Da li imate preko 18 godina?

Serbia Upside Down: biciklistička avantura kroz Zapadnu Srbiju

Ove godine, od 20. do 24. jula, grupa entuzijasta i avanturista organizovala je petodnevnu turu koja je počela u Valjevu, a završena na Kopaoniku. 

0
0

Serbia Upside Down je priča o osam avanturista iz Srbije i Nemačke, koji su biciklom prevalili preko najlepših planinskih venaca Zapadne Srbije kako bi otkrili i snimili očuvana prirodna bogatstva i poslali jednu drugačiju sliku Srbije u svet.

Od svih mesta na kojima smo bili i ljudi koje smo upoznali u inostranstvu, većina nikada nije bila u Srbiji. Ne samo da nisu bili u Srbiji, već nisu ni dobili ideju da je posete u budućnosti. Ljudi širom sveta malo znaju o srpskoj kulturi, običajima, ljudima i vrednostima ovog dela Balkana. A još manje znaju o posebnoj atmosferi i “vajbu” koji se može doživeti na ulicama većih gradova, ali i sela. Ipak, najinteresantniji deo cele čarolije su prirodna bogatstva, ponajviše planinski venci povezani uskim zemljanim i makadamskim putućima, koji vode do živopisnih seoca u podnožju. To su slike i pejzaži poput onih na nacionalnoj geografiji ili Lonely Planet magazinu. Ipak, Srbija je i dan danas još jedan skriveni dragulj i destinacija većinom za one koje traže neubičajenu tj. alternativnu vrstu putovanja.

Ovo možda zvuči kao kliše, ali biciklizam je pojava koja nam daje potpunu slobodu kretanja. Za nas je to najprirodnija i najslobodnija forma transporta, koja ima snagu da izbriše granice i nauči nas kako da se stopimo sa prirodom. Upravo je takav način razmišljanja uticao da se glasno zapitamo: “Zašto ljudi dolaze kod nas samo u prolazu? Šta možemo mi kao obični pojedinci i obični biciklisti, ali neobični kao digitalni nomadi, avanturisti, entuzijaste…šta mi možemo da učinimo za našu zemlju i njene divne ljude? Da tu iskru ovih prostora podelimo sa svetom, da požele da dođu ponovo i povedu nekog svog sledeći put, ne bi li se sami uverili u lepotu našeg podneblja.“

Bez turističkih i nevladinih organizacija, masovnih medija, selebritija, finansiranja i podrške ministarstva, to zaista zvuči nemoguće na prvi pogled. Kako mi uopšte možemo da dosegnemo do velikog broja ljudi u inostranstvu i u Srbiji? Možda biciklizam, prijateljstvo i priroda udruženi imaju baš taj zajednički sadržalac koji nas može izdignuti. To je zapravo bila glavna prekretnica. Okupili smo drugare iz Srbije i Nemačke i rekli: “Hajmo svi zajedno, biciklima da obiđemo najlepše predele Srbije i snimimo dokumentarac kako bismo poslali jednu novu sliku Srbije u svet!.“ Hajde da okrenemo Srbiju naopačke, uzduž i popreko, što se kaže “Serbia Upside Down”, približimo je i nama i svetu. Biciklističko društvo iz Nemačke je bilo oduševljeno, tako da smo u avgustu 2019. odmah započeli projekat i osnovali udruženje.

Dve godine od tada su brzo prošle. U 2020 godini smo lansirali naš prvi dokumentarni film o petodnevnoj turi kroz Srbiju. I pored brojnih prepreka, prouzrokovanih aktuelnom zdravstvenom situacijom, uspeli smo da završimo materijal koji se jako dopao i domaćoj i stranoj publici. Iako imamo subjektivan osećaj da se sve dogodilo jako brzo, nakon godinu dana realizovali smo i drugi Serbia Upside Down projekat, ovog puta u punom sastavu, zajedno kroz sve predele Srbije sa nemačkom ekipom.

Nedelju dana pred samu turu, na dnevnom nivou smo gledali vremensku prognozu koja se menjala iz sata u sat. Postojala je velika verovatnoća da ćemo imati loše vreme, sa jakom kišom i grmljavinom, tako da bi neki delovi rute bili i neprohodni. 

Planirali smo avanturu od 500 kilometara i 11000 metara visinskog uspona preko najlepših planina Zapadne Srbije za samo 5 dana.

