Da li imate preko 18 godina?

Damin gambit ili žrtvovanje Adamove jabučice

Serija o kojoj svi govore, a koju bi trebalo da pogledate - ali ne nužno zbog šaha, niti samo zato što je u središtu narativa žena.

1
0

Netfliks, po ustaljenom običaju, novom mini-serijom Damin gambit (The Queen’s Gambitne izneverava publiku i pruža zgusnutu dramu prepoznatljivog narativnog toka, koja naprosto želi da se dojmi publici. To, svakako, ne predstavlja nužno manu projekta, ali pažljivom gledaocu nameću se upitna opšta mesta, pitanje koju poziciju serija zauzima (ili želi da zauzme) u savremenoj kulturi, kao i njen odnos prema društvu kom se obraća. Netfliks idejno poseže za popularnom temom ženskog pitanja koje je duboko utkano u našu sadašnjost te sa sobom neminovno povlači niz kontroverzi, što vodi tome da se mogu zanemariti druge snažne tematske celine koje ponosito nose radnju.

Teško je dati definiciju nečega što predstavlja život,
jer šah za mene može biti samo život.
– Bobi Fišer

Ova mini-serija ljubiteljima maratonskog gledanja neće biti preveliki zalogaj – za jedno prosečno radno vreme može se pogledati u celosti. Autorski dvojac, Skot Frenk (scenarista zaslužan za neke filmove Stivena Spilberga, Stivena Soderberga i Sidnija Polaka,redom – Manjinski izveštaj, Opasna romansa, Prevodilac) i Alen Skot (scenarista koji  između ostalog stoji iza nekoliko filmova Nikolasa Rouga) uz asistenciju šahovskih velemajstora ekranizuju ne tako poznati istoimeni roman Valtera Tevisa iz 1983. godine, autora koji stoji iza nekoliko izuzetno poznatih i uspešno ekranizovanih romana – Boja novca, Hazarder, Čovek koji je pao na Zemlju.

Sâm kontekstualni model i zaplet mogu se svesti na jednu složenu rečenicu: devojčica iz sirotišta, u periodu Hladnog rata u SAD-u, postaje šahovska genijalka i bori se za svoje mesto u dominantno muškoj šahovskoj eliti, a borbu vodi i sa sopstvenim poročnim i devijantnim ponašanjem. To je ukratko i ugrubo osnovni sižejni model ove drame. I može se reći da je, bez mnogo egzibicija, oklevanja, odstupanja i slično, ovaj model školski ispoštovan od početka do kraja i nudi jednu zaokruženu narativnu strukturu. Oni ciničniji bi rekli da prati model tipične romantične komedije ili romantične drame, i to nije netačno. Gotovo svi elementi matrice idu u prilog takvoj tvrdnji: mlada junakinja koja se odrasta u siromaštvu iz kog uspeva da se izdigne, samo što joj izbavljenje ne nudi imućni princ na belom konju nego ga pružaju možda baš konj (pun intended); prijateljica junakinje koja ne pripada privilegovanima, ni u jednom pogledu; pomajka alkoholičarka, tipična ženska figura polovine XX veka, i naposletku talenat kojim obezbeđuje svoj unutrašnji i spoljašnji preobražaj.

S vizuelne strane, svakako treba pohvaliti sveukupnu estetiku koja na momente podseća na kadrove Vesa Andersona, a koja je akcentovana kostimografijom, fotografijom i montažom Sveukupna retro estetika koloritom i poigravanjem teorijom boja može biti dovoljna da vas prikuje za kauč. Da su takva rešenja izostala, serija možda ne bi bila toliko upečatljiva. Kostimografkinja (Gabrijel Bajnder) verno prikazuje eru, a na jednom mestu je rekla da je, za određena rešenja, imala Idi Sedžvik na umu. Pored toga što kostimima vešto hvata duh vremena, posegnula je čak i za suptilnim poigravanjem kada je protagonistkinju obukla u belo i simbolično je predstavila kao kraljicu. Takođe, doslednost se vidi i kroz odrastanje i sazrevanje junakinje, budući da se kroz dekade njen stil oblikuje i menja. O samoj estetici eklektičkih enterijera kuća, hotela i prostora mogao bi biti napisan zaseban tekst, ali dovoljno je reći da će dizajneri enterijera zasigurno zastajati na određenim kadrovima.

