Da li imate preko 18 godina?

Foto štafeta #16 – I became a milkman’s donkey Katarine Šoškić

Druga štafeta trećeg ciklusa pripala je Katarini Šoškić koja nam prikazuje isečke iz njene knjige o čežnji, kontemplaciji, radu i neradu, kući i kućama i privilegiji da se o svemu tome zapita.

0
0

Foto štafeta je rubrika Before After portala u kojoj predstavljamo fotografe iz regiona i njihove foto knjige/serije fotografija. Svaki od fotografa prikazuje jedan svoj projekat, odgovora na niz od 8 istih pitanja i predaje štafetu sledećoj osobi po svom izboru. Ideja je da se predstavi fotografska scena regiona, pa i šire, kroz stvaralačku i kolegijalnu prizmu. Svaka osma štafeta je početak novog ciklusa pri kom prekidamo loop i dodeljujemo je nekom novom. Druga štafeta trećeg foto ciklusa prešla je od Ivana Ikića u ruke Katarini Šoškić.

Na slici Katarina Šoškić, ph. Marija Strajnić

Ko si ti?

Ja sam Katarina Šoškić.

Šta je na fotografijama koje vidimo?

To su delovi iz moje knjige “I became a milkman’s donkey”, u kojoj su isečci mog doživljaja Pariza pošto sam se vratila sa Tajvana, u leto 2015. To je knjiga o čežnji, kontemplaciji, radu i neradu, kući i kućama, privilegiji da se o svemu tome zapitam. Ta knjiga je tekst, pismo, osobi koju nikada nisam srela.

Gde je ova serija fotografija nastala?

U Parizu, Marseju, Kaohsioungu, Crnoj Gori.

Kada se to dešavalo?

Pre dve godine.

Na pitanje Ivana Ikića, gde to ona živi, Katarina je rekla: “U međuprostoru Ivane, dokle god mi je kofer u vidokrugu, znam da sam živa, dakle, ‘de oćeš.”

Čime si fotografisala?

iPad mini, Samsung Galaxy, Sony a7 i Contax t2.

Zašto si odlučila to da fotografišeš?

To mi se našlo na putu, kasnije su te slike dobile mesto u knjizi, pošto sam najpre napisala tekst.

 Koja ideja stoji iza ovog projekta?

Moj boravak u Parizu bio je finansiran od strane austrisjkog ministarstva kulture, godišnje četiri fotografa dobiju priliku da koriste prostor u Cité internationale des arts na tri meseca i ja sam tako bila tamo u leto 2015. To je neverovatan luksuz, prostor i vreme za nebrigu u kom neke druge brige od značaja za sam rad postanu tema. Zanimalo me šta ako umetnik ne stvara opipljivu umetnost, ako njen rad ne rezultira vidljivim proizvodom, da li je umetnost proizvod, šta ako neko samo hoda ili misli, koji je moj odnos prema situaciji koju sam dobila priliku da koristim ali i osvestim, koje je moje mesto u tom lancu… Na kraju, htela to ili ne, u tom lancu, jer sam deo lanca, primorana sam da proizvedem makar izveštaj o svom iskustvu. tako sam sela i napisala pismo.

Kako si zadovoljan ishodom?

Zadovoljna sam jer se nisam plašila – da se prospem, i to se bolje čita u tekstu. Diskutabilan je njegov kvalitet i ukus, ali ja sam se usudila, i u široj slici, ta knjiga jeste prekretnica u mom radu. Pokrenula je važna pitanja, o tekstu i slici, odgovornosti autora, mom odnosu prema slici generalno, tržištu i proizvodnji, foto knjizi…

Sve fotografije iz ovog posta su vlasništvo Katarine Šoškić. Knjigu iz koje su preuzete ove fotografije možete u celosti pogledati ovde. Njen Instagram pogledajte ovde. Kome je Katarina predala štafetu pogledajte na istom mestu za dve nedelje!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: