Emelie Röndahl: Vreme i pažnja

Emelie Röndahl (1982) bavi se umetničkim tkanjem i radi posebnom tehnikom ghiordestkanja, poznatom i kao tradicionalno skandinavsko ryatkanje. Zvanje Mastera zanata stekla je 2012. godine na Akademiji za dizajn i zanate u Geteborgu, gde trenutno pohađa doktorske studije iz iste oblasti, započete 2016. U okviru tih studija radi na projektu Crying Pixels: a practitioner’s narrative through woven rya – aspects on time in hand made practice. Trenutno je jedan od gostujućih dizajnera u Novoj Iskri, u okviru projekta Dizajner u rezidenturi.

Emelie je ove godine učestvovala na četvrtom Istanbulskom bijenalu dizajna kroz jedinstveni online projekat Google Weaving Stop-Time. Njena prva samostalna izložba u Beogradu Crying Pixels biće otvorena u subotu, 10. novembra u 19 h u galeriji Transformart (Svetog Save 8), i biće otvorena do 20. novembra.

Kako bi definisala svoju poziciju: kao “artizanke”, zanatlije, (vizuelne) umetnice, ili na neki drugi način? Da li uopšte imaš potrebu da definišeš poziciju u kojoj stoji tvoj kreativni rad?

Pre svega kao vizuelnu umetnicu koja radi sa tkanjem (engl. weaving artist). Uporipte u zanatu ističem kada govorim o veštini. Zato što imam specifično znanje, zanatsko znanje. A možeš biti umetnik i bez toga da barataš nekoms specifičnom veštinom. Moj rad jeste uvek baziran na konceptu, ali to mi nije uvek i osnovno polazište.

Tkanje+umetnik =veština+koncept.

Edukovala si se u zanatskim školama, formi obrazovnog sistema koja je specifična za Švedsku. Da li možeš da podeliš sa nama deo tog iskustva?

Zovu se “narodne srednje škole” (engl. folks high school). Koncept je veoma uobičajen u čitavoj Skandinaviji, ali mislim da postoji i u drugim regijama. Ne vodi nikakvom akademskom zvanju. U pitanju je forma obrazovanja namenjena odraslima, veoma bazirana na praksi. Saznala sam da je istorijski nastala kao alternativa konzervativnom obrazovanju, nešto kao “učenje bez knjiga”. Većina ljudi u Švedskoj pohađaju ovakva škole posle svoje srednje škole, a pre fakulteta. Vrlo je uobičajeno da ljudi pohađaju umetničke ili zanatske kurseve, ali i da uče o tome kako da vode održivo domaćinstvo ili sagrade ekološku kuću.

Da li si se zainteresovala za tradicionalne veštine tkanja pre nego što si se upisala u takvu školu, ili tokom školovanja?

Nisu me primili ni u jednu od umetničkih srednjih škola, pa sam se prijavila za nekoliko ovakvih. Tkanje je bio moj treći izbor. Nisam imala skoro nikakvo interesovanje za tu oblast, ali sam se onda jako brzo zaljubila u formu.

Tvoji radovi uvek imaju kritičku, ili konceptualnu notu. Da li je to ponekad startna pozicija koja te dovodi do vizuelnog ili fizičkog rezultata?

Zanat ima puno veze sa veštinom, a da bi prevazišli puku veštinu moramo imati koncepte i namere koji su veći od čiste estetike… Volim da pravim lepe stvari, ali bih umrla iznutra ako ne bih mogla da se pomerim dalje od toga. Istovremeno, moj rad je komentar na stanje stvari, ali to prate i svesne odluke po pitanju, na primer, materijala koji koristim. Na neki način vidim i svoju vremensku investiciju kao politički stav. Tkam satima i satima. Vreme koje je utkano u sam rezultat je snažan deo mog kritičkog i konceptualnog stava.

Tkanje je, pretpostavljam, veoma repetitivno. Da li taj proces na tebe ima i meditativan efekat? Šta se mentalnom dešava tokom tog procesa?

Svaki težak ručni rad je repetitivan po definiciji. Ali repeticije uvek možeš da razložiš u najsitnije delove. Mislim da su u pitanju pre vremei pažnja, nego puka repeticija. Ako bi nazvali ručni rad meditativnim, onda ga sagledavamo samo sa pozitivne strane a, kao i bilo šta drugo, postoje i negativne: tkanje može biti jako bolno i frustrirajuće zbog istih tih repetitivnih trenutaka. Trudim se da ne tkam više od dva sata dnevno, jer postoji granica mog uživanja i trenutka u kome proces počinje da me iritira. Ipak, često prelazim tu granicu…

Kaži nam nešto o svom učešću u 4. Bijenalu dizajna u Istanbulu, čiji je kustos bio Jan Boelen? Kako se se povezala sa temom “School of Schools”?

