U potrazi za Amerikanom 1: Melanholija zapadne obale – od Bič Bojsa do Tvin Piksa

 „U potrazi za Amerikanom“ je mini-serijal putopisa kojima vas vodimo u srce američke nostalgije. Sentimentalni vodič kroz Ameriku, koji ćete u nastavcima moći da čitate na našem sajtu. Da li je moguće skrenuti pogrešno kod Albukerkija, koji je najveći savremeni ghost town, gde se nalazi američki Bulevar revolucije, koji je najkomforniji vid prevoza u Americi, da li je grandž mrtav, kako izbliza izgledaju ostali američki klišei i da li su sećanje i zaborav, beskućnici i milioneri, prostranstvo i teskoba, deo jednog istog iskustva Amerikane – saznaćete u narednim delovima „Potrage“.

Put u smeru ka zapadu oduvek me je ispunjavao posebnim geografskim uzbuđenjem. Verovatno zbog  osećaja uštede vremena: kad putuješ na zapad, putuješ u rikverc, premotavaš dan nekoliko sati unazad. Suviše malo da se pronađe izgubljeno vreme, sasvim dovoljno da se uživa u kratkoj iluziji vremeplova. Odlazak na američki zapad predstavlja naročit ugođaj. Bilo da se do njega stiže avionom, vozom, ili automobilom, prisutan je utisak dolaska na neko mistično mesto, na kome se se sudaraju pustinja i okean, sunce i kiša, planinari i surferi, psihodelični rok i grandž, i ostale suprotnosti tipične za američku prirodu i društvo. Ovoga puta to su bili L.A. i Portland, jedan od najzanimljivijih kontrasta koji se u Americi može sresti.

The Collection of Suburbs in Search of a City

Mnogi su mi govorili: „I 24h ti je mnogo u L.A, to je najgori grad na svetu.“ Dugo sam i sama tako mislila, pa sam L.A. iskoristila samo kao jednodnevnu stanicu i odmorište pred dugačko putovanje na sever. Na kraju svog 24. sata provedenog u ovoj aždaji od grada, bila sam tužna što se rastajemo. Iako vrlo verovatno u korenu moje zaljubljenosti zapravo leži činjenica da je čarolija tako kratko trajala, sutra bih otišla opet. Sramim se priznati, ali, tako je to bilo – L.A. i ja smo imali crush. Doduše, ne na prvi pogled.

Izreka o predgrađima u potrazi za gradom, koja skoro čitav vek kruži o Los Anđelesu, pripisuje se Oldusu Haksliju. Tokom sletanja avionom biva jasno na šta je autor „Vrlog novog sveta mislio“. Prizor Los Anđelesa iz vazduha nije ništa drugo do slikovita ilustracija jedne urbanističke distopije. Na istoku se prostire planinski venac, koji štiti grad od pustinje Mohave, da bi se na zapadu prepustio obali da ga proguta. Između ove dve impresivne prirodne gromade, ukazuje se jedna pojavam koja ih potpuno obesmišljava. Beskrajan niz parkinga sa identičnim kamionima leži u limbu između planina i mora, makar se meni tako učinilo. Preokret je usledio u trenutku kada shvatam – ne, to nisu parkinzi. Nisu u pitanju ni kamioni. To su – ozloglašena losanđeleska predgrađa. Dehumanizovane plantaže kuća sa ravnim, usijanim krovovima. Načičkane su pod nestvarno pravim uglovima i izgledaju kao lavirint kutijica šibica, u čijoj bi jednoličnosti mogao da se izgubiš zauvek. Život u njima kao da namerno ignoriše glamur Holivuda i dramatičnost prirode koja ga okružuje. Potpuni antiklimaks, dostojan Hakslijeve fikcije.

Stan u L.A.

Art déco i priključenija

Vrlo si limitiran ako dođeš u L.A. na samo 24 sata. A možda i nisi, jer za tako kratko vreme možeš da vidiš samo naj od naj, ukoliko si smešten na pravoj lokaciji, a posebno ako ti sam smeštaj bude priča za sebe, kao što je s mojim bilo slučaj. Ogroman stan koji se sastoji od galerija sa stepenicama, na kojima se nalaze odvojene spavaće sobe (izolovane zavesama), predstavlja malu postmodernu hipi komunu u kojoj se sluša odlična muzika (mene je sa vrata dočekao M.Ward) i koju, naravno, drži neostvarena holivudska glumica, nalazi se na samom početku onoga što se zove Arts District. Dobio je ime nakon što su umetnici zauzeli ovaj napušteni, industrijski deo grada i napravili u njemu svoju skvotiranu koloniju. Vremenom su gradske vlasti donele propis koji je istovremeno omogućio umetnicima da ga naseljavaju, ali i da se zgrade renoviraju tako da budu u skladu sa jednim od glavnih načela severnoameričkih naroda i narodnosti – SAFETY FIRST! Arts District sada izgleda baš tako – kraj u kojem dominiraju murali, galerije, zanatske pivnice i destilerije, pozerski restorani organske fjužn hrane, ali ušuškano, ulickano, moderno i opremljeno tako da mogu da zadovolje i onoga ko je tu zalutao. Dakle, lepo i vrlo autentično, ali na onaj američki način, sa dosta lažnog sjaja.

Nakon deset minuta hoda do centra, nastupa ono što je za mene ultimativno najlepši downtown u Severnoj Americi. L.A. možda jeste skup čemernih predgrađa, i jeste grad iz koga ljudi odlaze na neka srećnija i za život prijemčivija mesta, ali je fakat da poseduje downtown sa najviše stila. Tajni sastojak njegovog šika jesu okruženje i arhitektura.

Za razliku od predgrađa koja su konfigurisana tako da ovo okruženje u potpunosti obesmišljavaju, gradski centar je organski izrastao njega. Njegove kulise su zlatni presek trojstva koje čine gigantski planinski vrhovi, čiji se obrisi naziru na horizontu svake veće avenije, večito osunčano, plavo nebo i visoke, tanke palme, koje izgledaju kao neki ventilatori na štulama. Arhitektura je pretežno art déco, u svojim raznim inkarnacijama, i ovim kulisama stoji kao salivena.

Verovatno najekstravagantnija železnička stanica na celom kontinentu (ako se izuzme Grand Central), vazda originalnog američkog naziva „Junion“ (Union Station), idealna je uvertira za turu po centru L.A. Neokolonijalni španski stil (Mission Revival) spoljašnje zgrade koja liči na meksičku crkvu ili samostan, lukavo zataškava da se unutra nalazi neočekivano vanserijski art déco. On izgleda kao scenografija za „Ubistvo u Orijent Ekspresu“, iako je igrao zapažene uloge u nekim drugim blokbasterima (kao što je „Blade Runner“). Sa kožnim foteljama, dugačkim hodnicima, mermernim mozaicima i velikim lusterima, losanđeleska stanica „Junion“ nije železnička stanica, nego železnička katedrala. Spolja svetao i sveden, a unutra taman i velelepan hram, konstruisan je tako da te prvo zaslepe svetlost i vrelina njegove osunčane fasade, da bi se onda unutra rashladio u tamnoj i debeloj hladovini mermera.

Zgrade gradske skupštine i biblioteke, zgrada L.A. Tajmsa, kao i nova zdanja Muzeja savremene umetnosti (The Broad) i Koncertna dvorana „Volt Dizni“, reflektuju sunčevu svetlost svaka na svoj način, a posebno je zanimljivo kada se ogledaju i prelamaju u svetlosti staklenih fasada novijih solitera. Ova magična igra sunca i senki jedno je od najvažnijih svojstava losanđeleskog jezgra, kakvo se sreće retko gde u Americi. Ocvali šarm njegovog art dekoa time dobija posebnu dimenziju. Kulminacija mojih impresija usledila je, ipak, naknadno, kada sam saznala da je inspiracija za neke od ovih zgrada bio Mauzolej u Halikarnasu. Naravno da mi posle toga više ništa nije bilo jasno. Kakva je to glupost mogla dovesti do anti-urbane geneze jednog modernog grada u Novom svetu, koja je bila započeta sa tako grandioznim projektima, inspirisanim jednim od sedam svetskih čuda, a potom doživela sunovrat u neorganski stvorenim, potpuno nedostojnim predgrađima?

