U potrazi za Amerikanom 3: Brze pruge Amerike, prvi deo

 „U potrazi za Amerikanom“ je mini-serijal putopisa kojima vas vodimo u srce američke nostalgije. Sentimentalni vodič kroz Ameriku, koji ćete u nastavcima moći da čitate na našem sajtu. Da li je moguće skrenuti pogrešno kod Albukerkija, koji je najveći savremeni ghost town, gde se nalazi američki Bulevar revolucije, koji je najkomforniji vid prevoza u Americi, da li je grandž mrtav, kako izbliza izgledaju ostali američki klišei i da li su sećanje i zaborav, beskućnici i milioneri, prostranstvo i teskoba, deo jednog istog iskustva Amerikane – saznaćete u narednim delovima „Potrage“.

Country Club Plaza (Foto: Sandra Nikač)

Njujork ((Foto: Sandra Nikač)

Od nebuloze do realizacije

Dok smo išle u srednju školu, drugarica i ja smo pravile spisak zemalja koje smo želele da obiđemo. Najviše pamtim planiranje u kabinetu za geografiju, dok je profesorka, čiji je nadimak bio Nebuloza (prema usijanoj gasovitoj maglini od koje je nastao Sunčev sistem), držala još jedno od svojih entuzijastičnih i smrtno dosadnih predavanja o količini kobalta koja se godišnje proizvede u Kongu. Davala je sve od sebe da nam ubije želju za putovanjem, ali se mi nismo dale. Na našu listu ulazile su uglavnom egzotične i daleke destinacije, od Galapagosa, preko Šri Lanke, do Madagaskara, Možda najvažnija među njima bile su Sjedinjene Američke Države. Pod tim smo podrazumevale „mmm sve“, od istočne do zapadne obale – Arizonu, Veliki kanjon, Kaliforniju, pustinje, nacionalne parkove, jezera, ali, na prvom mestu, putovanje od Njujorka do San Franciska, u jednom cugu. Autobusom, automobilom, vozom – manje je bilo važno kako. Tada mi je taj san delovao kao još jedna usijana tinejdžerska nebuloza, za koju sam mislila da je nemoguće da se ostvari, makar ne u ovom životu. Kad ono međutim.

Nakon nešto više od deset godina, ovaj srednjoškolski san postao je stvarnost, i to na blef, jer smo drugarica i ja u roku od samo nekoliko dana donele odluku i kupile karte. Onda smo počele da se preispitujemo u strahu da ćemo se pokajati. Ne samo da to nije bio slučaj, nego nam je ubrzo postalo jasno da je tako moralo biti. Kada o nečemu maštaš još kao klinac, toliko dugo da to postane deo tebe, onog trenutka kada uđeš u realizaciju, to postaje najprirodnija stvar na svetu. Zato je naš susret u Njujorku, u koji smo došle sa različitih tačaka (nakon što se skoro godinu dana nismo videle), izgledao kao da smo se našle negde na Zelenjaku, na putu do srednje škole. Kad si srednjoškolac u duši, i na Menhetnu ćeš se osećati kao kod kuće taman kao da si na Zelenom vencu. To je bila prva velika lekcija sa ovog putovanja. A zahvaljujući drugoj, sada znamo da je itekako važno kako i kojim prevoznim sredstvom obilaziš Ameriku i da automobil uopšte nije ta, kako se na ovom kontinentu čitav vek smatra, superiorna opcija.

First we take Manhattan

Za voz smo se odlučile zahvaljujući internetu, gde smo otkrile da Amerika i dalje ima ogromnu mrežu pruga i da se svi veći gradovi u njoj mogu tako obići vrlo povoljno. Na put koji traje tri nedelje i koji uključuje više od 4 000 km, boravak u 4 grada, obilazak 6 država, i prolazak kroz preko 50 naseljenih mesta (gradova, varošica, sela i potpunih nedođija), nije se moglo poći skromno. Zato sam gorepomenuti konkvistadorski stih Lenarda Koena izabrala da bude naziv plejliste koju sam sastavila za ovo tronedeljno putovanje. Naš mali osvajački pohod na Sjedinjene Američke Države započeo je u Njujorku. Nastavio se u Kanzas Sitiju, Santa Feu, Flagstafu, Los Anđelesu, sa velikim, glamuroznim finalem u San Francisku. Prokrstarile smo kroz Njujork, Misuri, Kanzas, Kolorado, Nju Meksiko, Arizonu i Kaliforniju. Njujork je bio uvertira za našu priču o američkoj železnici, a tako će biti i u ovoj epizodi „Potrage za Amerikanom“.

Za mene je njujorška avantura započela onda kada smo već obišle sve one toponime koji se u ovom gradu ne propuštaju. Kada posetiš muzeje Metropolitan, Gugenhajm i MOMA, Brajant i Central park, Brooklyn Bridge, železničku stanicu Grand Central, Gradsku biblioteku, Vol Strit, Kip slobode, Trajbeku, Soho, Grinič Vilidž, Harlem, Brodvej, Empajer Stejt i Krajsler, Lower East Side, Njujork nastavlja da ti nudi na tacni još toliko toga da, čak i ukoliko si alav kao ja, nije lako da se izboriš sa tim švedskim stolom kulture, istorije i rokenrola. Zato ću napraviti osvrt samo na svoju selekciju Njujorka, sačinjenu delom spontano, delom unapred, iz nekih sasvim ličnih razloga. Njene ključne reči su: Hadson Hajts, Hoboken, Bruklin i… 11. septembar.

Washington Bridge (Foto: Tatjana Skočajić)

Hadson Hajts je rezidencijalni kraj u Gornjem Menhetnu, koji se nalazi između Fort George na severu i Vašington Hajtsa na jugu, odnosno Bronksa na istoku i reke Hadson na zapadu. To je onaj starinski stambeni, mirni Njujork, sa dugačkim, uskim avenijama, visokim zgradama sa početka XX veka i sa mnogo zelenila. Iz ogromnog parka Fort Tyron, izdignutog na brdu, pogled se pruža prema Bronksu, Nju Džerziju, i ka grandioznom mostu Džordža Vašingtona, koji je, do izgradnje Golden Gejta, bio najveći viseći most na svetu. Ako se nekad odselim na Menhetn, volela bih tamo da živim. Tu je lako zamisliti lep, miran porodični život, na obodu ludnice jednog od najuzbudljivijih gradova na svetu, do koje vas deli nekoliko stanica metroa.

U ovom mirnom i lepom kraju završila sam slučajno. U drugom takvom sam završila s predumišljajem. On se nalazi u Nju Džerziju i zove se Hoboken. Od Tajms Skvera do ovog gradića potrebno je 15 minuta vožnje autobusom, nakon koje se nađeš tačno preko puta Menhetna, s najlepšim pogledom na ovaj deo Njujorka. Kontrast rugobe turističkog terora na Tamjs Skveru i autentičnosti pitomog Hobokena teško je dočarati. Možda se može uporediti s tim kad se iz Skoplja otputuje u Napulj. U Hoboken me, međutim, nije dovela antička prošlost i dobra pica. Ipak, jeste me dovela istorija. Reč je o Maxwell’s, legendarnom muzičkom klubu koji više ne postoji. U njemu su ponikli i razvili se lokalni bendovi kao što su Yo La Tengo, The Feelies, The dB’s. Kada nekoga od njih spomenete u Hobokenu, slično je kao kada u Šumadiji izgovorite onu magičnu reč Smak. Lokal je započeo sa radom krajem sedamdesetih kao bar sa pićem, klopom i dobrom muzikom, gde se okupljala radnička klasa iz Hobokena, Patersona i ostalih gradića u Nju Džerziju. Vremenom je postao kultna tačka alternativne muzičke scene osamdesetih i devedesetih godina. Jedan od poznatih kurioziteta koji se za njega vezuje jeste da je tu Nirvana svirala dve godine pre nego što je objavljen Smells Like Teen Spirit. Dvehiljadite nisu bile naklonjene klubu Maxwell’s. Nakon što je privremeno bio zatvoren, lokal je otkupio neko ko je od njega napravio generički američki bar, pod nazivom Maxwell’s Tavern, u kome se gleda sport na TVu i slušaju loši mejnstrim hitovi sa fensi touch-screen džuboksa. Ne čuju se The Feelies, ne čuje se Nirvana. U međuvremenu je prestao da se čuje i ovaj moderni Wurlitzer, budući da je lokal trajno zatvoren. Ne mogu da kažem da mi je žao zbog toga, jer se ispostavilo da muzika nije prestala da svira, samo se preselila na neka druga mesta.

Jedno od njih se nalazi u Vilijamsburgu, delu Bruklina koji je poslednjih decenija prešao put od jeftinog i alternativnog do skupog i pozerskog kraja. Zove se Union Pool i reč je o koncertnom prostoru i baru. On je pre dvadeset godina bio klasičan američki dive bar, jeftina birtija u koju se dolazilo da se pije, bleji i muva. Njegov WC je imao reputaciju jednog od najudobnijih javnih toaleta za seks u čitavom Njujorku, pa je dobio romantični nadimak „Čelsi hotel naše generacije“. U to vreme su u njemu počele da se održavaju svirke indi bendova koji će se kasnije proslaviti, kao što su Yeah Yeah Yeahsi Grizzly Bear. Union Pool danas više nije birtija, iako je i dalje jeftin, a u toaletu je istaknuto pravilo da gosti mogu da ulaze samo jedan po jedan. Hipsteri se žale da je lokal izgubio svoju draž i spontanost, te da to više nije to. Ono što je istina jeste da je to mesto na kom se i dalje gledaju fantastični koncerti. Hipsterima u Vilijamsburgu je teško udovoljiti. Zato nama hipsterima sa Voždovca nije.

Foto: Tatjana Skočajić

Union Pool (Foto: Tatjana Skočajić)

Nakon što sam tamo gledala garažnog low-fiheroja Marka Saltana, posle nekoliko dana sam se vratila na koncert Dump. U pitanju je solo muzički projekat Džejmsa Meknjua, basiste onog istog Yo La Tengo koji se formirao u onom istom Maxwell’s, u onom istom Hobokenu koji smo drugarica i ja obišle malo pre toga. Nakon što sam mu prišla da mu zatražim autogram na CDu za – neočekivano – svog brata, raspričali smo se o raznim stvarima, a kazala sam mu za svoju posetu njegovom komšiluku i razočaranje koje je tamo usledilo zbog propasti kultnog kluba. Nakon što mu se oteo dugačak uzdah i nostalgičan osmeh, ispričao mi je ukratko kakvu su bitku vodili za opstanak tog mesta, svirali u njemu koncerte jedanput godišnje za jevrejski praznik Hanuku i okupljali ekipu kao nekad, dok Maxwell’s nije potpuno zamro. Tada mi je pročitao misli i izgovorio ono što sam i sama naslutila: „Ne mogu da tvrdim, ali mi se čini da bi ovaj klub (Union Pool) mogao biti neki novi Maxwell’s. Ima taj duh.“

Duh lokalnog, autentičnog Njujorka koji diktira trendove rokenrola, kao i lični duh Njujorčana, nije lako prepoznati ukoliko tamo ne živiš. Osećaj lokalnog u gradu u kom su svi stranci i u kom je teško upoznati druge krije se u mestima kakva su Hoboken i pojedini džepovi Bruklina, između ostalih. Hvala mom muzičkom vaspitanju i zaluđeništvu što su me na ta dva mesta odveli, a hvala i Džejmsu što je moju mini-turneju od Hobokena do Vilij amsburga, od Maxwell’s do Union Pool i od Nirvane do Yeah Yeah Yeahs zaokružio uverenjem da muzika svira podjednako glasno kao nekad.

Isus, itd.

Vesti su se širile brzo 11. septembra 2001. godine, premda nešto sporije nego danas, a ona o rušenju dve kule doputovala je od Mehnetna do Marinkove bare pravo na čas matematike. Tog dana bila sam u popodnevnoj smeni svoje osnovne škole. Posle časova otišla sam kući i videla snimke rušenja koji su se neprekidno vrteli na televiziji. Iako sam imala samo 14 godina, nakon rata u Jugoslaviji, odgledanog u direktnom prenosu na malom ekranu našeg porodičnog „Ei Niš“ TV prijemnika, proživljene uzbudljive epohe inflacije i sankcija, svežeg bombardovanja Srbije i još svežijeg Petog oktobra, pamtim apstraktni, ali dobro poznati osećaj nelagode u stomaku i strah od neizvesne budućnosti koja se pred nama u tom danu ponovo otvorila. Za narode na Bliskom istoku – ispostaviće se ubrzo – budućnost je bila sasvim izvesna.

Godinu dana kasnije, do mene je došao album Yankee Hotel Foxtrot čikaškog benda Wilco. On mi je obeležio rane dvehiljadite više nego neka druga kultna izdanja iz tog perioda, za šta je zaslužan upravo 11. septembar. Kako i da ne bude tako, kada su nazivi pesama War on War i Ashes of American flags odzvanjali kao eho ne samo ovim albumom, već i svaki put kada bi se upalile vesti iz sveta. On je snimljen pre događaja iz septembra 2001. godine, što je njegovom proročkom karakteru dalo naročito potresnu notu. Moj favorit sa njega bio je – od prvog slušanja – Jesus, etc.

Dirljiv gudački aranžman i apokaliptični stihovi – o soliterima koji se tresu i tužnim glasovima koji pevaju gorke melodije, dok Isus puši svoju poslednju cigaretu – predvideli su događaj koji će izmeniti našu epohu. Do izlaska ovog albuma, uveliko je postala čuvena fotografija čoveka koji pada (The Falling Man), okrenutog naglavačke, sa jednom nogom savijenom u kolenu, usnimljena od strane novinara Asošijeted presa u trenutku rušenja kula na Menhetnu. Ne znam ni sama koliko sam je puta videla tih godina. Glavna asocijacija koju sam na nju imala bio je spokoj koji emituje uprkos svetu koji se upravo raspada. Pesma Jesus, etc. za mene je bila i ostala muzički predložak ne samo ove fotografije, već i čitavog Menhentna tog prepodneva u septembru 2001, a ponajviše saundtrek kraja jedne ere.

Zato sam i pre odlaska u Njujork znala da moram obići memorijalni kompleks podignut na mestu nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centra. Ne zato što je on američka „nulta tačka“, već zato što je to „nulta tačka“ svih nas. Svaki put kada se ukrcavamo u avion kupujući basnoslovno skupu vodu po svetskim aerodromima (jer svoju ne smemo da unesemo sa sobom) i, mnogo važnije, svaki put kada čitamo vesti o novim demokratskim i humanitarnim pregnućima američke spoljne politike, koja za sobom ostavlja devastirane živote, kulture i države, mi živimo nasleđe 11. septembra. Kada odrasteš na trusnom području kakvo je Balkan, senzibilniji si za svetske kataklizme, jer ti je dobro poznato da će, pre ili kasnije, ovako ili onako, one uticati i na tvoj život.

Dve zjapeće rupe, iz čijeg je središta otrgnut Svetski trgovinski centar, iskorišćene su kao temelj za ovaj spomenik. One su obložene crnim kamenom, sličnim onome kakav viđamo na našim grobljima, na koji su urezana imena žrtava, njih 2977, koje su stradale u ovom i u napadu na Pentagon koji se odigrao istog dana. Niz zidove rupa se, pravo u ambis, sliva voda. Te dve zjapeće rupe danas izgledaju kao dve otvorene Pandorine kutije koje su pustile napolje sve loše duhove iz boce u kojoj se kuva spoljna politika našeg doba. Pored ispisanih imena američkih žrtava, ja sam videla, kako lebde u vazduhu, i imena ostalih nedužnih žrtava diljem planete, koje su poslužile, a služe i dalje, kao odmazda za ovaj događaj.

Malo je spomenika koji na ovako subverzivan način pozivaju na refleksiju i odlaze korak dalje od autorske zamisli, neplanirano evocirajući sve one žrtve koje svakodnevno stradaju pod izgovorom borbe za demokratiju. Njihova sudbina je ista kao i sudbina stradalih 11. septembra.

Na kraju, dok sam stajala usred ranjenog srca današnje Amerike i buljila u ambis ispred sebe, pored zamišljenih imena žrtava iz Avganistana, Sirije i Iraka, ukazao mi se i hologram Čoveka koji pada, spokojno pušeći svoju poslednju cigaretu, uz gorku melodiju violina, okrenut naglavačke. Ako bih morala da osmislim nacrt za postmodernu tarot kartu, tako bi izgledao. Wilco na kraju ove pesme nudi nadu i peva o ljubavi koja će da nas spase čak i onda kada se čitav svet ruši. Ne znam da li je nešto slično imao na umu i Čovek koji pada, u trenutku kada je fotografisan. Sumnjam i da je čuo violine oko sebe. Ono u šta sam, ipak, sigurna, to je da su prizor njegovog pada i pesma Jesus, etc. Amerikana XXI veka više nego bilo šta drugo. Oni su zadali završni udarac u dekonstrukciji mita o američkom snu i vratili ga na njegovu „nultu tačku“. Americi će biti potrebni neki novi mitovi da bi postala great again i ostaje nam da se nadamo da će na njihovom čelu biti oni ideali koje propoveda Wilco, a ne neko poput Trampa, Obame ili bilo kog predstavnika establišmenta od Vijetnama naovamo.

Priča o američkoj železnici

Da sam pesnik, sada bih napisala poemu o američkoj železnici, sa žanrovskim karakteristikama romantičarske ode. Umesto toga, mogu da ponudim samo skroman prikaz jednog od najboljih putničkih iskustava koji postoje u ovom Sunčevom sistemu nastalom od nebuloze. Iako možda zvuči kao laž, ova reklama zaista nije plaćena, mada ne bih imala ništa protiv da postanem manekenka ovog preduzeća. Ako znate nekoga ko u njemu radi, biće mi čast da me preporučite. Njegovo cenjeno ime je – Amtrak.

Amtrak je osnovan 1971. godine u cilju nacionalizacije američkih privatnih železničkih kompanija, koje su od dvadesetih godina pa nadalje ubrzano propadale, pod naletom automobilske industrije i avio-saobraćaja čiju je infrastrukturu finansirala država. O kakvoj je propasti reč, najbolje svedoči podatak da je 1918. godine 98% putnika u SAD koristilo železnicu za međugradska putovanja, dok je već 1957. taj broj opao na 32%. Amtrak je preuzeo polovinu postojećih pruga prilikom osnivanja kompanije, dok je ostatak završio na ropotarnici povesti i postao „put kojim se ređe ide“. Amtrak trenutno povezuje više od 500 destinacija, u 46 američkih država i tri kanadske provincije, na preko 34 000 kilometara. Dnevno preveze 87 000 putnika, a godišnje oko 30 miliona. Činjenica da se više ni ne sabiraju podaci koji bi pokazali udeo Amtrakovih putnika u američkom saobraćaju najbolji su dokaz toga da je železnica izgubila utakmicu sa drugim vidovima transporta, ali i da je, u novom vremenu, pronašla neke nove navijače.

Danas većina Amerikanaca železnicu smatra anahronim dinosaurusom koji je odoleo dominaciji automobilske i avio-industrije isključivo zahvaljujući teretnom transportu. Dani njene slave odavno su iza nas. Imala sam prilike da upoznam i one koji za Amtrak nikada nisu čuli. Dok je pre jednog veka voz bio glavno prevozno sredstvo na kontinentu, sada ga uglavnom koristi  nekoliko kategorija putnika: Mormoni i Amiši (pripadnici verskih sekti kojima religija zabranjuje upotrebu tekovina savremenog doba, kao što su avion i automobil), penzioneri na svojim ekskurzijama, oni koji se plaše letenja, američki turisti i, u slučaju kratkih relacija u Kaliforniji, poneki japijevac koji živi i radi na različitim mestima u Silikonskoj dolini. Drugim rečima, vozovi su najčešće poluprazni (premda to može varirati u zavisnosti od destinacije), a ovakav izbor saputnika doprinosi sveopštem utisku ulaska u vremeplov.

Priča o železnici na ovom putovanju započinje u Kanzas Sitiju, do kog smo stigle avionom iz Njujorka, u nameri da ipak uštedimo malo vremena koje je bilo vrlo ograničeno. Kada prvi put dođeš u Kanzas Siti, po ubrzanom kursu naučiš tri stvari. Prva je da se ovaj grad ne nalazi u Kanzasu, već u Misuriju. Druga je da te, iako nisi u Kanzasu, i ovde može snaći tornado, sudeći prema razrađenom sistemu zaštite od ove nepogode, kako se vidi već na aerodromu. Treća stvar je potvrđen kliše o kulturološkom šoku koji doživiš kada nakon Njujorka odeš negde u unutrašnjost SAD.

Nakon namrgođenih Njujorčana koji prolaze pored tebe kao da ne postojiš, iznimno prija upoznati one nasmejane Amere koji su uvek spremni za ćaskanje o svemu i svačemu i koji bi se polomili da ti pomognu ukoliko ti je pomoć potrebna. Možda moja drugarica i ja nismo bile baš najsvetliji primer snalažljivosti tog dana, ali sam sigurna da čikica koji nas je sproveo tamo gde smo htele da odemo jeste bio reprezentativan predstavnik gostoljubivosti koja krasi stanovnike ovog grada. Čikica je bio vozač gradskog autobusa koji prevozi putnike od aerodroma do centra. Ličio je na Morgana Frimana. I više od toga – zvučao je kao Morgan Friman, pa smo se nas dve toliko raznežile slušajući ga dok nam objašnjava koji put treba da pratimo nakon što budemo izašle iz autobusa, da ga pola nismo razumele. To smo shvatile čim nas je ostavio na stanici. Srećom, isto to je shvatio i on. Videvši nas kako tumaramo izgubljene, vratio se po nas i odvezao tamo gde je trebalo, šeretski se osmehujući dvema izgubljenim plavušama.

Jedan dan u Kanzas Sitiju bio je dovoljan tek tolikom da obiđemo najuže gradsko jezgro, jedan tržni centar i, naravno, železničku stanicu. Dok downtown Kanzas Sitija izgleda kao bilo koji drugi u Americi – sablasno poluprazan nakon radnog vremena, a prilično pust i tokom dana – najveći tržni centar u ovom gradu jeste nešto posebno i zove se Country Club Plaza. Napravljen je 1923. godine, tako da obuhvata čitavu četvrt, ulice, kuće, restorane, galerije i prodavnice raznih vrsta. Zahvaljujući tome nemaš utisak da si uopšte zašao u šoping zonu. Kantri klub je bio prva takozvana „plaza“ izgrađena u svetu. Kako su i zašto one kasnije degradirale u ono što nam je danas poznato, drugo je pitanje. U svakom slučaju, reklo bi se da su Ameri pre jednog veka još uvek znali za humani pristup omiljenoj kapitalističkoj aktivnosti zvanoj šoping. Pošto je projektovan u stilu karakterističnom za arhitekturu južne Španije, Kantri klub izgleda kao predvorje Divljeg zapada, čemu doprinose vrućina i suv vazduh, kao kontrast njujošrkoj letnjoj vlazi.

All aboard!

Kada kročiš na stanicu Junion u Kanzas Sitiju, pomisliš da se nalaziš u zemlji u kojoj je železnički saobraćaj na vrhuncu svojih kapaciteta. Ona je, međutim, samo ilustrativan primer američkog odnosa prema vlastitoj istoriji. Evropljani su skloni da Amerikance otpisuju kao naciju siromašne kulturne baštine, bez prošlosti i bez istorije. To možda, faktički gledano, i jeste tako.

Ono u čemu, ipak, Amerikanci šiju ne samo Evropljane nego i dobar deo ostatka sveta, jeste odnos prema sopstvenom nasleđu. Oni ga maze i paze kao da je reč o hiljadugodišnjim relikvijama, a ne nekoliko decenija starim svedocima prošlosti.  Zato ne čudi što su u stanju da svuda i na svakom mestu skockaju fantastičan muzej, spomenik, ili biblioteku, koji brzo postanu među najpoznatijim u svetu.

Velelepnu stanicu Junion u Kanzas Sitiju 1914. godine otvorio je predsednik Vudro Vilson, rečima da je upravo odškrinuta „kapija zapada“. Taj govor nije bio samo fraza, budući da je Kanzas Siti u razvoj železnice, čija je ova „kapija“ bila samo kruna, uložio tadašnjih 50 miliona (današnjih milijardu) dolara. Ispostavilo se, nažalost, da to nije bila naročito dalekovida investicija, jer je i ovu stanicu, kao i mnoge druge u Americi, ubrzo pregazilo vreme. Nakon što je njen rad bio obustavljen punih deset godina, rekonstruisana je i ponovo otvorena devedesetih godina. Danas se u njenom sklopu, tako tipično američki, nalazi mali muzej posvećen istorijatu same stanice. Tu se može saznati da je 1933. ona bila poprište čuvenog masakra u kom je ubijen Frenk Neš, najpoznatiji američki pljačkaš banaka. Može se saznati i da je kroz nju tokom Drugog svetskog rata prolazilo oko milion putnika godišnje, uglavnom vojnika, da bi, već tokom pedesetih taj broj bio desetkovan.

Dok smo stajale na spratu i slušale prolaznika kako svira koncertni klavir u holu stanice, kroz prozor se ukazalo zeleno brdo i na njemu veliki spomenik. To je bio, ni manje ni više – Nacionalni muzej Prvog svetskog rata, izgrađen i svečano otvoren 1921. godine, i to kao „Spomenik slobodi“. Ceremonija njegovog otvaranja bila je više nego svečana: njoj je prisustvovalo više od 200 000 ljudi, među kojima i 60 000 američkih veterana, a na stanicu Junion je, specijalno za tu priliku, doputovalo pet komandanata zapadnih savezničkih sila u Velikom ratu, što je bio jedini put da su se našli na istom mestu u isto vreme. Lokalni veteran koji je bio izabran da im preda zastave tokom ceremonije bio je vlasnik dućana pozamanterije u centru Kanzas Sitija. Njegovo ime bilo je Hari Truman i on je dvadeset godina kasnije postao predsednik SAD. Kustosi koji su sastavljali brošuru o muzeju na železničkoj stanici su, dalo se zaključiti, bili vrlo ponosni na ove podatke.

Sudbina je, dakle, tako htela – da nakon nekoliko dana nabasam na još jedan memorijalni kompleks od nacionalnog (i međunarodnog) značaja. Da je meni, jednoj uobraženoj Evropljanki razmaženoj raznovrsnošću kulturnog i istorijskog nasleđa, neko pričao da se u jednom Kanzas Sitiju baštini takva kultura sećanja, ne bih mu verovala. Sada znam da bih u njemu sledeći put ostala mnogo duže. Tim pre što sam propustila da vidim i Muzej džeza, za koji sam naknadno saznala da poseduje neke značajne relikvije, kao što je saksofon koji je Čarli Parker svirao u torontskom Mesi holu, na čuvenom nastupu sa Dizijem Gilespijem, Maksom Roučem, Čarlsom Mingusom i Badijem Pauelom 1953. godine (hvala Guglu što čuva sve te detalje u malom prstu). Bilo da je materijalna ili nematerijalna, Amerikanci, po svemu sudeći, svoju kulturnu baštinu čuvaju kao malo vode na dlanu.

Nacionalni muzej Prvog svetskog rata (Foto: Tatjana Skočajić)

Nakon ove neplanirane istorijske šetnje usred Misurija, na red je došlo planirano ukrcavanje na voz. Kada smo čekirale kofere do sledeće destinacije, ostalo nam je još samo da sačekamo voz koji je polazio u 22h. Nismo imale pojma da je pred nama najudobnije prevozno sredstvo kojim smo se dotad vozile. Nismo znale ni da nas čeka iskustvo nostalgije kakvo se retko doživljava. Ušle smo u svoj vagon, kao da ulazimo u bioskop, i zauzele svoja dva rezervisana mesta. Ona su bila prostrana i udobna toliko da su se mogla namestiti u položaj vrlo blizu horizontalnom. Kondukter nam je pregledao karte. Zatim se, baš kao u starim crtaćima, začula pištaljka i gromoglasni uzvik otpravnika vozova: ALL ABOARD! Svetla su se pogasila, začuo se onaj hipnotišuć, repetitivan zvuk šina, a mi smo se uspavale kao da smo u hotelu sa pet zvezdica, ne znajući gde ćemo se sledećeg jutra probuditi (samo se nadajući da to neće biti u školskoj klupi na času geografije). Tako je počelo naše 4-D filmsko putovanje američkim srednjim zapadom.