Da li imate preko 18 godina?

Konkretni šarm narodne komedije

Najluđe godine jugoslovenskog filma

Gledali ste barem jedan od delova, ako nigde drugde, a ono u autobusu za more. “Lude godine” je autohtona sorta i najuspešeniji incident jugoslovenskog filma – jer ništa drugo nije uspelo da, isključivo podrškom publike, sa margine pređe u srce kinematografskog mejnstrima. Krajem novembra održaće se i tribina posvećena serijalu u UK Parobrod u Beogradu.

Pre nekoliko godina sprovedena je anketa među širom publikom na temu „Koji je najbolji domaći film svih vremena?“ Najveći broj anketiranih odgovorio je „Žikina dinastija“. Pod ovim odgovorom mislili su na desetodelni serijal Zorana Čalića „Lude godine“ (čiji sedmi nastavak, najpopularniji od svih, nosi podnaslov „Žikina dinastija“). Na drugom, trećem i ostalim mestima našli su se antologijski „Maratonci trče počasni krug“ i „Ko to tamo peva?“ Slobodana Šijana, „Varljivo leto ’68“ Gorana Paskaljevića i neki drugi filmovi koji imaju status „ozbiljnijih“ ostvarenja (ipak iza tih filmova stoje uvaženiji reditelji i scenaristi).

Inače, svi filmovi na listi su bili ili komedije ili u velikoj meri bazirani na humoru. Nije se našlo mesta za filmove Emira Kusturice i Saše Petrovića, niti heroje crnog talasa kao što su Dušan Makavejev ili Živojin Pavlović. Možete to pripisati neobrazovanosti tog šireg kruga publike koja gleda samo komedije (koja serijal od deset delova doživljava kao jedan film i ne razlikuje baš najbolje sve te filmove jedan od drugog, kojoj čak ni „Tesna koža“ nije dovoljno dobra da bi bila prva), već radi zadovoljenja potrebe za humorom, ponire još dublje u hardkor domaće kinemotgrafske estrade. Moguće da je reč samo o tome, ali nisam baš siguran da je tako. Među publikom je najviše onih koji otvoreno priznaju da obožavaju „Lude godine“ ali veliki je i broj onih koji to kriju kao nekakav gilti pležr. Mnogo puta sam prisustvovao situaciji u kojoj pojedinici istanačanog ukusa na susret s „Žikinom dinastijom“ reaguju kulturfašističkim prevratanjem očima i gnušanjem.

Međutim, ako se zadrže nekoliko minuta uz „materiju“ pojedine situacije i replike izmame im osmeh, makar i uz ironijski otklon tipa „Ja sam iznad ovoga ali smešno mi je kolio je glupo“.

Sredinom sedamdesetih godina Zoran Čalić je bio nepoznati reditelj u srednjim četrdesetim godinama koji je imao iza sebe jedan nezapažen dugometražni film, „Prva ljubav”. Imao je ambicuju da režira skupe partizanske spektakle ali kako nije mogao da se izbori s produkcijskim preprekama rešio je da snimi jedan manji film koji će biti jednostavniji za realizaciju. Sedamdesetih i početkom osamdesetih u svetu su bile popularne adolescentske drame u kojima se govori o problemima odrastanja. Kod nas se taj podžanr zvao „omladinski film“. Najreprezentativniji primeri su bili „A Swedish Love Story“ (1970),  kojim je veliki Roj Anderson započeo karijeru, ekranizacija kultnog romana “Christiane F. – Wir Kinder vom Bahnhof Zoo” (1980) Ulija Edela, a jedan od najpopularnijih predstavnika je francuski “La Boum” (1980) Kloda Pinotua. U ovu grupu spada i “Saturday Night Fever” (1977) koji mnogi greškom svrstavaju u plesni film. Nisu zanemariljivi ni filmovi izraelskog reditelja Boaza Dejvidsona “The Last American Virgin” (1982) i serijal “Lemon Popsicle” (1978) koji je po mnogo čemu najsličniji celokupnom serijalu “Lude godine”(doživeo je čak devet delova i solidan uspeh kod publike u Izraelu uprkos tome što je iz nastavka u nastavak bio sve gori). Tako je i Čalić, svesno ili ne,  zajahao taj globalni podžanrovski trend i u zrelim godinama započeo karijeru, ne sluteći kakav će uspeh doživeti. Nesuđeni mag partizanskog filma postao je mag jednog potpuno drugog žanra, daleko od pompeznosti jugoslovenskog ratnog filma ali na istoj talasnoj dužini s publikom (u zemlji sa više od 20 miliona ljudi).