I like beautiful melodies telling me terrible things

Idealan saundtrek za šetnju po L.A. su klavijature, i to sam otkrila spontano. Možete slušati i Dorse, šta znam, ali moj izbor je pao na mlađanog lokalca Nika Voterhausa, čija su sva tri albuma kao iznikla iz ovog grada. Dok sam lutala po njemu, jela vedži burger na Central marketu, obilazila jeftindžijske meksičke supermarkete i prodavnice suvenira, u kojima malene ćerke vlasnika leže na drvenoj klupi i gledaju crtani film na starom TVu, gubila se između napuštenih pozorišta i starih berbernica koje su netaknute još od šezdesetih, izbegavala Skid Rou, a ipak razmenjivala tupe poglede sa hordama beskućnika kojih ima svuda i neumorno vrtela „L.A. Turnaround“, melanholične klavijature su me podsetile na to da je možda baš L.A. bio inspiracija za staru mudrost Toma Vejtsa o tome da nam divne melodije govore o strašnim stvarima.

Ujutru više nije bilo mesta za ove tužne note. Voz, koji me je 30 sati vozio čak do Portlanda, prolazio je uz samu obalu Pacifika. Ona izgleda kao ostvarenje sna svakog bič boja sa bilo kog meridijana – sa nepreglednom vodom i nepreglednim nebom, ogromnom, pustom plažom, kravama (da, kravama) koje pasu na litici iznad vode, surferima i onim zgodnim, preplanulim ljudima koji manijakalno džogiraju nikuda, usred nedođije, po vrelom suncu, u potrazi za svojim dream of Californication. Bilo bi, dakle, svetogrđe putovati ovuda a ne slušati Bič Bojse. Tako sam zatekla sebe kako ostvarujem svoj srednjoškolski san – surfujem južnom kalifornijskom obalom, u ritmu vokalnih harmonija ovog južnjačkog benda iz najjužnijeg dela Los Anđelesa, malkice tužna što nikad neću biti devojka sa juga, Barbara En.

Mount McLaughlin, rodjak Kyle Maclachlan, Oregon

Portlandija

Kada zaspiš u kalifornijskoj pustinji, uz najzapadniji zalazak sunca na svetu, a probudiš se pod snežnim vrhovima Oregona, malo je toga što ti preostaje u životu za čime možeš žaliti. Trideset sati u vozu sasvim je dovoljno da sagledaš sav kontrast između južnog i severnog dela zapadne obale – od nepregledne pustare sa brežuljcima, do planinskih jezera i četinarskih šuma, kroz čije tesnace prolazi voz sudarajući se sa drvećem u jutarnjoj izmaglici. Ovakva promena, za samo 30 sati, dok nisam radila ništa osim što sam sedela zavaljena u svom sedištu, učinila je da se osećam kao da prisustvujem protoku vremena kao takvom. To je često priviđenje kada putuješ vozom u Americi, ali o tome detaljnije u jednom od narednih nastavaka ovog serijala.

Još dok je voz pristizao u Portland, bilo mi je jasno da se ovog puta neću nagledati ružnih predgrađa. Postoji i razlog za to – Portland je prvi grad u Americi koji je jasno definisao svoj razvoj i postavio stroge kriterijume za urbano planiranje, na neki način zabranivši širenje predgrađa. Skajlajn ovog grada ne postoji u onom klasičnom američkom smislu centra sa visokim zgradama. Pejzaž Portlanda čine dve reke, načičkane mostovima, na čijim se obalama prostire grad, kao i pošumljena brda koja ga okružuju. Njegova urbanost ogleda se u načinu na koji je uređen iznutra, ona se vidi na ulicama, izbliza, dok panoramski ne dolazi do izražaja. Boravak u Portlandu zato priziva iskustvo evropskog grada, sa bogatom istorijom urbanog života. Tome doprinosi i razvijena mreža javnog prevoza, naročito šinskog, i upotreba bicikala. Sveprisutan je nekakav retro osećaj u saobraćaju, prilagođen čoveku, atipičan za Ameriku. Ono što je najmanje američko u Portlandu jeste način na koji su uređene gradske četvrti. Bilo da je to kvart Misisipi, Alberta, Perl, ili neki drugi, svaki od njih je centar za sebe, krcat ljudima i dešavanjima, bilo da je u pitanju stend-ap koncert Brajana Felona, ili multimedijalna retrospektiva u Portland Art Museum, posvećena San Ra.

Portland poseduje specifičan industrijski šmek, a krase ga i relikti estetike sedamdesetih. Ono što, ipak, ostavlja glavni utisak jeste činjenica da u Portlandu grandž još uvek živi, malo kroz hipstere, ali uglavnom kroz jednu, reklo bi se, lokalnu tradiciju. O da, the dream of the 90s is alive in Portland, ako je suditi prema vunenim kapicama ispod kojih vire muški i ženski uvojci, kariranim košuljama ili onim od rebrastog somota, majicama sa printom omiljenog benda, iscepanim hulahopkama (u Portlandu 6 od 10 žena nosi iscepane čarape. Imam i dokaz da je hipsterska zavera u pitanju – kupila sam jedne dok sam bila tamo, i pukle su kako sam ih obukla), pirsinzima i tetovažama koje su u ovom gradu i dalje poslednji krik mode i, naposletku, gomilom koncertnih prostora i dešavanja kojima grad vrvi. Ko želi da osnuje bend, neka ne ide u Portland, samleće ga konkurencija. To koliko mi se puta učinilo da vidim Kortni Lav na ulici ilustruje da je vreme u Portlandu stalo tamo negde 1993. Antikvarnice u ovom gradu ne prodaju češljeve od slonovače i srebrninu, nego ploče i reklamne fotke mojih omiljenih bendova od pre 30 godina. Portland je meka dobre kafe. I zaista, na kontintentu na kom je pojam kafe postavio Starbaks, i gde se ona svodi na toplo mleko sa malo kofeina, Portland nudi za Ameriku nesvakidašnje iskustvo pravog pravcatog espresa. Iako Starbaks caruje Portlandom više nego ijednim drugim američkim gradom u kom sam bila (što ne čudi s obzirom na blizinu Sijetla, mesta rođenja ovog lanca lažne kafe), postoji još čitav niz kafedžinica u kojima se čak nijedan Italijan ne bi osetio nasamarenim.

Portland je, zatim, meka kraft piva, sa bogatom pivskom istorijom koja datira iz 19. veka. Koliko se vrsti zanatskog piva u Portlandu može probati moguće je meriti samo sa brojem čokolaterija u Ženevi. Treba biti pomalo proklet, kao ja, pa da ti zdravstveno stanje ne dozvoli da se bacaš iz pivnice u pivnicu tokom svog prvog boravka u Portlandu, ali uteha je da makar imam jak izgovor za povratak. Ono čemu ipak nisam mogla odoleti bio je odlazak u destileriju lokalnog kraft viskija. Tamo sam odgustirala svoju porciju vrhunskog domaćeg burbona sa aromama crnog bibera, gorke čokolade i ostalim perverznim gornjim i donjim notama, koje su obavezno bile zaokružene aromom oregonskog belog hrasta, vrste tipične za čitavu zapadnu obalu od Los Anđelesa do Vankuvera, u čijim je buradima ovaj plemeniti alkohol odstojao.

Portland je, a to mnogi ne znaju, grad u kom se jede najbolji paradajz na svetu. Visoki životni standard dozvoljava ljudima da kupuju isključivo organsku hranu, i to lokalno uzgajanu, tako da su retke samoposluge koje nisu varijacija na temu lanca Whole Foods. Paradajz starinske sorte koji sam jela u ovom gradu, takozvani heirloom, u različitim bojama i veličinama, neprivlačnog, kvrgavog izgleda, najbolji je paradajz koji se na ovoj našoj zagađenoj planeti može probati, to garantujem sopstvenim nepcem. Heirloom je više od paradajza – to je jedna simfonija ukusa, kojoj ni kraft pivo ni vrhunska kafa ne mogu stati na crtu (burbon je već van konkurencije), i kojom se Portlanđani s razlogom ponose.

I opet Tom Vejts

Portland je i grad progresivne politike, grad koji je na glasu kao jedan od najliberalnijih u čitavoj Americi, u kom se se ne možeš osećati odbačenim zato što si drugačiji, jer su svi drugačiji – grad koji prihvata ljude svih rasa, nacija i veroispovesti, grad čija je parola Keep Portland Weird. On se time diči i voli da to ističe na svakom koraku. Bedak je samo što ti niko ne objasni kako da u taj narativ uklopiš jednu duboko rasističku tradiciju: da je Oregon bio jedina američka država koja je u potpunosti zabranila crncima da je naseljavaju, da je ratifikovao 15. amandman, koji im daje pravo glasa, tek 1959. godine, kao i da ono malo što ih je do današnjeg dana ostalo i dalje povremeno doživljava šikaniranje. Portland je, dakle, istovremeno i najprogresivniji i najbelji američki grad, u kome crnca možeš sresti uglavnom na plakatu za džez koncert.

Portland je, takođe, grad kvalitetnog života, u kome se grandž-hipsteri snabdevaju lokalno uzgajanim skupim paradajzom, pivom i kafom, dok kolonije beskućnika spavaju u šatorima, u svojim improvizovanim favelama, po obodu centra grada. Dok sam provodila sate u gradskoj biblioteci, društvo mi nisu pravili studenti, akademski radnici ili istraživači. To su često bili učenici sa školama, a najčešće beskućnici koji su došli da se ugreju i da iskoriste besplatan internet (američki beskućnici su, primetićete, nešto moderniji od naših, pa imaju laptopove i koriste internet). Njihove iscepane čarape nisu poza, one su grandž kao takav. Mnogi među njima su se nalazili u raznim mentalnim i fizičkim stanjima, zbog čega su se bibliotekom s vremena na vreme širili krici bola i mirisi ulice. Da mene neko pita, stih Alena Ginzberga – „America, why are your libraries so full of tears?“- bio bi uklesan u kamen na ulazu u ovu zgradu. Ili „u novčić“, da se još jednom prisetimo Toma Vejtsa, koji je napisao On the Nickel –  himnu američkih beskućnika od Los Anđelesa, u kome je ova pesma nastala i po čijoj je četvrti dobila ime, do Portlanda, kome stoji kao salivena. Mada, ne mora se ići čak do zapadne obale. Dovoljno je prošetati se podzemnim prolazom u Balkanskoj ulici. Tamo se njena univerzalnost potvrđuje.

Pacific NorthWET

Pacifički severozapad nije ništa manje spektakularan od južnog Pacifika. Međutim, za razliku od osunčane pustinje, obala Oregona posuta je tragovima „Tvin Piksa“. I to ne samo zbog blizine države Vašington, gde su brojni eksterijeri iz prve i druge sezone snimani, već zato što priroda Oregona izgleda isto tako. U ranoj jutarnjoj vožnji, ubrzo nakon svitanja, putevima koji vijugaju kroz četinarske šume obrasle maglom i mahovinom, u kojima se nazire poneka drvena planinska kuća, dok kiša rominja, priviđa ti se da si zarobljen u snu agenta Kupera i da ti nevidljiva Džuli Kruz šapuće ljubavne stihove. Ta sveprisutna rominjajuća kiša, neodvojiva je od doživljaja Oregona. Bez nje ova blago linčovska nostalgija koju on emituje ne bi bila toliko opipljiva. Činilo se da se može seći nožem.

Topovska plaža (Cannon Beach), na koju se izbija pravo iz jedne takve šume, verovatno je najveća plaža na kojoj sam bila. Dobila je ime prema topu koji je tu pronađen nakon što se nasukao jedrenjak u 19. veku. Na njoj temperatura vode ne prelazi 18 stepeni u najtoplijem periodu, mada i krajem oktobra ima manijaka koji tamo surfuju. Plažu krasi ogromna monolitna stena oko koje se svi turisti slikaju kao da je sudnji dan. Iako su okolne plaže i vidikovci podjednako zahvalni i za divljenje i za fotkanje, ova je najlepša za šetnju, i sa nje ti se misli rasprše po horizontu i odlutaju ko zna kuda dok si rekao „top“. Zato ovde saundtrek nije potreban.

Put na istok značio je povratak kući, što ne može doneti nikakvo uzbuđenje. Nema iščekivanja, nema neizvesnosti, nema misterije. Nema ni premotavanja unazad, jer se vreme ubrzava, leti unapred brzinom boinga 767, oko 900 km na sat, pa se moj biološki časovnik toliko zbunio da su mu bile potrebne nedelje za oporavak. Naravno da beogradska novembarska kiša nije bila tako kul kao ona u Oregonu, i naravno da mi ovde na uvce više nije šaputala Džuli Kruz, nego Kralj Čačka. Nije da imam nešto protiv Kralja, dapače, ali su Džulini stihovi prizivali kudikamo veće uspomene. O Bič Bojsima da ne govorim. Ipak, na takav put, istočno od raja da istočnije ne može biti, od Portlanda do Ljiga, od Kalifornije do Zvezdare, na koji te lansira jedan širokotrupni mlaznjak, moraš poći s nadom da će se prilika da pritisneš taster za rikverc ukazati ponovo.

Oregon