Cilj je istraživati prirodne, zemljane i šljunkovite puteve. Asfalt i saobraćaj nam nisu privlačni. Zajedno u toj kombinaciji ne dozvoljavaju našem telu i duhu da pronađu mir i katarzu koju samo boravak u prirodi donosi. 

Ponedeljak smo proveli u pripremi, pakovanju i polasku iz Beograda. To nije baš jednostavan zadatak s obizrom da je potrebno prevesti vozače, filmsku ekipu, osam bicikala i opremu za kampovanje. Serbia Upside Down je zapravo jedna nomadska avantura, gde svakog dana ležemo i budimo se u drugom mestu koje je 100 kilometara dalje. Noć uoči početka ture smo se okupili u Peđinoj vikendici, koja se nalazi u selu Stapar kod Valjeva. Potpuno sakriven od glavnih puteva i civilizacije, Stapar broji svega 30-ak stanovnika, čime je ceo dolazak u tako mirno i netaknuto mesto bio iskustvo samo po sebi. Uz piće dobrodošlice, ceo tim se okupio pored ognjišta i pričao o tome šta nas sve čeka u narednim danima. Tim broji 15 ljudi, od toga osam biciklista, dva vozača pomoćnih automobila, dve kamere, režiser, fotograf i logistička podrška. Sve je delovalo izuzetno neizvesno, ali sa naše strane koliko god je moguće spremno za prvu etapu. 

Dan I: Valjevo – Tara

Nakon prospavane noći, dočekalo nas je hladno, maglovito i kišovito jutro. Doručak su krasili tradicionalni srpski specijaliteti poput gibanice, jogurta, ajvara i kajmaka. Znajući da ćemo provesti preko 8h na dva točka, pili smo i jeli kao da sutra ne postoji. Nakon doručka, svi smo uz svoje bicikle započeli tipičan jutarnji ritual pripreme, koji ima neku posebnu draž. Doduše, tanka je linija između nervoze i uzbuđenja. Preostalo je još samo nekoliko minuta pred polazak da proverimo gume, zategnemo najbitnije srafove i složimo osnovne rezervne delove koji mogu da nam zatrebaju u putu. 

Hladno sedište, tvrd volan, pedale koje polako okrećemo i naša ekspedicija na dva točka hvata zalet. Na 15-om kilometru prelazimo preko impresivne Rovni brane i nastavljamo dalje ka Debelom Brdu. Kiša, koja je tog jutra padala, dala je jedan poseban šmek okolini, a zelena boja zimzelenog drveća se pretvorila u tamnu smargdnu nijansu koja je ostavljala utisak kao da smo na nekom drugom kraju planete. Nebo, intenzivne modre boje, je bilo prekriveno ljutitim oblacima sa oštrim linijima i snažnim kontrastom. Prolazak kroz uske, šljunkovite seoske puteve i uživanje u prirodi, iz sata u sat nas je uveravalo da smo deo jedinstvenog putešestvija i druženja. 

Kako je ovo prvi put da nas osmorica vozimo zajedno, prvi dan smo iskoristili da se upoznamo. Nakon što se u grupi mogu osetiti različiti stilovi vožnje i različiti stepeni fizičke spremnosti, svako od nas je morao da pronađe svoj ritam i svog sparing partnera za vožnju tokom dana. Koliko god smo se trudili da vozimo u grupi, to često nije bilo moguće. Svaki vozač reaguje drugačije na uspon od 15 kilometara sa prosečnim nagibom od 7%. Konstantni beg od grmljavine je neke vozače motivisao, a neke demoralisao. Sat i po vremena kasnije, Debelo Brdo je bilo osvojeno i tu smo iskoristili šansu da napravimo pauzu kod Kapije Podrinja. Fascinantan pogled ka nanizanim planinskim vrhovima sve nas je ostavio bez daha. Oduševljenje prirodnom lepotom nas motiviše na dalje otkrivanje.

 

Nemci su prethodnih godina vozili preko Alpa, Dolomita i drugih poznatih planinskih venaca. Znali smo da ih nećemo lako impresionirati. Ipak, ovakvi predeli po Srbiji kao da prikazuju neku novu dimenziju, neki novi doživljaj.