I tako je 1977. godine Čalić završio “Lude godine”, društveno odgovoran i angažovan omladinski film koji bez tabuiziranja govori o tadašnjoj omladini, problemima u porodici, ograničenjima koja ona nameće, prvim vezama i seksualnim odnosima koji se završavaju neželjenom trudnoćom i abortusom. Premijeru doživljava na Festu i dobija pohvale kritike za savremen pristup i angažovanost na filmu, kao i naklonost publike. Provejavaju tu neki prozaični momenti ali ne kvare kompletnu sliku. Oni će doživeti pun zamah u onome što sledi. Ovaj film bio je samo blagi uvod u nešto što niko, ni sam autor, nije mogao da predvidi.
Tri godine kasnije Čalić, podstaknut uspehom, odlučuje da snimi nastavak “Lude godine 2: Došlo doba da se ljubav proba”.  Prvi deo bio je vrlo proračunat i utegnuto projektovao ono što je Čalić svesno želeo da prikaže. Međutim, u nastavku dolazi do “opuštanja” i nesvesnog oslobađanja onoga ka čemu je zaista naginjao a to je narodna komedija. U prvi plan izbijaju dva sporedna lika, Žika (Dragomir Bojanić Gidra) i Milan (Marko Todorović), očevi dvoje protagonista adolescenata Marije i Bobe koji se bore za svoju zabranjenu vezu. Ova dvojica postaju protagonisti u nizu nastavaka koji će uslediti. Publiku osvajaju svojim konfliktom koji predstavlja sudar svetova sa širim društvenim kontekstom. Jedan je moravski seljak i bivši nemački gastarbajter koji se nastanio u novobeogradskim blokovima i paradira parama (koje je doneo spolja) i novim Mercedesom. Drugi je univezitetski professor koji se gnuša pomisli da se njegova jedinica meša s izdankom ovakve “loze”. Da stvar bude još gora, Milan je po profesiji lektor što susret s Žikom i njegovim moravskim dijalektom i konstrukcijama reči (“Druže kolektor”, “Emancipiciran”, “Koincident”) čini još traumatičnijim. Ovako postavljeni odnosi, susret pokondireno-urbanog i gastarbajstersko-ruralnog, konflikti koji pršte od narodskog humora i zgražavanja građanske elite nad istim, bili su ključ još većeg uspeha koji je doneo nastavak filma.

U kontekstu socijalističke Jugoslavije postavka u kojoj se forsira sukob između onoga ko je predstavnik seljaka i radnika i onog drugog koji je deo intelektualne elite ili “poštene inteligencije”, kako je tada od režima krštena ta klasa ljudi, bila je magnet koji će publiku dovlačiti u bioskope do kraja osamdesetih godina. “Lude godine” tako postaju farsična, gradska, SFRJ, verzija Romea i Julije. Usledilo je još osam nastavaka koji su u komercijalnom smislu predstavljali zaokret ka zapadnom modelu funkcionisanja kinematografije. “Lude godine” su, za razliku od ostalih, izdržavale same sebe.

Država svakako nije bila zainteresovana da finansira ovakvu frstu filmova ali finansirao ih je boks ofis sam. Novac od bioskopske distribucije omogućavao je snimanje novih nastavaka, što je retko koji film ovde uspevao.

Primera radi, “Žikina dinastija” je u bioskope ušla u oktobru 1985, samo nedelju dana nakon što je pušten “Otac na službenom putu” (ovenčan Zlatnom palmom u Kanu) i skinula ga s prvog mesta liste gledanosti. Iako popularnost serijala nije jenjavala, svaki nastavak bio je slabiji od prethodnog. Estetski su bili sve oskudniji, priče i zapleta jedva da je bilo, iako je svaki nastavak trajao svega 80 minuta. Oslonac svakog novog dela sve više je bio u infantilnim sukobima dvojice protagonista, Gidrinim jezičkim bravurama i moravskom dijalektu, političkim insinuacijama, erotomaniji. Sve više je Čalić zalazio u bizarno pa neretko i degutantno. Naročito je umela da bude čudna izvesna dvoličnost koja je često izbijala na površinu. U jednoj sceni slušate prozaični dijalog u krugu porodice na temu ljubavi, braka, životne sreće a već u sledećoj gledate dva napaljena matorca koji bauljaju po gradskim birtijama i ulicama muvajući ženske na načine od kojih vam dođe da se smejete ili plačete. Ima tu i promocije estradnih zvezda, kao u delu “Kakav deda, takav unuk” u kojem Zorica Brunclik u kafani izvodi pesmu “A tebe nema”. U delu “Idi mi, dođi mi” zalaze čak i u kvir humor kada Milan i Žika upadnu na modnu reviju i sticajem okolnosti moraju da se obuku u miniće i štikle, a onda u takvom izdanju izlete na pistu pevajući Breninu “Sitnije Cile, sitnije”.

Ako je prvi deo pandan evropskoj adolescentskoj drami, onda je ceo serijal “Lude godine” najpre ekvivalent američkim sleš horor serijalima koji se nastavljaju u nedogled (kao “Friday the 13th” ili “Halloween”), sve se više osipaju iz nastavka u nastavak, a vezivno tkivo koje održava serijal u životu je glavni lik, bugimen (Džejson ili Majers, u ovom slučaju Žika i Milan).

Bez obzira na samourušavanje koje je bilo sve očiglednije iz godine u godinu, “Lude godine” nisu izgubile na popularnosti ni tada, ni u narednih 25 godina nakon svog završetaka. I dan danas one su neizostavni deo TV repertoara u okviru novogodišnjeg programa. Repriziraju se stalno i na svim kanalima, Jutjub je preplavljen što insertima, što kompletnim filmovima s milionskim brojem pregleda. Gleda ih 90% publike koja se među sobom deli na one koji priznaju da ih gledaju i one koji gledaju ali ne priznaju. U vreme kada su se snimali, ovi filmovi su autorima i akterima obezbedili solidan novac, ali da ovde funkcioniše nešto što se zove autorsko pravo, koje se materijalno bekapuje tantijemama, pokojni  Zoran Čalić (preminuo 2014.) bi iza sebe sigurno ostavio poprilično bogatstvo.

Zbog čega su “Lude godine” najpopularniji domaći film, uprkos svim svojim manama? Zato što je to na filmu tako. Nekada sve uradite kako treba ali nemate celinu koja funkcioniše a nekada napravite nešto što se raspada po svim šavovima ali neki neopipljivi faktor čini ga privlačnim i popularnim. Ustvari, tako je i u životu, ne samo na filmu.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Mairosu says:

    Aplauz. Inace, jesam ja jedini koji registruje kako se Calic sprda sa Sovjetskim Savezom u “sta se zgodi kad se ljubv rodi” ? One paralelne scene kad Rusi dolaze u Beograd a Beogradjani u Moskvi su cirkus. Nasi ulaze u soc zavejanu moskvu i voze ih neki raspali moskvici, a rusi u kosmpolitski beograd u mercedes taxiju…

    1. Branislav DASIC says:

      Nisi, sprdanje sa rusima posle Andropova, ali i sa svim i svacim usput. Dobar prikaz SFRJ pred raspad, opsta anarhija. Ne zna narod cemu se zapravo smeje. Nazalost uskoro je saznao.

  2. Sajro says:

    Noć veštica svakako jeste film koji se snima u nedogled. Čak je snimljen i rimejk. Međutim, nastavak “Noć veštica 20 godina posle” je remek delo, bar po mom mišljenju i zaista vredi. Upravo VII nastavak “Žikina dinastija I” je početak komercijalizacije. Ide se čak dotle da prelazi u čistu pornografiju. IX nastavak “Sulude godine” potpuno briše Mariju, Bobu i Mišu. Ni ne spominju se. Radnja smeštena u jednu bolnicu, a doktori i sestre prikazani kao šarlatani. X nastavak je Žikin san. Ceo film odigrava se u stanu i niskobudžetni je. Od nastavka “Šta se zgodi kad se ljubav rodi” nije trebalo ići dalje. I u potpunosti se slažem sa autorom ovog teksta da svaki deo nosi nešto svoje i osipa se, a vezivno tkivo su glavni likovi.

Ostavite komentar:

Slični članci: