Da li imate preko 18 godina?

U potrazi za Amerikanom 2: Produženo oslobađanje u Teksasu

Predstavljamo vam seriju putopisa Amerikom koji nastavljamo sentimentalnim i teskobnim letom do Teksasa, ka kulturnom Divljem zapadu, mirisu sveže pokošene trave, prijatnih biblioteka i raznovrsne muzike.

„U potrazi za Amerikanom“ je mini-serijal putopisa kojima vas vodimo u srce američke nostalgije. Sentimentalni vodič kroz Ameriku, koji ćete u nastavcima moći da čitate na našem sajtu. Da li je moguće skrenuti pogrešno kod Albukerkija, koji je najveći savremeni ghost town, gde se nalazi američki Bulevar revolucije, koji je najkomforniji vid prevoza u Americi, da li je grandž mrtav, kako izbliza izgledaju ostali američki klišei i da li su sećanje i zaborav, beskućnici i milioneri, prostranstvo i teskoba, deo jednog istog iskustva Amerikane – saznaćete u narednim delovima „Potrage“.

Klavirsko nebo iznad Misisipija – dnevnički prolog

Kako izgleda kada ideš u Ameriku da prvi put obiđeš brata koji se samo nekoliko meseci ranije tamo odselio, a na put polaziš sa tek stečenom dijagnozom F32, kutijom lekića na kojoj piše RETARD (što na jeziku naše nasušne i vazda duhovite farmakomafije zapravo znači „sa produženim oslobađanjem“), noseći sa sobom ručni prtljag mučnine i bola u stomaku, i neobjašnjivo, ali preplavljujuće osećanje teskobe?

Put od Srbije do Teksasa strašno je naporan. U mom slučaju trajao je 24 sata, uz dva presedanja. Prošao mi je u magnovenju (uz prateću melodiju Goblina u glavi, što je značajno dodalo na čemeru), zbog toga što sam na njega pošla u jeku najgore depresivne epizode u životu. Nemam, dakle, mnogo pojma o tome kako je taj put izgledao. Do pred sam kraj poslednjeg leta nisam znala da l’ sam pošla il’ sam došla, ni kuda sam krenula. Ostali su mi u sećanju samo fragmenti, i to posebice oni u kojima sam plakala, a rekla bih da sam malo toga drugog radila. Nije ni čudo da je jedina stvar koju sam, pored kafe, kupila na jednom od aerodroma – a promenila sam ih 4 (Beograd, Amsterdam, Atlanta, Ostin) – bio američki bestseler The Subtle Art of Not Giving A Fuck. Prva self-help knjiga za kojom sam u životu posegla. Želja da ovladam umetnošću kurcobolje i da zaustavim to prokleto plakanje bila je jača od blama. Pa ipak, duh ovog genijalnog naslova imao je odloženo dejstvo, te je trebalo da prođe još neko vreme dok nije počeo da deluje.

Prekookeanski let ka Teksasu protekao je u praznom avionu. Imala sam četiri sedišta samo za sebe, četiri pokrivača i četiri jastuka. Nedostajao je još baldahin da se osećam kao kraljica bliskoistočne sapunice. Hrana je bila sjajna, sa pristojnim izborom vegetarijanskih opcija, sa salveta su mi se smešile vickaste motivacione poruke, a stjuardese su bile nikad spontanije i ljubaznije, valjda zato što nisu imale mnogo posla. Imala sam internet i dopisivala sam se sa ljudima koji su bili na nekoliko različitih kontinenata, dok sam ja bila 10 000 metara iznad Grenlanda. Delta Erlajns me je mazio i pazio kao da je znao koliko mi je to bilo potrebno, a ja sam putovala kod brata, u Ameriku. Uprkos tome, nisam oka sklopila ni jednog jedinog trenutka. Teskoba je nadvladala sav komfor i sve životne privilegije zbog kojih sam osećala krivicu jer nisam bila u stanju da u njima uživam. Budući da uvek kraj sebe imam štreberski prikladan saundtrek, čak i u ovako vanrednim situacijama, tokom čitavog leta slušala sam samo i isključivo  „Klavirsko nebo“, ne znam ni sama koliko puta. Moja tada omiljena kompozicija sa ove predivne kompilacije – „Usamljenost“ Ane Ćurčin – bila je u tom trenutku baš ona tautologija koja mi je trebala da sopstvenu patetiku dovedem do vrhunca. Pretvorila sam se u hodajuću, da ne kažem leteću (pop)depresiju.