Kao što je nagovešteno, sve u seriji dešava se po određenoj, nadasve poznatoj, žanrovskoj šemi. Međutim, nešto mora daje iz te matrice blago iskočilo čim je, za kratko vreme, serija Damin gambit postala toliko voljena i kod onih koji se samo hedonistički naslađuju estetski brušenim kadrovima, ali i kod kritičnije strane publike. Prvo što neminovno ovu seriju odvaja jeste primarna opsesija protagonistkinje, koju igra nadasve harizmatična Anja Tejlor-Džoj (Anabet Keli u ništa manje uverljivoj verziji devojčice) – šah. Šah je, istini na volju, nedovoljno popularan sport koji se, nekako, pripisuju intelektualnoj eliti, dokonim starcima ili radnicima po fabrikama u stečaju. Samom tom činjenicom serija dobija potencijal da se izdvoji iz tipične pripovedačke matrice, jer šah pruža beskrajno koketiranje s narativnom i semantičkom strukturom priče. Šah u umetnosti zaista pruža prostor za razgranavanje, što se možda slikovitije vidi u književnosti. Nabokov je svoje tekstove, vrlo često, temeljio na ideji šaha i to ne samo tematski kao u Lužinovoj odbrani nego i na nivoima strukture i igre s recepcijom. Čitajući Nabokovoljeve tekstove, jasno nam je da je sa namerom birao šah, ne samo zbog intimne opsesije igrom, već i zbog samog semantičkog potencijala šahovskih problema, te je upravo njh ikoristio za dijalektičku igru s čitaocima.

Ne bismo mogli reći da je u slučaju ove ekranizacije postojalo implicitno poigravanje šahom kao kod Nabokova, ali svakako da se i to nudi kao jedan vid učitavanja u priču. Međutim, pored samog iznošenja šaha pred globalnu publiku, ono što dodaje oneobičavanju jeste – žena. Da, žena je i dalje element kojim se unosi oneobičavanje. Začudnosti doprinosi to što je ta žena uspešna, i to na prostoru tada netipičnomza žene. Za početak, treba istaći da je ova drama smeštena u pedesete i šezdesete godine XX veka, kada je žena u Americi bila na prekretnici svog identiteta, delom vođena unutrašnjim porivom dubokog i inherentnog nezadovoljstva, delom pokušajima samoemancipacije, a koji su često vodili poročnom ponašanju u balonu usamljenosti. U takvoj klimi se pojavljuje jedno dete, devojčica, žena, koja postepeno: doslovno i simbolički, osvaja dominanto muški svet. Nažalost, istina je da je ova drama plod fikcije. Takva žena, bar u toj ekstremnoj poziciji, javnosti nije bila poznata, iako su i tada postojale sjajne šahistkinje, samo ne vidljive do mere u kojoj je protagonistkinja serijala, Elizabet Harmon, predstavljena.

Ono što je najveći adut serije predstavlja i njen hendikep, zbog čega je publika prinuđena da se neprestano pita ono nad čim se i Bet Harmon čudi sve vreme: zašto je svima važna činjenica da je ona žena? U XXI veku je gledaocima, izgleda, i dalje ovo relevantno, a važno je itekako i produkciji, i o tome se naširoko polemiše. Ova emancipacija ženskih protagonista postaje samom temom savremene umetnosti i baš tim isticanjem krši se bazična ideja feminizima i prihvatanja figure žene u društvu, na svim pozicijama, kao nečeg što bi trebalo da bude normalno i što ne izaziva čuđenje i preispitivanje. Netfliks, sasvim očekivano, kao kuća poznog kapitalizma, gleda da kapital gradi na onome što je akutno i aktuelno, a to je upravo pitanje mesta i prostora žene. Naravno, u to vreme, u ovoj fiktivnoj priči, pozicija Bet Harmon zaista jeste bila atipična, te je kao takva uspešno predstavljena, ali nameće se pitanje savremene publike koja na fiktivnu priču, u savremenom trenutku, reaguje kličući na temu ženskog prisustva.

