Istočni Berlin na Jerkoviću

U ovomesečnom izdanju rubrike Enterijer posetili smo Natašu Damnjanović, producentkinju i montažerku, u njenom stanu u naselju Braće Jerković.

Napustivši studije kineskog jezika, Nataša upisuje montažu na Fakultetu dramskih umetnosti. Iz želje da mladim rediteljima i svojim saradnicima pruži mogućnost da zajedno rade na autorskim filmovima, još tokom studija sa svojim dugogodišnjim kolegom montažerom Vladimirom Vidićem osniva prodkcijsku kuću Dart film. Upuštaju se u složen proces samoukog finansiranja i produciranja kratkometražnih igranih i dokumentarnih filmova mladih reditelja, paralelno radeći da komercijalnim projektima koji održavaju firmu.

Filmovi na kojima rade – “Četvrtak” i “Narednik” Nikole Ljuce, “Jugoslavija: kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo” Marte Popivode, “Prostor između nas” Maše Nešković i drugi putuju po festivalima i osvajaju značajne nagrade. U međuvremenu, pored montiranja filmova što joj je i primarna profesija, Nataša u svojstvu producenta preuzima i prvi dugometražni projekat – “Vlažnost” Nikole Ljuce, a zatim i “Poslednje leto na svetu” Maše Nešković.

Projekti bivaju zapaženi i finansijski podržani od evropskih platformi za razvoj, kao i fondova, što dovodi i do dobijanja novca od srpskog Filmskog centra za snimanje Ljucinog debitantskog ostvarenja. Uhvatiti Natašu u sred predprodukcije filma u svom stanu, a ne ofisu je bilo skoro nemoguće pa je intervju obavljen u delovima – između izviđanja lokacija za “Vlažnost”, čije snimanje počinje sredinom avgusta.

Prostor podseća na stanove u Krojcbergu. Kako se to desilo?

Moja najčešća destinacija je Berlin. Tamo često radim i imam puno prijatelja, mislim da sam podsvesno upila taj vajb. Generalno mi se dopada koncept da ne opremaš stan samo novim nameštajem, od nule. Zapravo mi se sviđaju tragovi života na stvarima.

Čime si se vodila pri uređenju stana?

Nemanjem budžeta. Većinu stvari sam uzela od roditelja, prijatelja, čak i njihovih baka. Gledala sam da kupujem stvari koje su lagane i lako prenosive, jer mi je stan privremen. Zbog posla puno putujem i sa uvek donesem po neku sitnicu. Mislim… “sitnicu”. Tepih je isto sa putovanja, tadašnji dečko je hteo da me zadavi što iz Tunisa vučem ćilim, tabure i još brda stvari. Sa eksurzije u IV godine sam donela saksiju od deset kila i šest šolja, koje su i danas u ofisu.

Frenološku glavu sam kupila u “antikvarnici” u Virdžiniji, super mi je izgledala, tako mistično. Kad sam je donela i stavila u stan, okrenula sam je i videla nalepnicu “Made in China”.

Ti si neko ko najveći deo dana i večeri provodi u ofisu, neminovno je da se vremenom tamo i skućiš. Šta je to što stan mora da ima da bi bio dom?

Ni moj ofis ne izgleda kao ofis. Verovatno zato toliko vremena provodim u njemu, što je mač sa dve oštrice. Što se tiče stana, mislim da je ono što mi stvara taj utisak doma je što sam tu sve prilagodila sebi, a ne nekim drugim potrebama. To ti stvara instant osećaj udobnosti i sigurnosti.