Beogradska Venecuela

Marianne Villalobos Emonet i Nikola Andonov su se nakon dve godine veze uzeli prvo u Venecueli, odakle je Marijan, a malo posle toga u Beogradu, odakle je Nikola. Dok su u Srbiji, žive u Mileševskoj ulici na Crvenom krstu u prelepo sirovo sredjenom prostoru, koji je pogledom otvoren ka dve strane sveta, i ka istoku i ka jugu.

Oboje arhitekte, upoznali su se na venčanju zajedničkih prijatelja u gradu Hidra u Grčkoj, a zaljubili u Veneciji 2012. godine, kada je Nikola predstavljao Srbiju zajedno sa svojih 9 saboraca na tamošnjem bijenalu sa projektom Jedan : Sto.

Prvo veče koje je provela u Beogradu bilo je prvo veče nakon što se Nikola preselio u njihov sad zajednički stan, tako da se može reći da su zapravo živeli tu od prvog dana zajedno; s početka bez kupatilskih vrata i sa dušekom koji je praktično bio jedini komad nameštaja.

Nikola je postavio temelje prostorne organizacije kakva je i sada u stanu. Skinuo je plafon, ogolio betonsku tavanicu, podigao zidove kupatila i odredio mesto dnevnoj zoni, spavaćoj sobi i maloj kuhinjici. Servisne prostorije su postavljene centralno, a oko njih je u krug ostavljen zidovima neprekinut prostor za uživanje i rad, koji je mladi bračni par od prvog dana filovao, polako unoseći detalje i njima specijalne predmete koji potiču iz celog sveta. Medju njima su ručno rađeni mesingani leptir i iguana iz Grčke, poklon amajlija iz Rusije, tapiserija iz Venecuele, torbe iz Pemonesa, ležaljka iz Indije, itd. Posebno dragi su im mali uramljeni crteži iz Nikolinog detinjstva i uramljeni crtež Lovers koji su dobili na poklon za venčanje. ☺

Slika preko celog zida dnevne sobe u velikoj meri određuje karakter celog prostora. Kupili su je u Beogradu, i Marijan kaže da joj je posebno draga jer je podseća na divljinu Karakasa; po sarkazmu, vedrini, naivi i čak blagom licemerju i bezobrazluku.

Ispleteni podmetači za čaše i prostirke za sedenje u gotovo plemenskim dezenima sigurno najviše odišu iskonskim bajkovitim južnoameričkim duhom. Potiču iz Zulije (Venecuela) odakle je Marijan. Zovu se “Tapiz Guajiro” i ručno su ih ispleli starosedeoci Wayuu. Svaki komad geometrizovanom estetikom živih, jarkih boja predstavlja njihov svakodnevni život i elemente iz prirode, kao što su životinje, zvezde, itd.

Izmedju sebe najčešće pričaju na španskom, pošto je Nikola instant naučio jezik. Marijen i dalje uči srpski, a Nikola joj pomaže ostavljajući ceduljice svuda po stanu.

Marijen se polako adaptira u Beogradu i natenane prenosi svoj brend Pamela Coromoto i u ove prostore. U okviru brenda radi na komadima nameštaja i novoj kolekciji ogrlica koje planira da sama producira, s početka nove godine.

Nikola se bavi arhitekturom u svom studiju Mada architects u kome trenutno radi na jednom specijalnom konkursu, o kome ćemo nekom drugom prilikom napisati nešto više!