Nova srpska narodna umetnost

Aleksandar Denić je bivši magacioner koji u svojim prepoznatljivim radovima odaje priznanje estradnim umetnicima, crkvenim zvaničnicima i političarima (kako sam kaže “ne onakvima kakvi jesu već onakvima kakvi bi trebalo da budu”), prvu samostalnu izložbu slika otvoriće danas, 13. marta u 19 č. u Kući Đure Jakšića.

Aleksandar Aca Denić (1983), hiperproduktivni slikar iz Beograda, završio je srednju školu za dizajn i Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, smer aranžer dekorater. Ovaj svojevrsni likovni esejista vrlo rado demistifikuje svoj lik i delo, izražava nedvosmislenu ljubav i simpatiju prema estradi ali i duboku zainteresovanost za tradiciju i zaostavštinu. Njegov rad konstantno hoda po ivici između trivijalnog i duhovnog, lepog i ružnog, između Ace Lukasa i francuskog novog talasa!

I pored toga što se već neko vreme formira baza fanova tvog prepoznatljivog rada, ovo je prvi put da samostalno izlažeš. Koliko dugo se baviš slikarstvom i šta te je opredelilo baš za ovaj umetnički izraz?

Slikanjem i crtanjem bavim se od srednje škole. Crtao sam i ranije, još od prvog razreda osnovne i na taj način sam upoznavao svet oko sebe i pokušavao da ga predstavim i oživim na papiru. Crtao sam obično istorijske bitke i scene iz vestern i ratnih filmova, da bih tek kasnije prešao na boju. Moj rad primetila je nastavnica likovnog koja mi je predložila da upišem srednju dizajnersku, što sam i uradio, potpuno nesvestan onoga šta će to za mene značiti.

Da li misliš da je bitno za umetnika da stekne neko formalno obrazovanje?

Ne mislim da je formalno obrazovanje bitno za umetnika, ali meni je lično dizajnerska pomogla jer me je usmerila da razmišljam o teoriji forme, dizajnu i grafici. Obrazovanje ti pokaže lepotu i pokaže ti šta je umetnički ideal i kako se tehnički to ostvaruje. Za mene je to bilo presudno jer mi je pružilo umetničko okruženje, ali ima veoma talentovanih samoukih umetnika. Sa druge strane, škola može i da te obeshrabri jer ima puno konkurencije – zato ja nisam upisivao faks, iz straha da ću biti osrednji.

Na koji način je petogodišnje zaposlenje u magacinu uticalo na tvoje likovno stvaralaštvo, uzimajući u obzir da si aktivno fotkao i slikao i u tom periodu, i to najčešće sopstveno okruženje – portrete kolega, enterijer, skladište?

Rad u magacinu pomogao mi je da savladam prečice i treniram brzinu u obavljanju posla, što sam onda iskoristio i u svojoj slikarskoj i crtačkoj tehnici. Slikao sam u pauzama na poslu, i to sve češće, kako sam upoznavao posao i ljude sa kojima radim, u želji da svoje novo okruženje predstavim i što vernije prikažem. Kolege su mi kasnije tražile da nacrtam njihove omiljene ličnosti, na primer predsednika države, pa smo tako došli i na ideju da naslikam lika na papiru u dimenzijama 100 × 100 cm koji bi nas bodrio dok radimo – tada sam crtao Staljina, Tita, Angelu Merkel, Putina, fudbalere i razne muzičare.

Glavni motivi u tvojim radovima tiču se estrade, religije i politike. Tu su i vojnici, vitezovi, masovne scene bitki, raspeća, kao i meni omiljeni romantični motivi u pastelnim bojama. Šta je ono što objedinjuje tvoje eklektično stvaralaštvo, budući da to nisu ni tehnika, a ni teme kojima se baviš?

U radu često prelazim sa teme na temu, uglavnom u zavisnosti od toga šta me konkretno zanima tog dana. Interesuje me puno stvari, a i ono što vidim na televizoru ili drugim medijima lako izvrši uticaj na mene. Inspirišu me markantne ličnosti kao simboli lepote nekog ideala, a ponekad sam samo posmatrač i slikam prostor i pejzaže koji me okružuju. Kada osetim potrebu da se približim Bogu, slikam laičke religiozne scene – uglavnom me pokreće želja za sopstvenim zadovljenjem. Ono što je zajedničko mojim radovima je istraživanje boje i želja da se likovno prikaže realnost na originalan način.

Moja perspektiva je iz ugla osobe koja veruje u Boga ali se ne pridržava kanona

U tvojim radovima na istom platnu možemo videti glavu popa, golu pevačicu, naoružanog Šilju i vojnika. Kombinovanjem ovih slika nastaju novi pejzaži koji se na prvi pogled mogu čitati kao kritika crkve, konzumerizma i pop kulture. Ili je u pitanju nešto sasvim drugo?

Likove koji su inače u potpuno različitim okruženjima ja izmeštam i stavljam u isto, i na taj način kreiram njihovu interakciju. U tome vidim određenu lepotu, jer svako sa sobom nosi karakteristike sopstvene realnosti – uniforme, mantije, obeležja popularne kulture i crkve kako je ja doživljavam na sopstveni, laički način. Moja perspektiva je iz ugla osobe koja veruje u Boga ali se ne pridržava kanona; ja dozvoljavam sebi slobodu da verske motive mešam sa svakidašnjim stvarima koje nemaju mnogo veze sa crkvenim pravilima. Nije u pitanju kritika institucije već pre izmeštanje njenog autoriteta u prostor slike gde se susreće sa svakodnevnim iskušenjima i nesavršenostima sveta čiji je sastavni deo.

Da li smatraš da je angažovana kritika posao i sastavni deo savremene umetnosti, odnosno njen inherentni deo?

Mislim da umetnost ne bi trebalo da se bavi kritikom na taj način. Previše je lako kritikovati, to je jedna od mojih životnih filozofija.

Koliko i na koji način je muzika i celokupna kulturna slika devedesetih godina u Srbiji uticala na tvoj stil?

Tokom odrastanja upijao sam razne stvari koje su me kasnije odredile – tada sam zavoleo narodnu muziku koja mi se urezala u sluh, a tada se javila i ljubav prema tradiciji.

Slušam skoro sve likove koje slikam – Draganu Mirković, Sinana Sakića, Šemsu Suljaković, Kemala Malovića, Marinka Rokvića a dosta cenim i Kebu, Nina i Šabana Šaulića

Ne vidiš problem u tome što neke od tih ličnosti koje su isplivale devedesetih, na primer Ceca kao žena ratnog zločinca, simbolizuju sve loše što se u našem društvu pojavilo u poslednje vreme?

Smatram da u muzici nije bitan moral pojedinca – niko ne želi da zna da li je neki pevač nekog pokrao ili se sa nekim potukao. S jedne strane na mene lično negativno utiče kada čujem da neko od tih ličnosti ne plaća porez, ne isplaćuje radnike ili krade struju, ali obično zauzimem otklon prema tome ukoliko su u pitanju izuzetno muzikalni i talentovani autori. Kod određenih ličnosti, kao što su na primer Aca Lukas i Ceca, na kraju ipak prevlada izuzetan magnetizam koji poseduju, talenat i muzikalnost nad biografskim podacima.

Omiljeni reditelji su mi Erik Rohmer i njegove melodrame i ljubavni filmovi, kao i korejski reditelj Hong Sang-Su koji ima sličan senzibilitet i odnos prema boji i svetlu

Osim narodne muzike i popularne kulture, šta je još uticalo na tvoja likovna interesovanja?

Filmovi su mi jedna od glavnih inspiracija za slike, posebno francuski novi talas. Omiljeni reditelji su mi Erik Rohmer i njegove melodrame i ljubavni filmovi, kao i korejski reditelj Hong Sang-Su koji ima sličan senzibilitet i odnos prema boji i svetlu. Arhitektura brutalizma je takođe jedna od mojih inspiracija jer me fascinira urbani pejzaž. Veliku ljubav gajim i prema istoriji što mi pomaže da obogatim svoje delo nekim drevnim i mudrim porukama.

Svako od nas, voljno ili neovoljno, svakodnevno vidi na stotine medijskih, estradnih i političkih lica čiji identiteti predstavljaju proizvod. I pored prezasićenosti licima sa bilborda i monitora, na tvojim slikama ona ipak dobijaju novu, interesantnu perspektivu. Kako si se odlučio za portrete, reprodukciju i umnožavanje?

Ponavljanje je uticaj pop-arta, a može se reći i da je ponavljanje u mom radu neka vrsta slavljenja tehnokratije. Veliki uzor na mene su imali slikari futuristi, sve što je novo i sve što ubrzava procese rada ili ih pojednostavljuje i banalizuje. To je na mene imalo uticaj jer živimo u svetu koji je brz, jurimo iz autobusa u autobus, a dan nam se sastoji iz niza ponovljenih operacija. Nije u pitanju kritika već prikaz izveštačenosti koju pokušavam da načinim pitkom kroz upotrebu toplih boja i šaljivih motiva. Reprodukcije radim jer mi je mnogo lakše da gledam u nešto dok crtam nego da radim iz glave, a za portrete sam se odlučio zbog želje da pogodim karakter čoveka koga crtam.

Voleo bih i da radim seriju portreta, recimo da Sale Popović naruči portrete za svoj studio i Grand produkciju

Na čemu trenutno radiš? Da li maštaš o nekom projektu koji bi mogao da realizuješ u budućnosti?

Trenutno pripremam izložbu, a stalno maštam o tome da uradim neki mural na velikoj površini, iako se plašim visine i ne poznajem tehniku slikanja na zidu. Voleo bih i da radim seriju portreta, recimo da Sale Popović naruči portrete za svoj studio i Grand produkciju.

Da li i na koji način su društvene mreže uticale na to kako radiš?

Da nije bilo interneta ne bi bilo ni mog rada. Meni je jako bitno da ljudi vide ono što radim. Ja radim da bih zadovoljio sebe i da bi druge zadovoljio i učinio srećnim, pa da bi mislili da sam faca. Ponekad čak i žurim da završim rad što pre kako bih ga podelio.

Koliko koristiš ogroman potencijal koji društvene mreže imaju za promociju svog rada i da li smatraš da su lajkovi, šerovi, vjuovi, fejvovi, frend rikvestovi i slično merilo kvaliteta ili puko negovanje narcizma umetnika?

Ja potpuno ozbiljno shvatam virtuelni svet – u moderno vreme institucija lajkova je veoma bitna i na neki način jeste jedino merilo vrednosti. Čak i ta besramna samopromocija je neka vrsta potpuno realnog uspeha i snalažljivosti koja je svakako prisutna svuda oko nas, pa kako se ko snađe tako mu i bude. Nije pravedno to što nekvalitetni ljudi imaju puno lajkova i šerova ali su se oni bolje snašli i to cenim. Ja bih svakako voleo da sam popularan, ali iz nekog razloga to ne mogu da postignem.

View this post on Instagram

@denic.aleksandar #portrait

A post shared by Darko Stanimirović (@ddaarrrkkoo) on Mar 11, 2015 at 3:40pm PDT

U susretu sa tvojim radom ostaje nejasno da li je u pitanju neka mutant alternativa potrošačkoj kulturi, kritika društva, prikaz inflacije hiperrealnog sadržaja svakodnevice ili iskrena fascinacija likovima poput Mire Škorić, Džeja, Dodika, Cece i mnogih drugih. Da li i jednu od navedenih asocijacija doživljavaš bliskom svom radu?

Mislim da je u pitanju iskrena fascinacija – popularne ličnosti predstavljam nezavisno od onoga kakve su realno, već kakve bi trebalo da budu, nešto kao idealni uzor. Na primer, na mojim slikama pevačica ili pevač predstavljaju nekog sa velikom veštinom pevanja, političar je vođa i komandant koji zna šta je dobro činiti. Može se reći da je u pitanju prikaz potrošačkog društva kao nečeg što je merilo uspeha, dobrog standarda, brze i lake razmene informacija i uopšte lagodnog života. A ja svojim radovima tom potrošačkom društvu, kao nečemu čemu se danas teži, dajem jednu humanu notu.

Iako je u petak otvaranje tvoje prve samostalne izložbe u pravom galerijskom prostoru (Kuća Đure Jakšića, 19 časova), tvoje slike već neko vreme kupuju i naručuju prijatelji i poznanici poznanika iz različitih zemalja. Koliko je, prema tvojoj proceni, u ovom trenutku izvodljivo u Srbiji adekvatno unovčiti umetnički rad?

Jako je teško živeti od umetnosti ili uopšte prodati umetnički rad, budući da je to ipak ljudima na sporednom mestu. Trudim se da svoju umetnost nametnem kao dostupnu, bitnije mi je da ona ima neki svoj život nego da je prodam po velikoj ceni. Voleo bih da živim od svog rada, ali takođe smatram da se prava cena suštinski ne može izmeriti.

Više Denićevih radova možete pogledati na njegovim FB i Tumblr profilima.