Pingtungško pleme Rukai
Kako tajvanski Aboridžini uređuju svoj životni prostor
U rubrici Enterijer ove nedelje se selimo na drugi kraj planete, u jedan od domova plemena koje polako izumire.
Maja ove godine, na 40 stepeni, u sred Tropic of Cancer zone (geografska širina pri kojoj je Sunce u podne direktno iznad glava) otišla sam na organizovani izlet u pleme Rukai, u oblasti Pingtung. Bilo je toliko toplo da nas je jedna porodica ljubazno pozvala da uđemo u njihov dom, kako bi se sklonili od vrućine i pogledali kako žive i čime se bave.
Rukai (kineski: 魯凱族; pinyinški: Lǔkǎi zú) je jedno od 14 zvanično priznatih tajvanskih starosedelačkih plemena. Deli se na 6 podgrupa (Budai, Labuan, Maga, Mantauran, Tanan i Tona), sve su locirane na jugu Tajvana i sve poseduju sopstveni dijalekt Rukai jezika. Zaključno sa 2014. godinom, pleme je brojalo 12.699 pripadnika. Ovo pleme je takođe poznato kao Tsarisen, što znači “planinski ljudi”.
Na svakoj kući plemena Rukai, na drvenoj ploči izrezbareno je ime porodice koja u njoj živi. Pored toga, česti su odštampani ili izvezeni natpisi sa pozdravom za goste koji u kuću ulaze, najčešće u crvenim i zlatnim tonovima, na kineskom jeziku, iako retko koji starosedelac priča kineski, pogotovo ako potiče iz starije generacije.
Na samom ulazu u kuću naših domaćina, bilo nam je jasno odakle potiču keramički bokali, tanjiri i čajnici koje su nam po celom Tajvanu nudili kao najautentičnije proizvode, pored čaja i slamnatih šešira. Cela radionica sa svim alatkama za proizvodnju locirana je u nadstrešenom predvorju njihovog doma, zajedno sa izloženom nezavršenom grnčarijom, koja čeka svoj red kako bi prošla kroz ceo proces izrade. Priloženi komadi su najvećim delom polu-završeni procesom kalupljenja. Nakon toga se dodatno oblikuju uz pomoć pedale i nakovnja, pa se suše u senci i napokon peku. Za ovo se najčešće ne koristi peć, već ogrev nagomilan na zemlji.
Pomalo stidljivo su nas proveli kroz taj deo, da ne bismo ružili sebi utisak o onome što će nas nekoliko trenutaka kasnije dočekati iza ulaza, izloženo kao njihov konačni keramički produkt. Domaćin nam se pohvalio time da je grnčarski zanat nekada bio smatran svetim i da i dalje svedoči o nekadašnjem bogatstvu i plemstvu.
Nakon njihovog ličnog oltara sa poklonima bogovima u vidu čaja i slatkiša, za koji su nam objasnili da ne bi bilo u redu slikati, naišli smo na prostorije potpuno prekrivene žvrljotinama.
Bilo je očigledno da porodica ima (kreativno) potomstvo, što nam je konačno i dokazano u prostoriji punoj fotografija njihove mnogobrojne dece, koja su u trenutku naše posete bila na časovima u obližnjoj školi.
Na izlasku smo na ogradi susreli šarenu kamenu glavu koja je zapravo zaštitnik kuće. Okrenuta pogledom ka spolja, pozdravlja malobrojne prolaznike.
Lajkuj:
Komentari:
Ostavite komentar:Cancel reply
Slični članci:
- Prvi deo Kriške
Prvi deo Kriške
U ovonedeljnoj rubrici Enterijer, predstavljamo stan Barbare Dimić, jedne od dve članice beogradskog studija Kriška.
- Zemunska zemunica
Zemunska zemunica
Ljudmila i Dejan, osnivači Kulturnog centra GRAD ugostili su nas u svojoj kući-zemunici koja se nalazi kod Gardoša
- Drugi deo Kriške
Drugi deo Kriške
U ovonedeljnoj rubrici Enterijer, predstavljamo stan Tijane Tripković, drugu od dve članice beogradskog studija Kriška.
- Enterijer: Nađeno vreme
Enterijer: Nađeno vreme
"Kad se putnik vrati kući, neka ne ostavlja sasvim za sobom zemlje u koje je putovao..." Bekon.
kao neko mirijevo :)