Ovakvim insistiranjem se u drugi plan stavlja možda mnogo uspelija tematska celina pitanja usamljenosti, i to ne nužno usamljenosti žene nego usamljenosti kao fenomenološkog pitanja. Bet Harmon je prototip usamljene junakinje koja pokušava da se infiltrira u društvo od kog je prinudno odvojena u ranim i formativnim godinama, kada joj je jedina socijalizacija bila ona spolja nametnuta, bez njenog aktivnog učešća u izboru. U takvom fizičkom okruženju (sirotište), koje funkcioniše po utvrđenim modelima ponašanja bez odskakanja, ona usamljenost razbija upoznavanjem sa šahom. U fizičkom polju delovanja, na prostoru na kom počiva stvarnost igre, ona pronalazi unutrašnju dinamiku, sledstvena pravila i mesto utočišta. Kao što će sama, u intervjuu, istaći: šahovsko polje je ono što ju je osvojilo, i to baš zbog te predvidljivosti. Naravno, reći da je šah predvidljiv najdalje je moguće od istine, jer kaže se da ima manje elektrona nego što ima šahovskih kombinacija, ali poznato je šta jeste moguće, a šta nije. Pravila su jasna i malo ih je, a cilj kom se hita je zacrtan i izvestan. U takvoj stvarnosti Bet želi etablirano mesto i otud njena beskompromisna želja za pobedama, jer – ako ne bi pobedila, to bi značilo da je nešto previdela i da je ušla u polje nepoznatog.

U poznatom se osećamo sigurno. Bet zato ne pristaje na mogućnost da je Beni (šahista) video nešto što ona nije. U toj sceni, kada joj saopštava da je, iako dobro odigrala potez, previdela nešto: vidi se sva strepnja od nepoznatog. Takoreći, Elizabet uči da bude sa drugima u prisustvu onog poznatog. Drugost, koja se oslikava u drugim igračima (koji su drugost u svakom pogledu: polno, rodno, socijalno, pa onda i kulturološki), ona uspešno i postepeno upoznaje tako što pred sebe stavlja, kao štit, šahovsko polje i figure. U početku se vidi njena nespretna komunikacija van igre. Ona je ćutljiva i nedovoljno progresivna, ali kada sedne za šahovsku tablu postaje odvažna i smela. Ona gleda u oči svoje suparnike, iako bi ranije sklanjala pogled. Ta potraga za identitetom se možda simbolički vidi u jednom suptilnom rediteljskom manevru, kada Elizabet traži da je zovu Bet. Dijaloški odnos nje i sveta tako jača i izvesno je da počinje da živi svetom binarnih opozicija, kroz stvarnost i imaginaciju, istinu i fikciju gde postoje, naposletku, ona i drugi. Postepeno, ona biva osnažena kao ličnost u društvu, ali učenje opšteprihvaćenih modela ponašanja nije garant izlaska iz polja usamljenosti, možda samo više i potvrda supstancijalne usamljenosti čoveka koji je u društvu, što je danas sveprisutna pojava – otuđenost u doba globalne povezanosti.

Postoje, međutim, odnosi koji na dva mesta uzdrmavaju kategoriju usamljenosti, a koji su, u samoj ekranizaciji prikazani: jedan vrlo uspešno, jedan nešto banalnije. To su odnosi s dvema junakinjama koje dele poziciju Elizabet, samo svaka u svom kontekstu. Jedan odnos jeste poznanstvo u sirotištu sa Džolin. Džolin je ona prijateljica ranog detinjstva koja popunjava izvesne lakune, koja nestaje u središnjici i pojavljuje se kao deus ex machina i spasava Elizabet kada joj je najpotrebnije spasavanje. Ovo, umetnički, možda i nije najsrećnije prikazano jer je ostalo na granici klišea, ali do kraja je izvedeno i predstavljeno da je i Džolin obeležena usamljenošću, a da je njihov odnos bila jedna od centripetalnih sila pobede nad ovim osećanjem.