Sitan šljunak i poneki veći kamen uklapaju se u dobro poznate zvuke ispod naših točkova, dok upijamo svo zelenilo oko nas. Skretanje sa glavnog puta je verovatno i najlepši predeo prvog dana, gde se vozi levom ivicom doline, dok se sa desne strane oslikavaju planinski masivi poput onih sa švajcarskih razglednica. Vijugavi spust potrajao je neko vreme, dok nismo iz šume izlašli ponovo na asfalt i nakon par kilometara napravili pauzu kod našeg druga Vladimira na reci Drini. Vladimir nas je dočekao sa domaćom rakijom i jagnjetinom ispod sača, sa komplet lepinjama. Šta reći? Uz huk hladne planinske reke Drine, čiste i moćne, u prostranom dvorištu pored drvene planinske kuće, uz domaću hranu i gostoprimstvo koje naš domaćin nosi u genima, potpuno smo se prepustili hedonizmu u prirodi.

Nakon ručka, prirodno je okupati se u ledenoj Drini, odspavati u ležaljci i razbuditi uz dupli espreso nakon svega. Toliko nam je bilo lepo, da su mnogi razmišljali da završe putešestvije tog dana i prespavaju u vikendici, što bi nam poremetilo isplanirane rute za naredne dane.

Sa prosečno 100 kilometara i 2200 metara visinca dnevno, svaka promena plana bi se direktno odnosila na umor i iscrpljenost koja bi nas sačekala narednog dana.

Vratili smo energiju i uhvatili momentum gde smo se poput pelotona, koji se poznaje godinama, smenjivali i sa prosečnom brzinom od 30+km/h kao parna lokomotiva prešli potez dugačak 10 kilometara. Morali smo da stignemo na Taru pre nego što nas uhvati mrak. 

Na 80-im kilometru smo se isključili levo sa magistrale i nastavili dalje makadamom. Iznenađujuće strm i predugačak, toliko da bismo rado odustali da smo imali tehničke mogućnosti za odustanak. Gurali smo bicikle, polivali se vodom i pojeli sve preostale čokoladice kako bismo smogli snage da se dokopamo vrha. 

A onda, kao nagrada za sav napor – vidikovac Osluša koji pogledom prati Drinu desetinama kilometara daleko. Kako je ovaj uspon “rasturio” grupu, vidikovac je poslužio da jedni druge sačekamo i krenemo zajedno u poslednjih par kilometara. Uhvatio nas je mrak, temperatura se spustila na 10 stepeni iako je sredina jula, dok smo od silnog penjanja svi mokri do gole kože. Ipak, uspevamo da stignemo na jezero Zaovine i tu provedemo prvu noć. Prepuni adrenalina i utisaka, nakon raznovrsne večere i repete, odlazimo na spavanje. 

Dan II: Tara – Zlatibor

Dočekalo nas je bistro i sunčano jutro, a tek nakon nekoliko šoljica kafe smo shvatili gde se nalazimo i šta se dešava. Domaćini koji su nas dočekali su prvi put otvorili svoju vikendicu za javnost i ugostili su nas kao bogove. Tokom doručka smo razgovarali sa njima, dok je u toploj trpezariji pucketalo drvo iz velikog kamina. Zanimalo ih je gde tačno planiramo da vozimo od Tare do Zlatibora, te smo zajedno prošli kroz svaki pedalj naše rute. Onda su doneli jednu enciklopediju i knjigu o Tari, i savetovali nam da izmenimo putanju, što smo rado poslušali. Takvi i trenuci su nešto što ostavlja najveći utisak tokom cele ture – gostoprimstvo domaćina uz obilnu domaću trpezu pripremljenu sa puno ukusa i pažnje.

Ovo je pravi primer za šta se Serbia Upside Down zajednica zalaže: dublje upoznati srpsku kulturu, pričati sa lokalcima, stopiti se sa okruženjem i poštovati prirodu oko sebe. 

Klinci naših domaćina koji imaju 12 i 15 godina su nam se pridružili u prvih 20km i dali još jedan lep primer da su biciklističke avanture za svakoga, nevezano od pola, starosti, vrste bicikla ili iskustva. Samo pozitivno stanje svesti. 

Od Zaovina smo pronašli kamenit put koji nas je odveo do samih litica Tare, kada smo shvatili da smo se uputili u pravi planinski biciklizam, i sa gumama koje su na ivici mogućnosti. Mirna i opuštajuća vožnja se pretvorila u test sposobnosti za sve vozače. Sa leve strane smo sa strahopoštovanjem posmatrali oštre vrhove, a sa desne strane ambis prošaran zimzelenim drvećem i masivnim stenama. 

Pauzu za ručak samo napravili na jednom običnom neuglednom parkingu iza Drvengrada gde smo jeli sendviče i ratluk “s’nogu”, nakon čega smo nastavili dalje ka unutrašnjosti planine. Nismo videli nijedno živo biće niti objekat skoro četiri sata. Samo nas osmorica koji kontinuirano okrećemo pedale uzbrdo, nizbrdo, po travi, šljunku i zemlji u svim bojama uključujući i crvenu. 

Samo okruženje i tek povremeni huk vetra su činili sve tako nestvarnim i prefinjenim, da je teško rečima opisati. To je bilo nešto što svako treba da iskusi. Nakon manje truckave uzbrdice, ispred nas je sinuo niz intenzivno zlatnih brdašaca, kao plamen, jedno za drugim.

Visoka trava se presijavala na jarkom suncu i sve je svetlelo gde god smo se okrenuli. Usponi i spustovi sa svakim narednim brdašcetom su se činili kao vožnja po jednom prostranom i mekom zlatnom tepihu. Na trenutak kada čovek zastane i reflektuje se, nije siguran da li se nalazi u argentinskim pampasima ili na čuvenim “strade bianche” putevima u Toskani.

Dvatesetak kilometara kasnije, nakon dve probušene gume i blage dehidratacije, stigli smo na našu destinaciju – Zlatibor. 

Dan III: Zlatibor – Uvac

Planinarski dom Tornik je naš domaćin, već drugu godinu zaredom. Prethodnu noć smo oprali celu biciklističku opremu, pa su svi vozači bili uzbuđeni što će nakon dva julska dana i 200 kilometara uskočiti u svež biciklistički šorc i majicu. Za doručak nas je čekao burek, prava bomba puna ugljenih hidrata. Nakon jutarnjeg štelovanja kočnica i menjača koji su otkazali poslušnost, treća etapa od 82km i 1820 metara visinca je mogla da počne. 

Iako je drugi dan mnogima jedan od najlepših, neki su svoju žar za prirodom i “allroad” putevima zadovoljili tek trećeg dana. Počeli smo vožnju na čistom upeglanom asfaltu skoro sve do Zlatarskog jezera, što nam je omogućilo da prodrmamo noge i rastresemo zgrčene mišiće. Nakon što smo naišli na potok, nismo odoleli da probamo da ga pređemo, na biciklima. Bilo je fantastično i skoro niko nije ni pao, skoro.

Na Zlatarskom jezeru smo napravili prvu pauzu uz nezaobilaznu kombinaciju espresa i gaziranog soka, ne znajući da ćemo samo 15 minuta kasnije napraviti još jednu pauzu. Prošli smo pored strme i puste plaže kojoj se ne može odoleti. Gaće dole, sloboda gore,  plivali smo u jezeru ko’ da sutra ne postoji. Nakon kupanja, novi uspon preko nebrojenih serpentina nas je doveo do vrha planine koja nas je nagradila pogledom na jezero od 360 stepeni i dugim spustom. 

Spust je bio uzan, krivudav i brz, kao magnet za nevolju. Taj adrenalin, istovremeno, po nepisanom pravilu daje i predivan osećaj slobode. Pred sam kraj spusta smo skrenuli desno i šljunkovitim putićem se uputili pravo ka brani. Prelaz preko brane je bio magičan. Spuštate se ka kotlini u kojoj vas dočekuju meandri Uvca sa obe strane. Zastali smo da uživamo u pogledu, i u daljini videli širok raspon krila kako preleće preko okolnih vrhova, nakon čega je usledila kratka lekcija o beloglavom supu, endemskoj vrsti o kojoj upoznajemo društvo iz Nemačke.

Ovo nam je bio već treći dan kako vozimo zajedno. Svi su se upoznali kroz male uspone i padove koje je svako doživeo tokom ture, te je atmosfera bila lagodnija za druženje i vožnju bez tenzije. Dan se bližio kraju i u sam zalazak sunca smo stigli u zabačeno etno selo. 

Etno selo u kom smo odseli je našim nemačkim drugarima dodatno približilo srpsku kulturu i običaje. Večerali smo u rustičnoj seoskoj dnevnoj sobi, sa ćilimima i grnčarijom uz upaljen televizor u pozadini. Trpezu je krasila domaća gibanica sa sirom, sarmice i domaći mladi sir.

Dan IV: Uvac – Međurečje

Ustajte ekipo, vreme je za nove izazove. Čeka nas jedan rolerkoster od dana. 

Prvo smo se uputili ka brani na Uvcu, a nakon toga skrenuli desno sa puta, gde nas je ubrzo obasjao fantastičan pogled sa vidikovca Molitva. Mala drvena platforma visila je na ivici litice, sa koje je pogled pratio linije krivudavih meandra. Tamna petrolej boja vode odmarala je naše umorne oči koje slute 80 kilometara ispred nas.

Nakon nekoliko kilometara po truckavom šljunkovitom terenu boje cigle, stigli smo do sasvim drugačijih zemljanih staza, što je značilo da se približavamo usponu na Javor planinu. Pejzaži su postali jednostavniji, jer više ne vozimo paralelno sa rekom. 

Na početku uspona na Javor nas je stigao umor, ali smo smogli snage da nastavimo još koji kilometar dalje kako bismo pronašli prijatnu hladovinu gde možemo da napravimo pauzu. Iza duge krivine od 90 stepeni, pojavila se prostrana zelena livada. Pavle, koji je pomoćnim vozilom pratio ekspediciju, doneo je sveže ispečene ćevape iz Sjenice. Trebalo nam je sat vremena da energiju i volju dovedemo do nivoa da možemo da nastavimo dalje.

Ispred nas je bio još jedan uspon do vrha Javora koji leži na 1,215 metara nadmorske visine. Biciklistička sreća je da nakon svake uzbrdice dođe nizbrdica. Duga skoro 20 kilometara i sa blagim prosečnim nagibom od 4%, ova nizbrdica nas je mirno i postepeno vodila sve do Ivanjice.

Pri samom kraju spusta, pošli smo zemljanom prečicom koja nas je vodila kroz gustu listopadnu šumu ka selu Međurečje, u kom smo planirali da odsednemo u Pavlovoj vikendici. Kroz gusto drveće su provirale plantaže malina koje su nemački drugari  doživeli kao atrakciju, imajući u vidu cenu za količinu od 100 grama u Nemačkoj. Jost je prokomentarisao da mu je ovo bila jedna od najlepših “gravel” vožnji u životu. Kao neko ko je biciklom vozio mnogobrojne vrhove Švarcvalda, Alpa i Dolomita, njegov kompliment smo primili sa posebnim značajem.

Oko 19 časova smo pred sumrak stigli u Međurečje, gde nas je dočekao Pavle sa svojim roditeljima koji su spremili pravu gozbu. Sa praznim stomakom i veliki apetitom, bili bismo srećni i sa parčetom proje, a uživali smo u pečenju, kajmaku i gulašu sa šumskim pečurkama. I ponovo, nezaboravni trenuci u tradicionalno nesebičnom gostoprimstvu naših domaćina. Nakon nezaboravne večere, jedan deo ekipe se smestio u šatore, jer je kapacitet vikendice bio za osmoro. Iskoristili smo priliku da operemo prašnjave, usoljene dresove i blatnjave bicikle, što je značilo manje škripanja i ostalih neugodnih zvukova narednog dana. Četvrta etapa je ipak uzela danak. Nismo bili stanju ni da nazdravimo jer je polovina vozača nakon dve tablete magnezijuma i partije istezanja završila u krevetu već u 22 časa. Pitanje je koliko vozača je uspelo odmah da zaspi jer ih je samo noć delila od najtežeg dana sa 3000 metara vertikalnog penjanja. Čak i sa zatvorenim očima, takav izazov zvučao je nezamislivo. Ali ta noć je imala još planova za nas. Grmljavina i pljuskovi praćeni košavom su “lupali” celu noć, a ekipa u šatorima je sigurno imala nezaboravan provod. Pavle koji se probudio je uneo odeću i cipele, te su narednog jutra stopala svima bila suva.

Dan V: Međurečje – Kopaonik 

Euforično buđenje, poslednji dan na turi, ali polazak se i pored najbolje volje ipak malo odužio. Par mehaničkih kvarova uključujući menjač, kočnice i  jednu eksplodiranu guma, napravili su malu tenziju zbog jutarnjeg kašnjenja. Peđa je sve vreme tokom ture vozio Pavlov bicikl, jer nismo uspeli da popravimo njegovu hidrauličnu kočnicu. Od silne želje da poslednjeg dana vozi svog Giant-a, imali smo sreće da nas je zaobišla prava nezgoda. Tokom pumpanja gume, ivica je izletela iz ležišta i sve je puklo kao bomba, sva sreća da niko nije bio povređen i da su bubne opne u jednom komadu. 

Nakon prvobitnog šoka, spustili smo nivo tenzije i smireno nastavili dalje put Golije i Kopaonika. Setili smo se da je prošle godine na Goliji bilo izuzetno teško, jer je teško savladati uspon do Jankovog kamena. Ove godine, verovatno zbog stava da prevazilazimo sve prepreke, sve je prošlo mnogo brže i lakše. Od presudnog značaja je da je 90% asfalt, pa je sama vožnja svakako lakša nego prethodnih dana. 

Nemanja je sva dešavanja na putu delio na svom Twitter nalogu, tako da je bilo dosta pratilaca koji su sa svojim komentarima aktivno učestvovali u ovom događaju. Jedan od njih je Vladimir  koji se zadesio baš tada na Goliji, te smo se dogovorili da se nađemo kod Dajićkog jezera i odatle jedan deo rute vozimo zajedno. Nakon dva mališana koji su nam se priključili drugog dana, dobili smo novog gosta koji je vozio zajedno sa nama i prenosio nam utiske i znanje o putevima i skrivenim budžacima Golije, onako kako može samo neko ko je iz tog kraja. Sa Vladimirom smo se peli zajedno sve do Odvraćenice gde smo se pozdravili i slikali. 

On je otišao na drugu stranu, a mi smo napravili kraću pauzu kako bismo se pripremili za finalni spust i poslednje penjanje. Nakon ručka, reklo bi se, najlepši spust koji se samo poželeti može. Spuštali smo se skoro sat vremena sve do Raške, pravi slalom na dva točka. Široki ne toliko prometni putevi i spust gde nije potrebno pedalirati daju osećaj meditacije tokom sat vremena vožnje. Sleteli smo u Rašku i napravili pauzu za ručak. Kako je Nemanja pored Twitter-a objavljivao aktivnosti i na Strava biciklističkoj aplikaciji, ispostavilo se se da tog dana kroz Rašku vozi i Velja sa svojom poznatom beogradskom drumskom ekipom. Iako nismo uspeli da se nađemo ranije i da zajedno idemo na spust, na kratko smo se našli u Raškoj i popili po dupli espreso. Još jedan lep momenat i druženje sa dragim kolegama na dva točka. Zatim smo krenuli put Kopaonika na uspon sa Semeteške strane po gravelu. Nemci su bili oduševljeni poslednjom etapom. 

Bez većih problema, bez problema sa gumama i kočnicama, i sa jednim blažim padom, dan je bio divan. Divljali smo na kraju uz male stazice sve do naselja. U međuvremenu smo uspeli da osposobimo jednu kočnicu na Peđinom Giant-u pa je poslednji uspon vozio srećan, kao malo dete. Ta strana Kopaonika kod Semeteškog jezera je jako zanimljiva sa teškim kamenitim putem, ali i pogledima od kojih zastaje dah. 

To je bio spor i strm uspon treće i četvrte kategorija po jako lošem terenu, ali smo nakon par sati izašli na asfalt  i požurili ka poslednjem smeštaju. Završili smo dan ispred prodavnice jako umorni ali presrećni jer je tura uspešno završena. Posle nedelju dana na putu, ovde po prvi put zalivamo hladnim pivom koje nam je izuzetno prijalo nakon tolikog penjanja.

Emocije, adrenalin, osmesi na licima i poslednje raspakivanje. Večerali smo i sumirali sve što smo doživeli na putu prethodnih nedelju dana.

Do duboko u noć smo analizirali svaku etapu i zapisivali komentare šta sve može da bude bolje naredne godine, a dolazili do ideja da promenimo i ceo koncept. Ostaje da vidimo šta će nam vreme pokazati. 

Nedelja, dan sedmi, poslednje pakovanje za ovu godinu, ovog puta naredna destinacija Beograd. Uz završetak dana, svako kreće svojim putem, nemačku ekipu ispraćamo na aerodrom i svako u svojim mislima ide na spavanje sa jednim jedinim pitanjem – a koja je sledeća avantura?

2022

Naredne godine pravimo drugačiji koncept, kako bismo celo ovo iskustvo približili i ljudima koji nisu u tolikoj fizičkoj spremi kao što smo mi bili da bi izvezli sve one silne planine koje smo opisivali. Ideja za narednu godinu je jedinstven kamp koji će u četiri neverovatna dana na jedinstvenoj lokaciji pružiti iskustvo svim vozačima kakvo će retko negde doživeti. Detalji kampa na sledećem linku https://upsidedown.cc/story/gravel-camp-2022/.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: