Zemunska zemunica

Ljudmila Stratimirović i Dejan Ubović su osnivači Evropskog centra za kulturu i debatu “Grad“ poznatijeg kao KC GRAD. U intervjuu za Before After govore o zemunici u kojoj žive, umetnicima koje su sreli kao direktori KC GRAD, Srbiji, muzici, filmovima i mnogim drugim stvarima.

KC GRAD su osnovali 16. aprila 2009. godine i šest godina stoje iza nečega što se smatra okidačem procvata celog jednog dela grada, kulturne scene i načina razmišljanja.

Kada je sagrađena zemunica u kojoj se nalazimo i ko je projektant?

Ljudmila: Zemunicu smo počeli da radimo početkom devedesetih. Dugo je trajao rad. Završili smo je ’99. Uselili smo se odmah posle bombardovanja, čim je najosnovnije za život bilo namešteno. Podove smo radili otprilike kad smo se uselili. Projektovali smo svi zajedno, porodično. To je tatina ideja. Dakle, idejni tvorac je Ivan Stratimirović. Oduvek je imao ideju da napravi zemunicu u Zemunu, na ovom placu koji je porodica kupila davno i ja sam se prilagodila. Onda smo zajedno radili projekat. Šta nam treba? Kako bi to trebalo da izgleda? Koji je raspored soba? Pošto je mama arhitekta ona je naravno mnogo pomogla. I Tanja Stratimirović, ona je isto crtala projekat. Moj ujak Vojislav Marisavljević je statičar koji je, između ostalog, radio i na Hramu Svetog Save. Podizao je kupolu hidraulikom. To je kod nas tada prvi put primenjeno. Tako da imamo super ekipu ustvari. Ispao je jedan dobar eksperiment. Puno smo radili. Ja sam sređivala zidove. Zajedno smo lepili parket.

Dejan: Ja sam bio zadužen za žurku otvaranja.

Kuća je puna radova ljudi sa kojima ste imali prilike da sarađujete u Kulturnom centru GRAD. U Velikoj galeriji su izlagali i nastupali plesači, fotografi, slikari, dizajneri iz celog sveta. Imali ste i izložbu radova umetnika iz Severne Koreje. U kući je jedan od radova. Kako je prošao taj kontakt?

Ljudmila: To je bio zanimljiv kontakt. Samo su se pojavili niotkuda i predložili saradnju i nama je to bilo baš zanimljivo jer ne znamo ništa o toj zemlji i nemamo nikakvih kontakata tako da su oni doneli radove za koje oni misle da su reprezentativni. Zanimljivo je da je to bila prva godina kada smo otvorili KC GRAD i zanimljivo je bilo videti šta je to što oni podrazumevaju da je reprezentativno. Uglavnom su to lepe scene iz gradova. Bilo je dosta uljanih slika. Jako puno veza. Ogromni formati. Neke specijalne orhideje koje su specijalno kultivisane za njihovog vođu tako da nose njegovo ime. Pa tigrovi. To je neverovatan rad. Mi smo otkupili par komada.

Dejan: Nismo ostali u kontaktu zbog njihovih poteškoća sa internetom. Jedan od njih je koristio moj mejl i slao ponude raznim galerijama po svetu pa su se godinama posle javljali ljudi. Nešto kao: Izvinjavamo se ali nemamo sad termin.

Ljudmila: Bilo je super jer je ta naša izložba trajala dve nedelje. Lepo smo se družili sa njima. Oni su se baš opustili na kraju. Onda je posle mesec dana u Beču bila otvorena velika izložba umetnika iz Severne Koreje koja je dosta kritikovana. Kritika se odnosila na činjenicu da su na izložbi bile prikazane samo lepe stvari. Teško je da u tako nekom sistemu nateraš umetnike da slobodno prikazuju nešto što bi neko u drugom delu sveta voleo da vidi. Ovo kod nas je bilo baš zanimljivo. Ovaj rad koji smo mi otkupili je užasno precizan vez. Nekoliko žena ga je radilo dve nedelje. Kada su mi objašnjavali rekli su mi da imaju neke vrste radionica, fabrika, mesta gde se proizvodi umetnost. Super realistično, iz ptičje perspektive prikazan je konvoj kamiona koji prolazi kroz obrađena polja, a gore su ždralovi. Baš je bilo posećeno. Razni zanimljivi ljudi su došli da vide. Stvarno je zanimljiva tema. A od ostalih umetnika imamo na primer TKV. Trudimo se da imamo neku kolekciju, ali pošto imamo puno drugih obaveza u vezi sa galerijom, i da obezbedimo osnovne troškove i osvetljenje i da krečimo, slabo nam ostane za otkup radova, a baš bi bilo divno da imamo kolekciju. Imamo i radove umetnika koji su gostovali u našim projektima i pre nego što smo otvorili Kc GRAD. Imamo radove Nebojše Cvetkovića, Marije Skoko, Jacoba Dahlgrena, Iskre Blagoeve… Imamo i autiće Florisa Hoversa. On sada radi igračke. Smislio je super kolekciju igračaka za kolekcionare. Tu je i par radova iz kolekcije Centralnog zatvora. Luster je radio Studiomold iz Brajtona.

Dejan: Abažuri Aleksandre Stratimirović.

Ljudmila: Da, oni su od KC GRAD napravili landmark.

U okviru ove parcele se nalazi i tzv. Artist in Residence kućica u kojoj borave učesnici AiR programa KC GRAD. Kako se oni snalaze u gradskom prevozu? Koja su najčešća pitanja umetnika pri samom dolasku i komentari pri odlasku?

Dejan: Pri dolasku se iznenade. Prvo ne shvate to Beograd – Zemun. Ja mislim da je Zemun mnogo bliži KC GRAD nego Banovo Brdo i neki krajevi Novog Beograda. Onda se priviknu pa im se dopadne kraj ispod Gardoša. Poslednja umetnica, Švajcarkinja, rentirala je bicikl i to joj je bilo super. Super im je što su izmešteni. Možeš da se posvetiš, da iskuliraš. Mirno je. Ko na selu. Čuješ petla ujutru, komšije i paunove. Tako da mislim da je za tu svrhu super. Jeste da im je rebus – je l’ otkucavam ili kod vozača? Snalazili su se.

Ljudmila: Niko nije spominjao prevoz kao problem.

Dejan: Ovi gosti što su klupski nastrojeni, oni se snađu. Mislim da je i tim ljudima koji dolaze zanimljivo da se snađu. Uglavnom svi odnesu BusPlus kao suvenir.

Ljudmila: Prvo se oduševe kad dođu. Ovde ćemo da spavamo? Zato što im kućica u prirodi deluje egzotično.

Dejan: Dobra im bude zemunska pijaca.

Ljudmila: Buvljak!

Dejan: Da, jedno od prvih pitanja je – Ima i buvljak? Kad radi? Mislim da su svi čekirali buvljak. Mislim da im bude skroz kul.

Ko vam je otvorio vrata starog hangara poznatijeg kao KC GRAD i prvi put vas proveo kroz prostor? Da li ste imali još neke konkurente starom hangaru u planu?

Dejan: Znaš kako, mi smo to jako želeli. Vozili smo se bajsevima po kraju. Svuda. Staro sajmište, Savamala… Taj pojam nije ni bio aktuelan. Onda smo videli tu zgradu zaključanu i oronulu. Brzo je to išlo. Sekretarijat za kulturu. Halo! Mi hoćemo da probamo. Imamo neke pare. Dobili smo projekat sa Holanđanima. Ispalo je brzo. Opština Savski venac. Ključ. Simbolično je bilo što smo ključeve dobili 31. decembra. Sećam se one besmislene novogodišnje atmosfere kad uhvati popodne, a ja se nalazim sa čovekom iz opštine. Tehničko lice iz opštine Savski venac. Evo ključ! U „Čorbi“ pijemo kafu. 31. decembar 2008. I eto, tri i po meseca kasnije, 16. aprila smo otvorili. Prepravljamo. Ovo zadržavamo, stepenište okrećemo. Daske ćemo da koristimo za plafon u wc-u ili za police u šanku. Sve je išlo bez nekog super, super preciznog plana ali sa željom da iskoristimo što više možemo od tih stvari.

Vrata KC Grad ste otvorili gotovo svim neafirmisanim individuama i bendovima koji su poželeli da nastupaju bez obzira na žanr. Koja je vaša muzička pozadina? Šta ste slušali kada ste imali 16 godina?

Ljudmila: Ja sam slušala novi talas. U škripcu. Idole. Idoli su mi bili prvi koncert na koji sam išla. Koji su još bendovi bili tada? Beograd.

Dejan: Da, ti si malo ranije…

Ljudmila: Da, ja sam malo ranije krenula da slušam muziku. [Smeh] Malo sam se ranije rodila. Kad sam otkrila muziku koja mi se sviđa onda sam pravila svoje kasete. Jedva sam čekala neke radio emisije pa da ja snimam. Neki demo snimci su se puštali. Onda sam posle išla na koncerte. To je moja pozadina. Nije elektronska muzika.

Dejan: Ja sam imao dobru školu jer sam se sa 19, 20 zaposlio na radiju Studija B, a tamo je bila fora da prođeš sva tri programa da stekneš neko iskustvo. Treći je bio klasika. 6 sati samo okrećeš ploče po ceo album. Bah, Hendl i to. Drugi program su bili narodnjaci. Ali ne turbo folk nego Nada Topčagić i taj fazon. I prvi program gde je Sloba Konjović bio. Tu sam sve prošao. Kad si na radiju slušaš sve i navikne ti se uvo da zavoliš lako bez obzira na žanr.

Ljudmila: Ja sam baš volela da istražujem nove bendove. Šta god je novo da čujem.

Dejan: A u Gradu smo stvarno po nekom osećaju radili. Valjda je i trebalo neko novo mesto. Bilo je neko zatišje. Ti gradski prostori su bili totalno dosadni. SKC je zamro tad već odavno. Dom Omladine je postao nešto komercijalno i zatvoreno i nije bilo nekih mesta. Onda su ljudi valjda sami namirisali novo mesto, a mi smo samo bili otvoreni. Što da ne? Maltene svaki dan je bio neki događaj. Mislim da se i tu u prvih par godina formirala neka scena. Svoj prvi koncert je u Kc GRAD imala Ana Ćurčin. Kao, ima neka Ewoxova drugarica, svira gitaru, ima lep glas. Dolazim i ne mogu da verujem, unutra 300 ljudi. Pa Stray Dogg koji je bio predgrupa Chinawoman. Imao je tremu.

Ljudmila: To je bilo predivno. I Svi na pod su imali prvi koncert u Gradu.

Dejan: Pa i sa elektronske scene. Tu se svašta izređalo. Prve Banda Panda žurke. Razna gostovanja sa Kompakta. Stvarno se neka scena podigla. Od 2009. godine, od samog otvaranja. Nismo imali zahtev da moraš da radiš tu da formiraš neki program. Nego se to tako dešavalo i traje do danas.

Ljudmila: Mislim da je baš falio neki opušten nezavistan prostor. Mi uopšte nismo u tim ekipama da mi vučemo publiku. Bar se meni čini. Mislim da je ceo grad bio na otvaranju. Napolju smo pravili koncert. To je bilo neverovatno koga sve nisam videla.

Dejan: Vidiš neke ljude nisi ih video deset godina. Ljude je zanimalo.

Ljudmila: Mesec dana pre toga smo radili izložbu Bruketa & Žinić u Geozavodu i to je isto bilo nešto što se nije odnosilo na našu uobičajenu publiku.

Dejan: A i ljudima i umetnicima je baš značilo to što ne radimo do pola 3 pa kao dođi sutra i ponesi alat.

Ljudmila: Da, i da te sačeka neko namrgođen i da se osećaš kao neko biće niže vrednosti. Na primer, uvek sam to gledala kad sam radila devedesetih. Gde god da se pojaviš i hoćeš nešto da radiš pa si onako nesiguran pošto si mlad i predložiš nekome svoju ideju, a na prvom šalteru te ubiju u pojam. Uvek je nešto nemoguće bilo. Stalno sam razmišljala kako bi bilo divno da se niko ko dolazi kod nas ne oseti tako. Uvek smo imali i divne saradnike koji su saslušali sve koji dođu. Važno je da budeš otvoren. Da saslušaš i starije i mlađe. Zato i ima tako puno programa. Znaš, kad nas pitaju iz drugih institucija: Kako imate toliko programa? A to je najlakše od svega.

Da li još uvek idete u Kinoteku? Šta najviše volite da gledate od filmova? Omiljeni?

Dejan: Ja nažalost ne idem više u Kinoteku, a išao bih rado. Definitivno bih više voleo da odem u bioskop nego da gledam nešto kod kuće ali je nažalost obrnuto. Volim sve. Pratiš neke reditelje. Šta znam.

Ljudmila: Ja ne idem u Kinoteku otkad su je renovirali. Onu staru Kinoteku. A pre toga sam išla godinama dva puta dnevno. Sve sam gledala. Posle, kad kreneš da se baviš nekim drugim stvarima više nemaš vremena. Koji omiljeni film? Ima ih toliko dobrih.

Dejan: Poslednje Kinoteka iskustvo mi je Kinoteka u Istanbulu. Slučajno sam pre dve tri godine bio. Devet restauriranih filmova Hičkoka uz pratnju nekog engleskog pijaniste. Čikica od jedno osamdeset godina. Nemi film. Takvo iskustvo. Ne pamtim da sam iz bioskopa izašao toliko očaran, a da nije bilo neko 3D ludilo.

Ljudmila: Meni je dugo omiljeni film bio „Noćni portir“. Gledala sam ga prvi put u Kinoteci. Ili na Festu…

Dejan: Pre nego što smo se poznavali dobro, sreli smo se u Kinoteci, verovali ili ne, na filmu „U zmajevom gnezdu“. [Smeh] Bilo je sedam ljudi u Kinoteci i posle filma smo nešto kao ćaoćao.

Ljudmila: Da, u Kinoteci smo prvi put popričali. Od žanrova volim recimo i špageti vesterne. Bože kakva muzika! Sve su radili kako treba. Sve preterano i efektno. Svi su prelepi. Kostim divan. Detalji.

Dejan: Ja nikako nisam uspeo da se ukačim na serije. Ne znam zbog čega. Da li zbog strpljenja, vremena. Jedino što mi je bilo super kul sad je „True detective“. Milion serija i svi pričaju o serijama.

Savamala je nekadašnji zanatski centar grada, prva naseobina van zidina tvrđave. U svom programu i pre svega radnji Gradstor i prvom Artist in Residence projektu u zemlji se trudite da negujete zanatski duh Beograda i istaknete okruženja i talente iz svih delova Srbije. Da li sami praktikujete neke od zanata?

Ljudmila: Svašta znam da radim. Po kući smo svašta radili. Moleraj, lepljenje parketa, štrikanje. Kad se baviš menadžmentom nemaš vremena da se posvetiš.

Dejan: Pružaš drugima, finim ljudima da svoje zanatske namere sprovedu.

Ljudmila: Ja baš slabo radim svoje stvari. Ali inspirativno je i da gledaš šta drugi rade, da kombinuješ umetnike, da ih pozoveš u neki projekat. Da napraviš neočekivanu kombinaciju. Sada radimo projekat „Exploring Inspiration“ podržan od strane Stimuleringsfonds iz Holandije i tu kombinujemo domaće i dizajnere iz Holandije. Projekat se realizuje u tri etape. Prva je bila vezana za garderobu pa smo išli u Sirogojno i radili sa pletiljama. Sada se to nastavlja. Dizajnerke nam šalju skice i mi ćemo na kraju da proizvedemo mini kolekciju. I naši dizajneri rade. Od 21. do 27. septembra radimo sa nakitom. Dolazi nam umetnica iz Makedonije koja će da održi radionicu filigrana. Mi finansiramo tu radionicu za dva naša i dva holandska umetnika. Na kraju bi  .trebalo da imamo rezultate. Treća etapa je u oktobru. Bavićemo se cipelama sa zanatlijama odavde koji na primer rade opanke. Videćemo na kraju kako će da budu inspirisani. Baš bih volela da nastavimo taj projekat i sa product design-om i nameštajem. Videćemo. Uvek je pitanje finansija ali – tako je inspirativno da savladaš neki zanat.

Vaši saradnici su čuveni dizajneri poput Maneta Radmanovića i Monike Lang, program menadžera Uroša Radenkovića, ekipe koja stoji iza kolektiva Kišobran… U KC GRAD ljudi stiču ozbiljno radno iskustvo, upoznaju ljude i grade svoje karijere dalje. Kakvo iskustvo imate sa generacijom mladih ljudi koji kucaju na vrata KC Grad i traže posao?

Ljudmila: Stalno dolaze i često i mi oglašavamo.

Dejan: Ima super mladih. Možda ih malo stiska ta besparica i što ne može da se nađe posao. Mi stvarno gledamo da izađemo u susret.

Ljudmila: Ne možemo da ponudimo ono što bi oni možda baš voleli – da dizajniraju, da se bave menadžmentom. Možemo, ali za to ti treba iskustvo. Sećam se baš kad smo tražili volontere. Prijavilo se na stotine studenata postdiplomskih studija menadžmenta u kulturi bez dana prakse. Može da se izvuče na kraju neko ali retko. Meni recimo uopšte nije važan CV ali mi je važno da se upoznamo i da pričamo. Ja odmah zamislim sebe u toj situaciji pošto mene niko pre nije hteo da primi. Popričaš i po tome provališ da li ti neko odgovara kao ličnost. Ipak treba da se gledate svaki dan. Uopšte ne mora da bude po CV-ju. Zato ja mislim da imamo divne saradnike.

Dejan: Baš ima puno njih koji traže posao. Bar ovi koji bi trebalo da imaju veze sa umetnošću i menadžmentom, mislim da im je taj jaz između teorije i prakse ogroman i onda ne mogu da se snađu u najobičnijim stvarima i onda treba puno da se radi sa njima. Ima veoma finih ljudi. Nova stvar u poslednjih par godina je da počinju da se doseljavaju ljudi tako da eto sad imamo jednog Španca koji radi, jednog Francuza. Jedna Šveđanka koja živi u Beogradu deli sa nama ofis.

Ljudmila: Ima dosta praktikanata koji dođu u Beograd. Recimo jedna Holanđanka nam je pomogla u vezi sa jednim projektom. Opet se tu razlikuje. Drugačije stranci zamišljaju šta treba da se radi i kako treba da se radi posao. Kao da smo mi malo razmaženi.

Dejan: Mentalitet je realno drugačiji.

Ljudmila: Ako se radi, onda se stvarno radi. Žao mi je što naši mladi neće npr. da probaju da rade u baru. Bilo koji posao. Samo da se tu malo motaš. Zar ti ne bi bilo super da probaš da zaradiš nešto ako već tu izlaziš. Ako smo umetnici onda kao da samo možemo da budemo umetnici i ništa drugo, a treba sve da prođeš i da se boriš.

Dejan: Taj internacionalni momenat mi je super. Kao da si negde.