Međutim, dvojac Elizabet i Alma (Marijel Heler) uspešno je portretisao dve usamljene žene koje se odaju porocima. Iako je moglo delovati da će Alma, kao isključivo koristoljubiva pomajka, eksploatisati usvojenu ćerku, taj odnos prerasta u nešto dublje i zadobija dijalošku relaciju. Obe žene se međusobno potvrđuju, ali ulaskom u svet zavisnosti, otuđenje od stvarnosti postaje krunski element njihovog odnosa. Alma je pravi primer tragičke junakinje, one koja je, kroz autorski postupak, prikazana kao banalizovana i tipična ženska figura, ushićene zanosima koji su joj u učmalosti bili nedostupni, a koja strada od same sebe, ali i od nedostatka empatije i možda baš zato što se otuđila od sviranja klavira, svoje verzije utočišta u kom jednako, kao i u šahu, postoje utvrđena pravila.

Javnost je, svakako, želela što pre da sazna ko je ta Bet Harmon, jer svi vole heroje koji sami pobeđuju sve. Takvi heroji su nam uvek potrebni kao idilično opšte mesto eskapizma i kao činjenica da su nam idealizovane individue, možda baš u sadašnjem trenutku, nasušne. Ova Bet Harmon, kao što smo nagovestili, fiktivna je junakinja, ali postoje osnovane sumnje i potvrde autora romana da je inspirisana živopisnim životima i karijerama nekih šahista, a ponajviše nadahnuća dolazi od ove trojke: Fišer, Spaski i Karpov. Na Fišera protagonistkinja najviše nalikuje po opštem statusu otuđenosti. Fišer je, šezdesetih i sedamdesetih, dok je aktivno igrao i dok nije osvojio titulu igrajući protiv Spaskog, neprestano bio u sprezi sa svetom. I baš on je bio to američko detence koje odrasta u genija i odlazi, u vreme nepovoljnih i prećutnih ratova, u SSSR da se bori za nešto do čega je ruskoj javnosti bilo stalo – za šahovsku titulu. U slučaju Bobija Fišera, cela stvar je zapravo postala ekstremna na svakom nivou. Ova priča, u pozadini, daje prostora za agresivniji pristup, ali ne možemo reći da su se kreatori odlučili za to budući da je Judit Polgar, šahistkinja mađarskog porekla, istakla da joj se čini da su muškarci, u odnosu na to kad se ona aktivno takmičila, u seriji prikazani pitomije no što je bilo u stvarnosti. Interesantno je, stoga, što scenaristi i režiser nisu želeli da zloupotrebe to zaoštravanjem do ekstrema i agresivnom politizacijom, već Bet suptilno puštaju da se s identitetom bori, pa reći ćemo, gotovo ravnopravno. Jedan od razloga zbog kog devojčice poslednjih decenija ne biraju da se bave šahom je i činjenica da šahom vladaju muškarci, te devojčica u formativnim godinama, žudeći za prirodnom socijalnom podrškom, oseća nepripadanje u takvom svetu i često se iz tog sveta povlači. Elizabet, u ovom slučaju, uspeva baš zbog toga ili, možda, uprkos tome. Ona ne gleda šah kroz polnu i rodnu ravan. Za nju je šah androgino utočište.

Stručni konsultanti na seriji bili su velemajstori Brus Pandolfini i Gari Kasparov, te zato i ne čudi što je, sa šahovske strane, najveći deo minuciozno izveden, ako ne cepidlačimo u nekim blagim istorijskim nepravilnostima, koji su u seriju ubačeni zbog samog efekta, a ne zbog greške. Ovakva serija će zato možda zaistadoprineti tome da se pojavi neki mali Karlsen ili mala Polgarova, a kako izveštava kompanija E-bay, prodaja šahovskih setova porasla je za više od 200 procenata od izlaska Daminog gambita.

Jedna od osnovnih postavki šaha je: da bi napad na kralja bio izveden uspešno, u napadu bi trebalo da učestvuju sve ili gotovo sve raspoložive figure. Harmonova se najčešće bori sama, ali u odsudnim trenucima traga za harmonijom i pobedom egzistencijalne izolacije. I pored nekih sjajnih autorskih rešenja, odličnih kostima i scenografija, te odnosa moći i drugih važnih pokrenutih pitanja, upravo tema usamljenosti – veoma pažljivo vođena kroz čitavu mini-seriju – možda ostaje glavni razlog zbog kog bi trebalo da pogledate Damin gambit. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: