Da li imate preko 18 godina?

Arhitekta u Berlinu: Branka Paunović

Novu rubriku otvaramo sa Brankom Paunović, koja živi u Berlinu i radi za Architonic od 2014. godine. Ona je odabrala šetnju oko ”svetionika slobode” u posleratnom kontekstu moderne arhitekture.

0
0

Nekadašnju Kongresnu dvoranu je osmislio američki arhitekta Hju Stabins, kao doprinos ”Interbau” Berlinskoj internacionalnoj izložbi arhitekture 1957. godine, povodom rekonstrukcije zapadnog dela grada i promovisanja demokratskih vrednosti Savezne Republike Nemačke. Poznatija kao ”Trudna ostriga”, ova zgrada je 1989. godine postala sedište Doma svetskih kultura. Multikulturalni program ove ugledne institucije obuhvata česta dešavanja poput umetničkih izložbi, pozorišnih i plesnih predstava, muzičkih i filmskih festivala, radionica, sajmova ili konferencija. Ipak, ponekad se desi po koje mirno veče uz zalazak sunca i razgovor sa Brankom…

Iako više ne radiš kao arhitekta, studirala si arhitekturu u Beogradu. Kako si se opredelila za ovu struku?

Iskreno, ne sećam se tačnog razloga! Samo znam da sam volela da obavljam poslove po kući sa tatom. Tu su bili radovi oko nove kuhinje, garderobera, i ostala uređivanja. Ali ako ozbiljnije razmislim, htela sam da se bavim nečim kreativnim a uporedo sam se zanimala i za matematiku. Želela sam da se bavim komadima prostora. Zamišljala sam arhitekturu kao dobitnu kombinaciju koja obuhvata sve te elemente kroz interesantni proces stvaranja.

Kada ti je postalo jasno da ne želiš da se baviš ”klasičnom” arhitekturom?

Jako rano sam krenula da se bavim “ne-arhitekturom“. Još tokom studija sam počela da volontiram na svim mogućim dešavanjima – sportskim, muzičkim, filmskim… Trenutak prosvetljenja je došao dok sam volontirala za Belgrade Design Week. To iskustvo mi je pomoglo da shvatim da želim da ostanem u svetu dizajna i arhitekture, ali ne u tradicionalnom smislu, jer me konkretno projektovanje nije mamilo. Međutim nije postojala opcija da odustanem od započetih studija, te sam završila u julu 2010. znajući da ću se baviti nečim interaktivnijim i dinamičnijim. Htela sam posao koji bi mi omogućio da budem u kontaktu sa ljudima iz celog sveta, da razvijam neke druge veštine u polju komunikacije i ljudksih odnosa.

 

U kom pravcu se razvijala tvoja karijera nakon diplomskog?

Igrom slučaja sam počela da radim za BDW. Tokom tog kratkog perioda, toliko sam uživala da sam jedva čekala kraj vikenda. Onda je preko kućnih prijatelja iskrsla prilika za posao u Dubaiju. Ne samo da ništa nisam znala o životu na Bliskom istoku, već mi ta destinacija nikada nije padala na pamet u poslovnom kontekstu. Pošto alternative za stalno zaposlenje u Beogradu nije bilo, ili barem ne u sektorima koji bi meni odgovarali, bila sam relativno slobodna. Mada sam nerado aplicirala zbog moje ideje da ostanem uz BDW, rešila sam da prihvatim posao i sedam dana kasnije sam već bila tamo. Mislila sam da ću da ostanem šest meseci, a na kraju se ispostavilo da sam ostala tri godine.

Da li to znači da si ipak navikla da živiš na temperaturi od 45°C, u zemlji gde je promaja blagoslov a ne ”mistična sila prirode koja može da te ubije”?

Na samom početku mi je bilo veoma teško da se prilagodim. Na poslu sam se bavila upravo onim od čega sam bežala, u nemačkoj firmi iz Štutgarta čiji filozofski pristup nije prijao mom afinitetu. Ali ekipa je bila divna i verovatno sam zbog toga ostala duže nego što sam planirala. Paralelno sam i dalje pokušavala da se priključim dešavanjima kao što je Festival of Interior Design. Tako sam upoznala prijatelja koji je zatim otvorio svoj studio i mene angažovao. Nakon nekog vremena se čovek navikne i na klimatske izazove i na kulturološke promene. U jednom trenutku mi je toliko bilo divno, da nisam htela da odem. Pogotovo kada sam promenila posao i prešla kod tog drugara.

Zašto si onda otišla?

Umeđuvremenu su neki kontakti sa BDW-a ostali. Među njima su spadali i osnivači ciriške firme Architonic. Dolazili su u Dubai povodom jednog od značajnijih sajmova nameštaja, Index festivala. Kada smo se ponovo videli, pomenuli su mi da žele da radim za njih. Cirih kao grad mi nije bio naročito atraktivan, ali mi je bilo izuzetno primamljivo raditi u kompaniji koja se više bavila marketingom i posećivanjem svih bitnih sajmova. Totalno sam sebe videla u tome. Njihova ponuda je bila ozbiljna, ali je nastao problem u dobijanju švajcarske vize, čak i sa pogodnim ugovorom. Odustala sam od te ideje, ali oni nisu…

Kako ste rešili te procedure?

Naredne godine smo se ponovo sreli u Beogradu, na sledećem BDW-u. Oni su opet izrazili želju da radim za njih, na šta sam odgovorila ”Da, i ja to želim, a možda će tako nešto biti moguće kada Srbija bude ušla u EU”! U toku razgovora su mi saopštili kako nameravaju da otvore ofis u Berlinu, i da bi meni možda bilo lakše da dobijem nemačku vizu… Ali sve se desilo tako brzo, u nekoj žurbi. Ostalo je prilično neizvesno kako i kada ćemo doći do opipljivog dogovora, a i meni je trebalo vremena da razmislim o tome i da se raspitam za papirologiju.

Počelo je dopisivanje, čekanje otvaranja pozicije, interno postavljanje nove strukture. Sve u svemu, prošlo je par meseci dok nisam dobila konačnu potvrdu sa ugovorom. Istovremeno sam i dalje radila u Dubaiju i nisam smela nikome da priznam šta se dešava. Plašila sam se da saopštim kolegama razmatranje novog posla, a da mi opet propadne plan. Kada se sve rešilo, pripremila sam čitav govor za šefa, da mu objasnim situaciju i razloge mog odlaska. Ali on i čitav tim su me potpuno podržali i veoma dobro prihvatili vest jer su znali da je Architonic idealno mesto za mene.

Šta je sa vizom?

Aplicirala sam krajem decembra 2013. preko švajcarske ambasade u Dubaiju i računala na odgovor u narednih šest do osam nedelja. Međutim, ja sam posle samo pet dana dobila pasoš sa vizom za ulazak u Nemačku, koju sam direktno u Berlinu zamenila za trogodišnju radnu vizu nakon deset minuta čekanja, a koju sam onda produžila na još tri godine sa statusom nezavisno od poslodavca. Sa tom novom vizom ”Economic activity permitted” (na nemačkom ”Erwerbstätigkeit gestattet”) danas mogu da radim za koga hoću, odakle hoću i sa bilo kojim tipom ugovora. Pretpostavljam da je bila prednost tražiti papire iz Emirata a ne iz Srbije. Trebalo da je prikupim mali broj papira, valjda samo ličnu fotografiju, potvrdu zdravstvenog osiguranja, prevod diplome i ugovor.

Za koje poslove si bila nadležna na početku, a koja je tvoja sadašnja pozicija?

Tada sam bila Community Manager što znači da sam bila u direktnom kontaktu sa arhitektama i dizajnerima koji su relativno ravnopravni deo ekosistema naše platforme, zajedno sa svetski poznatim brendovima za nameštaj i materijale u arhitekturi. Moja trenutna pozicija je Head of Research and Social Media i vodim tim koji se bavi kvalitativnom procenom svih aplikacija brendova i dizajnera koji žele da ih prikažemo. Pored toga, vodim i tim za digitalni marketing na društvenim mrežama.

Da li uživaš u svom poslu?

Moram da priznam da imam momente razmišljanja i ispitivanja. Čime se bavim? Da li i dalje želim time da se bavim? Šta nameravam dalje? Dodajmo i faktore vezane za poreklo i boju pasoša – neki prioriteti i kompromisi moraju da se naprave. U principu sam neko sa jakom voljom i lično mogu da se motivišem ako imam viši cilj. Ja sam zapravo ispunjena. Imam punu fleksibilnost, slobodu, odlične kolege.

Na kom jeziku komunicirate?

Bilo bi poželjno da glavni jezik bude nemački, ali pošto smo internacionalna firma, engleski je i dalje dozvoljen.

Šta ti najviše prija a šta ti najviše smeta u nemačkom sistemu i načinu rada?

Čini mi se da berlinska administracija zna da bude naporna. Nisam sigurna da li je tako u ostalim gradovima. Na momente me podseća na našu birokratiju i zastareli sistem koji ti zadaje glavobolje. Elem, ima prostora za napredak. S druge strane, izuzetno mi prija osećaj sigurnosti kroz zdravstvene i socijalne pomoći koje pripadaju svakom građaninu kao osnovno ljudsko pravo.

Kako ocenjuješ poziciju naše struke danas u Nemačkoj, a kako bi je opisala za Srbiju?

Ne mogu da tvrdim ali mogu po pričama prijatelja koji se i dalje bave arhitekturom da zaključim slična iskustva, ali na drugom nivou. Ni tamo ni ovde nije lako naći odgovarajući posao sa odgovarajućom platom. U oba slučaja veliku ulogu igraju srećne okolnosti i prekovremeni rad. Nadam se da će sve to da se uskoro promeni.

Na globalnom nivou, da li se polako ali sigurno postiže rodna ravnopravnost u oblasti arhitekture ili je to mrtva trka?

U poslednje vreme se potencira ta tema kojoj je očigledno potrebno još vremena da dođe na očekivani nivo. Podiglo se to pitanje u velikim studijama i anketama. Non-stop izlaze članci o biroima koji su rešili da izjednače prava. Pre neki dan je arhitekta Jeanne Gang iz Australije saopštila da uklanja razliku u platama u svojoj firmi Studio Gang i pozvala kolege da je prate u popravljanju nepravičnosti u plaćanju. To znači da je i ona, kao žena, manje plaćala ostale žene… Naravno, jako je bitno što se taj problem postavlja i što velike firme pokušavaju da ga reše. Veliki korak je započet, ali sigurna sam da će proći još par godina ako ne i decenija pre nego što se sprovede na globalnom nivou. Ne zaboravimo da neke manje zemlje nisu u stanju da prate ni ”osnovnije” standarde.

U Berlinu si skoro četiri i po godine. U kom delu grada živiš sada i kako si našla smeštaj?

Prvih šest meseci sam se selila od stana do stana, na svakih par nedelja. Preko prijatelja sam stupila u kontakt sa ljudima koji su mi bili od velike pomoći. Tako sam upoznala svoje sadašnje cimere. Naš stan se nalazi u Krojcbergu, u divnoj ulici na idealnoj lokaciji, pet minuta od posla. Obožavam svoj kraj!

Kako gentrifikacija utiče na tebe i koji je tvoj lični stav prema ovom fenomenu?

I to je česta tema u krugovima mojih prijatelja, i svako ima pomešani stav. Svesni smo da je to socijalni proces koji se dešavao i ranije, u istoriji svih gradova, koji se ponavlja. Ali kada se dešava pred tvojim očima, kada u neku ruku učestvuješ svojim životnim navikama i poslom, onda postaje evidentno koliko može da bude pogrešno i škodljivo ljudima oko tebe. Tada uvidiš da si i ti deo problema, i da eventualno smetaš komšiluku.

Otvaranje Aesop radnje u mom kraju nije jedini primer tog tipa odbacivanja. Bio je još jedan kafe-restoran Vertikal koji je služio nedeljni branč i gde se okupljala hip ekipa. Naravno, nakon par dana, to mesto je takođe kamenovano i morali su da zatvore. Nedaleko odatle je pre par godina izgrađen kompleks zatvorene zajednice, koji je gađan jajima i paradajzom. Razumem nezadovoljstvo i bes ljudi kojima ove promene smetaju, jer znam koliko to utiče na njihov život. Nastaje raskorak između njih i novo-useljenih mlađih populacija. Okruženje se menja, cene rastu. Dakle, imam negativan stav po tom pitanju, ali vodeći određeni stil života, priznajem da mi je drago što imam gde da popijem super kafu i odem na kvalitetni branč… Da, i ja sam deo problema.

Da li sve to utiče na tvoj posao?

Gentrifikacija je fizički fenomen, i zato mislim da je moj posao manje opipljiv po tom pitanju. Ali činjenica je da je Architonic onlajn platforma, tačnije ”tech-kompanija”. Navala ovakvih firmi je zatekla Berlin i doprinela menjanju strukture iz korena. Zato znam koliko je sve to u stvari povezano, na još dubljem, skoro nesvesnom nivou.

Koja vrsta arhitekture te najviše zanima? Navedi omiljenog arhitektu, neki projekat ili moto.

Najviše naginjem skandinavskim zemljama, severnom jednostavnošću, toplom karakteru ušuškanih domova. Peter Zumthor je neko kome se divim, njegov stav ”non-starchitect”-a mi se dopada. To što nema internet stranicu, što ga ne zanima medijska pažnja. Jako je teško doći do njegovog kontakta jer neometano stvara. Sve je to valjda elitistički…

Na kraju, trik pitanje za milion dolara: zašto se arhitekte oblače u crno?

Zato što su operisani od boja!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: