvažnija stvar čitave ekspedicije se dešava upravo među umetnicima, na neki volšeban, a s ove distance gledano, očekivan način, postali smo umetnička grupa. Čak imamo i naziv – Solo todo! Otkad smo se vratili sa ekspedicije skoro svi smo u komunikaciji i desile su se brojne saradnje i posete, širom sveta, od Ukrajine do Berlina, i od Beograda do Kanade. Baš pre nekoliko dana je iz Beograda otputovao Vinsent Šarleboa, kanadski umetnik sa SDC s kojim smo Jela i ja pravili izložbu u Ostavinskoj galeriji.

Šta ima sa Multimadeirom? – pita Katarina Šoškić. Luka odgovara: #nextyear #ostrvo

Čime si fotografisao?

Nemam sreće s malim aparatima u poslednje vreme, kvare mi se i moji i pozajmljeni. Ako se dobro sećam, koristio sam uglavnom neku malu Yashica-u i Fuji Instax.

Zašto si odlučio to da fotografišeš?

Zato što sam ga video.

Koja ideja stoji iza ovog projekta?

Ja očigledno ne umem ovih osam pitanja ovim redosledom. Ideja je bila da pravimo knjige i napravili smo ih, evo u prilogu i par fotografija knjige koja je nastala u Maroku, tj. Kazablanci. Imali smo ograničenije uslove, jer je Kazablanka malo nalik na Beograd devedesetneke, pa smo rešili da iskoristimo jednu nađenu svesku u kojoj je neka devojčica vežbala francuski, i da nam ona bude fizička osnova knjige, ali na neki način je postala i inspiracija. A ove fotografije Maroka prvi put pokazujem javno, ne znam šta ću dalje s njima, ali zanimljive su mi – čak i to što su tako prljave, razvijao ih je neki tip na gajbi, u kuhinji, u sudoperi, to je bila jedina opcija da filmove razvijemo odmah. A još su bili, švajcarskim budžetom kupljeni, sve neke Portre 400 i ostale divote. Ali nije mi žao, prljavo nije loše, samo je prljavo.

Kako si zadovoljan ishodom?

Ne znam, mislim da je ovo međukorak. Nadam se da će nekom biti zanimljive.

Sve fotografije iz ovog posta su vlasništvo Luke Kneževića-Strike. Nadjite Luku na sledećim linkovima: Sound Development City, Belgrade Raw, Stampsy. Kome je Luka predao štafetu pogledajte na istom mestu za dve nedelje!