Naravno. U početku se nisam posebno uvezala sa temom, ali mi je prirasla. Kreirala sam neku vrstu onlajn škole, ili radionice, kroz koju sam svoje učesnike ohrabrila da koriste istu metodu koju i ja koristim: da nađu slike posredstvom Google pretrage, skinu ih i transformišu u ryatapiserije. Projekat se tokom nekoliko meseci odvijao na Facebookju, zajedno sa skoro 30 tkača i tkalja iz celog sveta. Svako je napravio jednu tapiseriju na bazi slike koju su odabrali kroz Google pretragu reči ‘textile, labour, Turkey’. Tapiserije su izložene u zajedničkoj izložbi, kao svojevrsni fizički rezultat jedne onlajn pretrage. Većina nas učesnika se nismo ni fizički upoznali, samo naše kreacije.

Da li je taj projekat bio uspešan u smislu nivoa participativnosti procesa?

Bila sam zaista oduševljena činjenicom da je toliko ljudi želelo ne samo da učestvuje, već koliko je njih ostalo uključeno tokom trajanja projekta, i koliko smo na kraju gotovih tapiserija imali. To je podrazumevalo najamnje 50 sati rada sa njihove stvari, često i više. Ovo je bio prvi put da sam radila nešto slično, tako da nisam znala šta da očekujem. Iz moje tačke gledišta, bio je jako uspešan, i zahvalna sam svima koji su se uključili i stvarali zajedno sa mnom.

U Beogradu si već više od mesec dana, kao jedna od “Dizajners u rezidenturi” Nove Iskre. Da li imaš problem što si stavljena u “dizajnerski” kontekst, nasuprot možda “artist in residence” or “craftsmen in residence”?

Nimalo. Tokom poslednjih 6 meseci bila sam, i biću i dalje, uključena u četiri šira procesa koji me identifikuju kao dizajnerku! Ni sama ne znam šta znači biti dizajner, da budem iskrena. Zahvalna sam za toliko prilika koje sam dobila u poslednje vreme, a pretpostavljam da prefkis dizajnera dolazi i sa drugačijim finansijskim kontekstom nego prefiks zanatlije. Uz brojne druge aspekte, naravno.

Kakav je tvoj utisak o ovdašnjoj sceni, i sa kime se povezala ili već sarađivala?

Upravo radim sa fenomenalnim umovima oko Matrijaršije, radimo na printu mojih “plačućih piksela”. Uživam u procesu, i u njima kao saradnicima! Skoro da poželim da prestanem da tkam… Posetila sam i Mariju i Snežanu (Naša posla), ispostavilo se da živim oko 180 sekundi od njihovog studija, tako da smo se srele već nekoliko puta.

Takođe si učestvovala u konferenciji “Design and Crafts in Dialogue“, gde si imala prilike da se upoznaš sa lokalnom i regionalnom scenom koja je aktivna u ovom domenu. Kakvi su ti utisci?

Svi smo podelili svoja iskustva iz različitih pogleda na to koliko su važne društvene veze i komunikacija kako bi se uspelo. Nekoliko predavača su podelili i lične “fejlove”, što je naravno samo jedan od koraka u razvoju, ali mislim da je to empatski način da se znanje deli sa drugima kao i da se samom sebi pruži dobra refleksija, da sagledaš liniju događaja koji su te doveli u sadašnju tačku. Moj generalni utisak je da se dosta ljudi povezalo sa temom, imajući u vidu koliko je sala bila popunjena.

Takođe si već realizovala radionicu “rya” veza u saradnji sa Novom Iskrom. Kakvo je bilo to iskustvo?

Bilo mi je drago da se toliko ljudi zainteresovalo i došlo. Teško je napraviti takvu radionicu jer zahteva puno vremema od strane učesnika, tako da teško da mogu da ponesu završen rad kući, ali shvatila sam da ram za tkanje uvek treba da bude poklon…

Tvoja samostalna beogradska izložba “Crying Pixels” je sledeća na redu. Zašto pikseli plaču?

Tužni su iz mnogo razloga. Veliki uticaj jedne onlajn korporacije na našu svakodnevicu je veoma tužan. Uvek sam bila i sretna i tužna osoba, od detinjstva. Nikada ne bih mogla da napravim serijal “piksela koji se smeju”. U pitanju je poetski i tehnički izraz. Koristim digitalne slike kao stripove za moj rad, i kada ih prenesem u rya vez, transformišu se iz ravnih slika piksela u lelujavu vunicu i čvorove umesto piksela.

Kakvi su ti planovi za ostatak boravka u Srbiji, i šta ćeš sa sobom vratiti u Švedsku?

Nadam se da ću stići do Pirota i upoznati neke hardcore tkače i tkalje. Šetaću beogradskim ulicama sa svojom bebom Bernardom. I zabaviću se na jednoj srpskoj svadbi! Vratiću kući neke od najvažnijih stvari na ovom svetu – prijatelje i ručno napravljene tekstile.

Razgovarao: Saša Arsić
Fotografije: Ljubaznošću Emelie Röndahl i Nove Iskre