Kako se ta teskoba neočekivano raspršila dok je avion leteo nad deltom Misisipija? Kroz prozor je izgledalo kao da jezdimo pravo ka crvenom zalasku sunca iz „Solarisa“. Onda se dogodila užasno jaka turbulencija, koja me je trgla, i tek tad me je puklo: „Ej budalo, cmizdriš tu iznad oblaka, a ideš kod svog brata koji živi u Teksasu!“ Kada odrastaš uz nekoga na Voždovcu, njegovo i tvoje transponovanje u Teksas nalik je onom koje je Doroti odvelo iz Kanzasa u Oz. Moj Oz bio je Ostin, a moj yellow brick road bili su taj prelepi zalazak sunca i taj krivudavi Misisipi. Zvučaće glupo, ali nikad me nije bilo manje briga da li će – da parafraziram jednu stjuardesu blaženopočivšeg Jata – avion odleteti pravo u strmopizd. Ideja o slobodnom padu iznad delte Misisipija u tom trenutku činila mi se podjednako bliskom koliko i ideja o susretu sa mojom najdražom osobom na drugom kraju sveta. Tada je plakanje prestalo, da bi se ubrzo potom začuo mio razglas pilota: Cabin crew, take your seats for landing. Čarolija jednog retarda i indukovane kurcobolje mogla je da počne.

Austin, not Texas 

Većina nas dođoša u Teksasu očekuje kadrove prašnjave prirode, sa onim falusoidnim kaktusima i tumbleweeds koji oko njih đuskaju svoj pustinjski ples, dok iznad iskače oblačić na kom piše Wild, Wild West. Kada me je brat dočekao na vratima svog američkog doma, bele kućice sa drvenom fasadom, i sproveo na verandu najzelenijeg dvorišta koje možete zamisliti, bilo mi je jasno da se ovde kaktusa neću nagledati i da je Ostin mnogo više od kinematografskog klišea. Zapravo, Ostin je nešto sasvim drugačije od toga. Sedeli smo na verandi, u mirišljavoj bašti, i gledali rakune kako kradu hranu od mačke. Mirisalo je rano leto, usred oktobra, mirisala je sveže pokošena trava, zvezde su svetlucale kao negde na selu, zrikavci su se oglašavali u horu, a svici su lelujali po dvorištu, što nisam imala prilike da vidim još od svojih praistorijskih letnjih raspusta u Šumadiji. I evo nas tu, moj brat i ja – Doroti i Toto, Tom Sojer i Haklberi Fin, Mića i Aćim – u pohodu na Teksas. Ko bi rek’o čuda da se dese.

Ostin pripada regionu zapadno-centralnog Teksasa i visoravni Edvards. To znači da poseduje karakteristike i pustinjske i tropske klime. Zato je čitava okolina jedna zelena oaza, sa umerenim do vrelim temperaturama i obilnim kišama. Jezero Trevis, koje se nalazi na tridesetak kilometara od grada i odakle se Ostin snabdeva vodom, veliko je i duboko, a na putu do njega prolazi se kroz šume, pašnjake, farme i hiljadugodišnja rečna korita u kojima se lokalci kupaju. Kad se odatle vratiš u grad, možeš ponovo da se okupaš, i to u ogromnom gradskom bazenu koji se nalazi u parku Zilker, sa direktnim pogledom na downtown.

Nakon što je prva dva dana od mog dolaska bilo toplo, sa preko 30 stepeni, uz surovo visoku vlažnost vazduha, usledio je – malo je reći – hladan talas. U nedelju uveče smo se znojili ispijajući koka-kolu nakrckanu ledom, da bi u ponedeljak ujutru napolju bilo 7 stepeni. Tada je počela da lije kiša, koja celih nedelju dana nije htela da ode. Čekala je da prvo odem ja, a tako je na kraju i bilo. Okolinu jezera Trevis zadesile su poplave, koje su bile među pet najvećih ikada zabeleženih tamo. Onda mi je jedan staaari Ostinjanin objasnio da oni ovakve meteorološke (ne)prilike od milošte zovu bipolarnim teksaškim vremenom, koje te u jednom danu provoza na rolerkosteru, od vreline do hladnoće, odnosno sunca i kiše. Samo mi je još bipolar falio na moju muku.

Ostin je, mada prestonica Teksasa, viđen kao najveći izrod ove američke države trenutno. Decenijama unazad Teksas se prepoznaje kao bastion Republikanske stranke i jedna je od „najcrvenijih“ država u Americi, iako nije oduvek bilo tako. Do sredine sedamdesetih godina Demokratska stranka je bila noseća politička struja u Teksasu, premda treba imati u vidu da su južnjačke demokrate sve do Lindona Džonsona (koji je bio upravo Teksašanin i čiji apartman u najstarijem gradskom hotelu „Driskil“ i dalje postoji) bile konzervativnije i od najkonzervativnijeg glasača Koštunice doktora Vojislava. Sad ovde zamislite fusnotu sa mojom tiradom o licemerju američkog puritanskog jezika, koji nekadašnje prakse rasizma i ropstva još uvek imenuje opšteprihvaćenim eufemizmom „konzervativizam“ (sic!). U svakom slučaju, nakon Džonsonove podrške usvajanju Zakona o građanskim pravima 1964, brojni razočarani „konzervativni“ preletači iz Demokratske u Republikansku stranku ubrzali su uspon i širenje nazadnih ideja u svim južnim državama, a demokrate su, sa ulaskom Bila Klintona u Belu kuću, i konačno izgubile Teksas (ako uopšte ima nekoga na ovom svetu ko je njegovim ulaskom bilo šta dobio). Ostin poslednjih godina važi za grad koji, u takvoj političkoj klimi, nudi alternativu kulturnog i političkog liberalizma i ideologije multikulturalizma i različitosti, odnosno gradom u kom većina glasa za demokrate (što je, istini za volju, slučaj i u Hjustonu, Dalasu, San Antoniju, a odnedavno i u Fort Vortu).  Jasno je da, ipak, poseban utisak ostavlja podatak da su stanovnici prestonice zdušni ideološki protivnici zaposlenih u zgradi Kapitol.

Hotel Driskill

Texas State Capitol

Divlji zapad, a kulturiška

Ostin je najveći univerzitetski grad u Teksasu. Njegov univerzitet je među prestižnijim državnim, takozvanim Public Ivy univerzitetima u Americi (uprkos tome što na fakultetu za komunikologiju trenutno predaje Metju Mekonahi). Zbog toga što ima preko 50 000 studenata na manje od milion stanovnika i ogroman kampus, Ostin zaista poseduje specifičnu živinu i hijerarhiju, jer je omladine na sve strane. Provela sam čitavo popodne na jednom od fakulteta raspitujući se za doktorske studije i to mi je jedna od najdražih teksaških uspomena. Moji lični vodiči kroz katedru bili su Hortenzija Palomares, koordinatorka studijskog programa, profesorka Norma V. Kantu (sekretarka za obrazovanje u Klintonovoj administraciji) i profesor Edvin Šarp, preobraćeni veteran iz rata u Vijetnamu. Bili su spremni da mi odgovore na svako pitanje i ponude iskrenu dobrodošlicu. Miks hispanske i anglosaksonske kulture bio je vidljiv već u samoj demografskoj strukturi zaposlenih i studenata, jer je pola njih bilo Latino. Iako na doktorske još uvek nisam konkurisala, osećala sam se kao da tamo pripadam već posle sat vremena. Ne mogu da zamislim ovako topao prijem ni na jednom fakultetu društveno-humanističkog usmerenja u Beogradu.

U jednom glavnom gradu uvek postoji gomila važnih institucija, ali one koje u Ostinu ostaju za nezaborav jesu, pored univerziteta, jedna biblioteka i jedan muzej. Nova zgrada Gradske biblioteke otvorena je krajem 2017, kao energetski efikasno, održivo i moderno zdanje, čiji je glavni cilj da ugodi čitaocu. Ako je negde moguće navući se na knjige iz nekih sporednih razloga, onda je to ovde. Njena velika krovna terasa izgrađena je u drvetu i sa toliko mnogo zelenila da liči na botaničku baštu. Odatle puca pogled na reku Kolorado, koja razdvaja severni i južni deo grada. Sedeći tamo i posmatrajući tmuran teksaški dan, sa setom sam mislila na nekada otvoreni atrijum naše Narodne biblioteke, koji je prilikom njene rekonstrukcije brže-bolje zatvoren, u skladu sa drevnim srpskim običajem zastakljivanja balkona i terasa.

Pogled na downtown sa Kolorada

Muzej Blanton, možda najveći gradski biser, nalazi se u okviru kampusa i sadrži preko 18 000 artefakata savremene evropske, severnoameričke i latinoameričke umetnosti. Među njima je odnedavno i jedan poseban eksponat – poslednje delo velikog američkog slikara i vajara Elsvorta Kelija, o čijoj je izradi maštao čitavog života, da bi na njegovoj realizaciji počeo da radi tek u terminalnoj fazi svoje bolesti. Poklonjeno je muzeju Blanton neposredno pred smrt autora 2015, da bi konačno bilo završeno prošle godine. Ono se nalazi u dvorištu muzeja usred kampusa i naziva se samo „Ostin“, prema Kelijevoj navici da svojim delima daje imena toponima kojima su namenjena. To je zgradica od oko 250 kvadrata, visoka 8 metara, koja liči na kameni iglo sa šarenim prozorima. U stvari je reč o jednoj sekularnoj kapeli. Umesto raspeća, u njoj se nalazi vrlo prost drveni totem.

Obojeno staklo na prozorima propušta jedine boje koje se unutar ovog prostora mogu videti, budući da su zidovi beli, a da se na njima nalaze samo jednostavni crno-beli likovni radovi. Sunčeva svetlost zato ovde igra presudnu ulogu. Mnogi se pitaju zašto je ovo zdanje, koje sumira čitav Kelijev slikarski i skulptorski opus istraživanja boje i forme, završilo u gradu koji baš i nije a place to be za likovne umetnike danas. Međutim, kao što nam Rotkova kapela u Hjustonu i čitava pustinjska utopija Donalda Džada u Marfi pokazuju, Teksas je savremenoj zapadnoj umetnosti doprineo onim u čemu je najbolji – eskapizmom svog prostranstva i bogatstvom sunčeve svetlosti. Čak i po kišnom danu, svetlost i forma u ovom hramu drže minimalističku i ateističku liturgiju. Tako se Elsvort Keli, izgradivši svoju Sikstinsku kapelu usred Divljeg zapada, upisao među one koji su vlastiti odlazak sa ovog sveta učinili remek-delom.

Austin, Texas

Koliko god Ostin bio liberalan i kul, ulična moda u njemu to baš i nije, jer vrvi od kratkih teksas sukanja, kaubojskih čizama i šešira, i to je jedan od retkih klišea na koje nisam mogla da padnem. Ono na šta jesam bile su old school kantri igranke, u velikim salunima. One izgledaju tako što se bendovi smenjuju kao na traci, dok ljudi plešu u parovima. U pauzama se pije loše američko pivo i jedu dobri takosi, da bi te na kraju večeri kući odbacila drugarica, i to u otvorenoj prikolici svog pikapa. Noćna vožnja ulicama Ostina, pod zvezdanim nebom, u kojoj sam se kikotala sa dragim ljudima i truckala kao tele na putu za stočnu pijacu, jedan je od onih trenutaka za koje sam poželela da traju večno. Te tople, letnje noći krajem oktobra u Teksasu osetila sam nešto najbliže kantri romantici iz onog spota Aerosmith.

Ostin je tipična Amerika kada je reč o još nekoliko stvari. Gradski prevoz u njemu koriste ili studenti, ili siromašni građani (Meksikanci, novopridošli imigranti, beskućnici), ili poneki zalutali turista. Ono što gradska vlast s ponosom naziva frequent service jesu autobusi koji, u najboljem slučaju, idu na svakih 15 minuta, povezujući samo mali deo grada. Drugim rečima, u Ostinu sa nostalgijom misliš na GSP i praviš ga od blata. Dve stotine dolara koje sam za deset dana potrošila na uber bili su najbolja investicija na tom putovanju. Dalje, Ostin je nemilosrdan zagađivač životne sredine. Bilo me je strah da guglam količinu đubreta koju prosečan Teksašanin proizvede u jednom danu, ali verujte mi na reč da je čak i odokativno ta statistika zastrašujuća, dok ni sa reciklažom nisu revnosni kao u nekim drugim američkim državama. I više od toga, ljudi se u Teksasu odnose prema raspoloživim resursima kao da sutra ne postoji – svetlo u kuhinji ne gase ni preko dana, a klima uređaje koriste tako da temperaturu u prostorijama spuštaju na manje od 20 stepeni čak i kada napolju nije vrućina (na jednom koncertu smo ispijali čajeve i izlazili na kratke pauze napolje da se ugrejemo, toliko je bilo hladno). Žao mi je zbog vaše bahatosti, Teksašani, ali zaslužujete svoje bipolarno vreme i klimatske promene koje vam kucaju na vrata.

Na kraju, Ostin ne bi bio Teksas kada ne bi makar malo ispoštovao južnjačku tradiciju diskriminatornih praksi. Društvena segregacija – u odnosu na ljude afroameričkog i latinoameričkog porekla – našla je svoje mesto u načinu na koji je svojevremeno osmišljen glasački sistem na nivou grada. On nije bio uperen direktno protiv crnaca i Latinosa, ali je imao za cilj da oslabi glasački potencijal siromašnih slojeva – među kojima su često bile upravo manjine – i funckionisao je vrlo efikasno. Tek se nedavno Ostin osmelio da ovaj glasački sistem reformiše i da podstakne geografski i etnički diverzitet nauštrb klasne segregacije u strukturi gradske vlasti. Sada se više ne može desiti ono što je 40 godina unazad bila redovna pojava – da polovina članova gradskog veća, odnosno 15 od 17 gradonačelnika Ostina dođe iz naselja u oblasti samo četiri poštanska broja u kojima žive najbogatiji i, najčešće, beli stanovnici.

Sve bilo je muzika

Ipak, svi ovi stereotipi polažu oružje pred jednom činjenicom: Ostin je muzička prestonica Amerike. Ono što je Tokio za džez, Granjano za pastu, a Vašington za imperijalizam, to je Ostin za svirke. Ne postoji relevantan autor u zapadnom muzičkom svetu koji se usuđuje da na svojoj turneji preskoči Ostin. Podatak da u gradu ove veličine postoji više od 250 koncertnih prostora malo zvuči kao namicanje statistike. Međutim, Ostin nije navlakuša.

Od starinskih pozorišnih sala, preko memljivih podruma i classykamernih dvorana, do otvorenih prostora, Ostin ima neverovatan diverzitet koncertnih mesta. Zato je, skroman kakav nije niti treba da bude, samog sebe nazvao The Live Music Capital of the World.

Zamislite grad koji je pružuo dom Taunsu van Zantu i u kom su njegovi naslednici otvorili fensi hotel kao omaž slavnom pretku i njegovom pradedi, ostinskom diplomati Isaku van Zantu. Zamislite liberalni grad u kom je jedna od ulica u najužem centru preimenovana u Bulevar Vilija Nelsona, postavši svojevrsnim američkim Bulevarom revolucije, sa spomenikom podignutim ovom najvoljenijem Teksašaninu (ali, molim vas, zažmurite na to što je spomenik toliko ružan da je samo malo lepši od onog namenjenog Patrijarhu Pavlu). Zamislite grad u kom je svoj dom našao Danijel Džonston, jedan od najvećih američkih indi umetnika i heroj mnogih detinjstava. Potom zamislite grad čiji je Ajfelov toranj i „Mona Liza“ čuveni Danijelov mural sa žapcem Džeremajom, koji su građani sačuvali od rušenja pre 15 godina, i čiji se printovi sada mogu kupiti kao suveniri (čime finansirate fondaciju koja pruža podršku mentalno obolelim osobama, a čiji je rad inspirisan upravo Danijelovim likom i delom). Zamislite grad koji je domaćin globalno najuticajnijim muzičkim festivalima poslednjih decenija, a to su Austin City Limits i South by Southwest. Zamislite muzički pokret ponikao krajem osamdesetih, poznat kao „Nova iskrenost“ (New Sincerity), koji je okupio i/ili inspirisao imena kao što su Alehandro Eskovedo, spomenuti Džonston, Cat Power, Devendra Banhart, Okervil river, Sufjan Stivens i tako ta lica koja ste možda viđali na naslovnim stranama časopisa Mojo i Uncut. Onda otputujte u Ostin i dozvolite svojim voždovačkim snovima sa naslovnih strana da postanu stvarnost. Ukoliko ste fanatik za muziku, tamo ćete pronaći svoj Diznilend.