Ljudmila: Koliko je tu ljudi prošlo koji su sada neko i nešto. Ne mogu svi uvek da se motaju po KC GRAD. Ipak je to samo jedan stepenik u jednoj karijeri. Kada je reč o poslu mislim da zaista treba da budemo manje razmaženi.

Dejan: Ono što možemo da ponudimo tim ljudima je iskustvo u bilo kojoj vrsti posla i tu priliku da sretnu razne zanimljive ljude, steknu poznanstva iz kojih će već da se izrodi nešto.

Ljudmila: Ako hoćeš da budeš menadžer treba ti iskustva i trebaju ti poznanstva. Moraš da budeš izdržljiv. Ne možeš nešto za dva dana da naučiš. Uvek govorimo volonterima da se motaju tu ako trenutno nema posla. Budi uvek tu. Ako nešto iskrsne naravno da ćemo se prvo setiti tebe. Treba da ti je stalo i da ti nije problem da u prvom periodu volontiraš. Onda se iskristališe. Dosta ljudi je ostalo da radi.

Čini se da ovogodišnjim muzičkim programom udarate blagu kontru klubovima i imate više živih svirki koje počinju u pristojno vreme. Da li to ima veze sa razmaženom publikom koja pomera satnicu zabave?

Dejan: Mislim da to nema toliko veze sa našim godinama ali mi je uvek zvučalo zanimljivo kako u Engleskoj počinju koncerti u 19h. Onda možeš da planiraš šta god posle i da se baš posvetiš tome.

Ljudmila: To sve polako ide. Imali smo odmah ideju da krenemo ranije sa koncertima ali niko nije dolazio. Ne može to na silu.

Dejan: Posle par meseci poslednje sezone su ljudi shvatili i stvarno će početi da dolaze na vreme. Prvo su se ljutili. Šta? Gotovo je? Alo, jedanaest sati je. Gledamo da taj prostor što više iskoristimo kad je već opremljen pa smo radili i duple programe. Koncert pa klabing. Promeni ti se u dva sata cela ekipa. I jedno i drugo ti je zanimljivo.

Ljudmila: To je Dejanova specijalnost. Konferencija, otvaranje izložbe i tonska proba odjednom. [Smeh]

Dosta putujete po Srbiji i omogućujete strancima kontakt sa zanatlijama i umetnicima širom Srbije. Šta su najimpresivnije stvari koje ste videli u zemlji?

Ljudmila: Pre par godina smo putovali po celoj Srbiji i meni je sve bilo prelepo. Baš sam bila ponosna. Svaki susret, koga god smo posetili, svi su nas dočekali predivno. To su bile uglavnom kolonije. Zanimljivo je bilo da vidiš šta sve oni znaju i nude. Potpuno drugi krajolik. Druga priča.

Dejan: Meni je najfascinantnije to što nisam otkrio Srbiju sa svojih toliko godina ni dva posto. Odeš negde i fasciniraš se. Sećam se puta iz kolonije u Sićevu prema Boru. Ti istočni predeli. Samo predeli. A tek kad zađeš malo pa s ljudima. Bor, Majdanpek. Stvarno neverovatno.

Ljudmila: Ti ljudi se tako bore za svoje projekte, a uopšte im nije lako. Vodili smo Šveđane, Fince.

Dejan: Lako se suziš u krug. Savamala. Nemaš pojma šta ljudi rade. Onda nađeš zanatlije i tu gostoljubivost.

Ljudmila: Svi toliko rade. Malo ti je čudno šta te je snašlo. Posle se upoznaš i vidiš koliko se svi trudimo. Vodili smo razne goste u Jalovik i Sirogojno i Sićevo. Konkretno su razumeli kako je kod nas drugačije.

Da li imate kućne ljubimce?

Dejan: Imamo ih više. Imamo kucu Lunu koju smo našli tj. dobili. Nađena je na Kalemegdanu. Imamo dve mace. Imali smo ih malo više. Imamo ribice. Imamo jednu kornjaču. Imamo porodicu ježeva.

Ljudmila: Fazane.

Dejan: Fazane imamo. Bar jedan fazan i dve dame se šetkaju tu.

Ljudmila: Fazani su se odomaćili ovde već dve godine. Znaš kako je predivno ujutru. Izleću i tu se šetkaju.

Dejan: Jednom je Ljudmila tu videla malu lisicu pre par godina.

Ljudmila: Imali smo one pupavce, one ptičice što imaju pera kao indijanci. Sad ih nešto nema. Oduševim se kad vidim tako neke divlje životinje. Presećna sam.

Dejan: Da, imamo bezopasne dunavske zmije. Dunavske pitone.

Ljudmila: Pčelarice! Znaš šta su pčelarice? To su one prelepe tirkizno plavo-narandžaste ptice koje oko reka žive i prave rupe u zemlji i vole pčele. Znaš kako su lepe.

Dejan: Imamo i bar sto različitih biljaka, drveća, zahvaljujuću Danijelu.

Ljudmila: Naš skromni pokušaj baštice.

Dejan: Kukuruz kokičar imamo.

Ljudmila: Imali smo puno boranije i graška ove godine.

Dejan: Tri mini lubenice. Čeri lubenice. Sam taj kontakt sa zemljom. Sa nečim što ti tu izraste.

Ljudmila: Hteli smo da imamo i kokoške i koze.

Gde provodite najviše vremena u kući?

Dejan: [Smeh] Van kuće.

Ljudmila: U dnevnoj i u spavaćoj sobi, u kuhinji… [Smeh]

Dejan: Koristimo svaki kutak.

Šta vaša deca najviše vole u vezi sa kućom?

Ljudmila: Možeš da ih pitaš. Nikola je pre pitao zašto mi nemamo neku normalnu kuću kao i svi ostali.

Dejan: A ne ovu hobit kuću.

Samo jedno pitanje. Šta vi najviše volite u vezi sa ovom kućom?

Nikola: Sobu ili…

Ljudmila: Rekla sam im kako si ranije pitao zašto nemamo normalnu kuću.

Nikola: Sad mi se sviđa zato što je toplo i pod zemljom je.

Dejan: To je dobar održivi razvoj.

Marko: Baštu.

Dejan: Hranili smo jednom ježa pa smo pokušali da shvatimo šta jež najviše voli. Šta smo mu dali? Parče slaninice. Posle četvrt sekunde ga nije više bilo.

Da li vam se po glavi mota neka nova ideja KC GRAD kalibra?

Ljudmila: Nije baš tog kalibra. Novi prostor.

Dejan: Skromnije i glamuroznije. Mota nam se ideja okupljanja grupe dizajera koji su već duže vreme po gradu u jednu grupu i jedan prostor koji bi bio samo njima posvećen. To bi trebalo da se otvori u sledeća dva meseca. Popularno rečeno hub.

Ljudmila: Jedan manji prostor na drugoj lokaciji koji će biti kao neka vrsta galerije, prodajnog prostora i kafea. Očekujemo da ćemo drugačiju publiku da privučemo, a sve u cilju promocije domaćih umetnika. Biće akcenat na primenjenoj umetnosti. Dugo smo o tome razmišljali.

Dejan: Evo imaš to ekskluzivno. Ovo niko nema. Samo za Before After.

Ljudmila: Videćemo kako će to da bude. Jedva čekam.

Dejan: Mi se ložimo na te akcije sređivanja ruševina. Kao što je bilo sa KC GRAD. Uđeš negde gde je haos i meni baš to prija, da staviš u upotrebu nešto totalno neupotrebljivo. Malo da i mi izađemo iz Savamale posle šest godina. Malo da prodišemo. Mislim da će da bude ok. Sredinom septembra.

Ljudmila, Dejane, hvala vam na izdvojenom vremenu!