Enterijer: Nađeno vreme

Prvo što primetite kada uđete u stan umetnice i arhitekte Dragane Marković i dizajnera, fotografa, pisca Ognjena Lopušine je trapezasti kameni sto čija je šara poznata i kao Van Gogova plava. Način na koji se boje menjaju kako se sunce kreće, logika je kojom živi čitav njihov prostor. Ovaj stan je kabinet čuda, founded luggage, slojevita organska forma sa bezbroj lica i neverovatna zbirka koju čine predmeti doneti sa raznih putovanja. U ovaj prostor sabijen je pogled na svet.

Dragana, kada ste ti i Ognjen ušli u stan?

U stan smo ušli za Novu godinu 2006, a kupili smo ga tog leta. Znali smo šta tražimo, a tražili smo nešto između dva rata, doduše na Crvenom krstu ili Dorćolu, ali je iskočio ovaj stan na Kaleniću koji je bio potpuna ruina, a to je bilo nešto što smo takođe tražili.

Baviš se uređenjem prostora, da li si to iskustvo prenela na svoj stan?

Kada je reč o uređenju prostora i enterijeru može se reći da sam atipičan arhitekta. Za mene je ulazak u neki prostor i zatvaranje vrata za sobom vrsta svetinje, na to gledam kao na odlazak na ostrvo. A u svom stanu sam bila manje arhitekta, a više putnik, prijatelj…

Više puta sam bila u vašem stanu i ono što primećujem je da stan funkcioniše kao organska forma, stalno se menja.

Možda se menja zbog nomadskih ćilima koje imamo ili tadžikistanskih kapa koje oni kao nomadi nose samo 17 dana u godini, kao obeležje da su venčani (smeh)…

Ima dosta predmeta naivne umetnosti?

Volim predmete naivne, narodne umetnosti kojih ima mnogo na jugu Italije. Kada uđes u neki skromni dom i ugledaš takav jednostavni predmet, shvatiš da zapravo svako ima potrebu da u svom domu ima lep predmet u koji voli da gleda.

Da li tragate za predmetima, ili donosite u kuću ono sto pronađete?

U početku smo neke stvari tražili, a sada više reagujemo. Ognjen je, pošto sam ga zarazila, sada veći estetski diktator od mene (smeh).

Svaki deo je koncipiran tako da može biti celina, da li imaš omiljeni kutak?

Kada čitam uglavnom sedim u fotelji u dnevnoj sobi, a prepodne, pre nego što sednem za kompjuter da radim, volim da meditiram gledajući u Portret smrti koji sam dobila od Jadrana Krnajskog.

Veliki broj stvari ste doneli sa putovanja, šta je bilo najekstremnije što ste uneli u avion?

To je ovaj mesingani tanjir, a zanimljiva je i priča kako smo ga otkrili. Poslednjeg dana u Tunisu, naišli smo na prilično staru antikvarnicu koja je izgledala kao da je preživela zemljotres ili bombardovanje, a koja je možda nekada bila dobra antikvarnica jer su na zidovima visile fotografije vlasnika sa Belmondom i Brižit Bardo. U njoj je radila možda jedina žena koja u Tunisu ne govori francuski, pa smo zaustavljali slučajne prolaznike kako bi se sporazumeli. Ognjen je bio skeptičan i nije verovao da će na spustiti u avion, i odigrao je na kartu mačoizma: Ako ovo ne unesem u avion mogu da se razvedem.

Odakle su ćilimi?

Na zanimljiv način smo došli do ovog velikog ćilima. Kupili smo ga u Antaliji. Poslednjeg dana boravka, kada smo ostali bez para, isto tako lutajući gradom naišli smo na dobrog trgovca koji nam je pijući čaj pokazivao ćilime. Ugledali smo ovaj, tj. naš ćilim ali smo mu objasnili da nemamo novca, on ga je ipak spakovao rekavši da možemo da mu platimo kad budemo imali- i mi smo ga platili iz Beograda. Ostali su iz Irana, postoji jedan iz Crne Gore.

Koliko biblioteka govori o jednoj porodici, o nasleđu jedne kuće?

U biblioteci ima i nasleđenih i veoma starih knjiga. Biblioteka je bitna, meni je bitna, ali ne znam kako će naše dete reagovati na to, tj. da li će rasprodati biblioteku (smeh).

Zbog tako velikog broja predmeta iz različitih delova sveta i različitih perioda i epoha, u ovom prostoru se nagomilalo, ali ne i zaustavilo- vreme.

To donekle jeste nešto prustovsko. Godinama smo u dnevnom boravku imali sijalicu koja visi sa plafona. Imala sam blokadu oko toga šta želim kao svetlo u svom stanu. Na kraju sam našla jedino što sam želela da gledam iz spavaće ili iz dnevne sobe ili sa ulice noću kroz prozor, a to je lampa koju je dizajnirao drugar iz Italije. Kada se upali, ona izgleda kao pun mesec. Zaista sam želela mesec, pun mesec u vedroj noći.

Kroz predmete su prisutni i drugi ljudi…

Postoji zid na koji lepimo različite pločice, vremenom su ljudi počeli da nam ih donose, pa tako na našem zidu stoji pločica iz stana u Parizu u kom je moja drugarica provela detinjstvo, a koji je sada srušen.

To su uspomene…

Visuljak od školjki je čitavo popodne koje smo proveli na plaži na severu Italije u mestu koje se zove Kjođa. Kada pogledam taj predmet, setim se čitavog mesta, mirisa joda, i čarobne večeri kasnije. Takvih predemeta u stanu ima mnogo, čitav jedan zid u spavaćoj sobi ispunjen je uspomenama…

Predmet na oslikanom zidu je pritiskivač za papir iz Tuluza i isto tako divno leto u Tuluzu i okolini, otkrivanje fantastičnih srednjevekovnih francuskih sela…

Svaka sitnica je odnekud stigla i zapravo nam znači.

Kako je nastao oslikani zid?

Zid je nastao u teškim trenucima, ja sam slikala i Seka (ćerka) mi se pridružila, za nju je to bio radostan trenutak u kom nas dve slikamo i radimo nešto zanimljivo.

A klupa…

Nju je pravio naš prijatelj, engleski dendi Neno Bakrač (smeh). Dugo smo po Srbiji tražili krevet kakav sam videla u Etnografskom muzeju, ali su takvi kreveti uglavnom propali jer su ljudi na njima držali kukuruz i slično, a one očuvane nisu želeli da prodaju. Tako sam rešila da napravim svoj i iskombinujem dva kreveta. Šara na obodima predstavlja travu, jer mi se sviđa ta ideja da je krevet kao ležanje na travi. Kao što su ćilimi vrtovi.

I pored ogromnog broja starih, antikvarnih predmeta, stan je zapravo veoma moderan.

Imamo i savremene, dizajnirane komade. Počeli smo od stolica… Većina ih je stigla u naš stan kao poklon zadovoljnih saradnika i investitora čiji sam prostor uređivala. Chair no.1 Konstantina Grčića dobili smo kao na filmskom platnu, spakovanu u veliku kutiju sa najvećom mašnom koju sam ikada videla uživo (smeh).

Sve izgleda kao kabinet čuda, brižljivo usaglašene kolekcije, šta vam fali?

Fali mi praznina (smeh).

Da li imaš predstavu o tome kako će stan izgledati za deset godina?

Nadam se da će biti prazniji.

Da li bi sve opet isto?

Obožavala sam knjigu “Ljudi govore” u kojoj se na samom kraju govori o tome koliko je život jedno jedinstveno iskustvo. Što sam starija mislim da mi sve manje znači ono što sam “stvarala”, a više Ogi i Seka i sve što delimo u svakodnevici… ili prosto ljudi, tj. to dvoje ljudi.