U tom Diznilendu se sluša najsvežija muzička produkcija, na svim mogućim mestima. Na aerodromu, u samoposluzi, u Uberu, Starbaksu – uvek postoji šansa da zasviraju Khruangbin, Margo Prajsili Kurt Vajl. Znajući to unapred i vozeći se sa aeorodroma u grad prve večeri, pustila sam da me zapljusnu bilbordi koji reklamiraju tekući festival ili makar, šta znam, koncert benda The National. Nisam pravila pitanje, znala sam da nema greške. Bila sam spremna za susret sa ovim muzičkim čudom od grada kao zapeta puška. Kad ono, jedino što me je zaplju(s)nulo kroz prozor automobila bile su masovne reklame pored puta, koje su najavljivale nastupe Britni Spirs i Bruna Marsa u okviru predstojeće „Formule 1“. Kamo Vili Nelson, kamo Okervil River?! Umalo da zaurlam „majstore, vozi nazad“. Au, kakav moša. Hladan tuš. I najbolji greše, i bogati plaču. Jebi ga.

Plutarhov vodič kroz galaksiju – bez epiloga

U međuvremenu sam se vratila kući i kupila svoju drugu self-help knjigu, Plutarhov vodič „O negovanju duševnog mira i zadovoljstva“. Iako mi je legao više od američkog bestselera, nije me utešio u saznanju da su u antici anksioznost lečili slično kao mi danas, kao što nisam postala ni virtuoz kurcobolje. Sa depresijom se još uvek rvem, ali se redovno savetujem sa svojim lekarom i farmaceutom. Zato su se runde magnovenja i teskobe proredile, pa mi se i goblini manje priviđaju. Kompozicija Foreverness Jana Nemečeka postala mi je novi favorit sa kompilacije mladih kompozitora (mada se Ani Ćurčin i dalje vraćam u trenucima krize), a „Klavirsko nebo“ raspisao je svoj drugi konkurs. Volela bih kada bi Ostin mogao da čuje ove muzičke dragulje, sigurna sam da bi umeo da ih ceni.

Nisam uspela da pobegnem od sebe i to je nešto na šta me svako putovanje iznova podseti. Kada otputuješ i kada se fizički izmestiš u nepoznato okruženje, a posebno ukoliko to učiniš sam i sjeban, zapravo dobiješ priliku da sretneš tog i takvog sebe češće nego inače.

I onda, kada se ovaj susret odigra tamo negde na tuđim meridijanima, i kada ugledaš svoj odraz u ogledalu miso supe, mutne reke Kolorado ili u očima jedne Meksikanke, shvatiš da je taj odraz svuda isti. Ova spoznaja zna da bude vrlo bolna – slično onom tinejdžerskom bolu tijekom odrastanja – i tvoj unutrašnji sukob osećanja teskobe i prostranstva, skučenosti i slobode tada postaje neizdrživ.

Ako se složimo da je psihoterapija proces otkrivanja poznatih i nepoznatih delova sebe, odnosno osvajanja slobode unutar sopstva, onda od nje nema mnogo boljih načina da napraviš dejt sa samim sobom. Sličan terapeutski i ljubavni odnos prema sebi možeš da razvijaš i kroz putovanja, otkrivajući geografske predele, i takva izlaženja iz zone komfora zaista stvaraju efekat produženog oslobađanja. Da ne dodajem sad ono opšte mesto o tome kako se može putovati na različite načine i na različite destinacije, ne samo Delta Erlajnsom i ne samo u Ameriku. Kada si u stanju da prepoznaš prostranstvo u svom komšiluku, da ne kažem u sebi, onda ti ni Teksas ni psihoterapija nisu neophodni, to svi znamo. Ali ako za to nisi sposoban, geografske daljine mogu imati blagotvorno dejstvo. Kada u sledećem životu budem bila Džef Bezos i ne budem znala šta ću sa parama, korisnicima psihijatrijske pomoći u Srbiji doniraću vaučere za putovanje američkim prostranstvima, dok će ih na avionskim sedištima, uz ćebence i jastuk, čekati po jedan primerak Plutarha i „Klavirskog neba“. Ništa od toga ih neće izlečiti, ali će ih podsetiti na to da su se vrata zemlje Oz i ostalih galaksija oduvek nalazila u svakome od nas.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Lucinda says:

    She writes so differently and better than her brother.

  2. Mima says:

    Sjajno!! Zivim u Austin-u 20 godina i u 80% ovog teksta pomislima sam “tako bih ga i ja opisala” ❤️

Ostavite komentar:

Slični članci: