Da li imate preko 18 godina?

Klik za evakuaciju

Mapiranje krize u digitalnom dobu

0
0

Novi i stari mediji

U pre-digitalno doba, radi informacije gde gori ili puca posezali smo za tranzistorom ili trčali u kola gde je, ako drugde nije bilo struje, postojao radio na akumulator. Kako bismo čuli šta o događajima nezapamćenih razmera kažu preživeli i pogođeni, čekali smo večernji prilog na televiziji nacionalne pokrivenosti. Tumačenja kako je do katastrofe došlo i zašto će se odgovornim držati službenici nadležne organizacije, državno vođstvo Ili sam Usud, čitali smo sutradan u analitičkoj štampi.

Iz današnje perspektive, izvesno je da bismo se hitrije mašili uređaja sa pristupom Twitter-u nego radija AM frekvencije, multimedijalni Facebook služio bi kao kakav live coverage TV ekipe sa terena, a na ICQ chat-u, poput skupa dobrovoljnog vatrogasnog društva hvatali bismo uputstva neposredno pred akciju spasavanja…

poplave2

Tvit glavu čuva, post obalu brani

Po proglašenju vanredne situacije u Srbiji, 15.maja, socijalne mreže oplivale su informacijama o posledicama nezabeležene poplave. Prvi talas poruka i postova ticao se vesti o neobranjenim i rđavo utvrđenim obalama, lokacijama proboja vode u naselja i nanete štete na infrastrukturi (naročito putevima). Sa intervencijom nadležnih službi Sektora za vanredne situacije, vosjke i MUP-a, spontana online logistika preusmerila se na podršku humanitarnim delatnostima – prvo i najvažnije pronalaženju ugroženih osoba i neevakuisanih porodica, a zatim (dva dana od objave vanrednog stanja) koordinisanju akcija zbirnjavanja u kolektivnim centrima, raspodeli hrane, vode, organizovanju volonterskih napora i širenju informacija o finansijkim donacijama.

Nije preterivanje reći da su aktivnošću tviteraša, korisnika Facebook-a i radio amatera doista spaseni životi.

Kvantifikovanje i preciziranje koliko je to tačno života sčuvano zalaganjem usera na mreži, međutim, nije metodološki izvodljivo, na kraju krajeva ni bitno, ali se u javnosti barata brojkom od 2.000 osoba čijem je spasavanju i evakuaciji doprinela aktivnost na domaćem webu.

Sme se, rečju, bez rezerve zaključiti da je digitalna online zajednica u Srbiji zavredela orden za zalaganje, deleći više od informacije, donirajući više od novca.

Data smog i zaglušenost u izobilju

Pa ipak, srpski internet nije ostao imun na izazove i „bolesti“ od ranije poznate analitičarima online aktivizma, masovnog informisanja i digitalnih medija u stanjima krize. Različite po brzini, dometu (reach) i kvalitetu (in-depth) analize informacije, socijalne mreže (poput klasičnih medija) uz niz prednosti i prekopotrebnih funkcija servirale su donele i porciju rizika, problema i pogrešaka.

U rajskom obilju informacija, dostupnost je svakako u službi opšte koristi i držimo je valjanom okolnošću dok u miru izučavamo razvoj kilaže sestara Kardašijan, pošto koja oplemeni svet novom kmečećom količinom svoje DNK. No, nedaćom digitalnih medija smatra se upravo zli blizanac narečenog bogatstva informacija i vesti, bilo o kenjkavom kraljeviću naslovnica ili porodicama na ivici davljenja u poplavnom talasu. Reč je o fenomenu poznatom u engleskom kao Information overload ili Data smog (Information glut). Prostim rečima Device Marije, pretrpanost informacijama i nemogućnost da se razlučii istinito od netačnog, relevantno od nebitnog.

Primera radi, u sedmici kada je uragan Sendi devastirao istočnu obalu SAD oktobra 2012. izveštaji su zabeležili čak 20 miliona tvitova obeleženih hash-tagovima „#sandy“ i „#hurricane“. Samo godinu ranije, ovaj servis emitovao je sličan obim postova u danima kada su razorni cunami i nuklearni oblak iz Fukušime pretili da zaviju poslovično sposobne Japance u crno.

Problem information overload-a u trenutcima krize ocrtali su se i početkom 2010. kada je razorni zemljotres opustošio ostrvo Haiti. U sedmici kada se tektonski poremećaj dogodio, čak 43% linkova ka vestima okačenih na svim blogovima u svetu, bilo je u vezi sa dešavanjima na ostvru u Atlantiku. Dve su vrste sadržaja jasno prepoznate u 2,3 miliona tvitova (i retvitova) – linkovanje vesti sa medijskih portala i poprvi put označen fenomen međusobnog pozivanja korisnika na direktnu akciju (doniranje hrane i novca, uplate putem SMS-a i sl.). Direktni pozivi činili su gotovo dve trećine postova, dok je linkovani sadržaj ka medijima činio 36% objava.

Zaključci o upotrebi socijalnih medija u krizama katastrofičnog obima sveli su se na sledeće: u pozitivne nalaze uvršćeni su do tada neslućen značaj mobilnih telefona u širenju cause-based akcija i relativno uspešna integracija online medija sa klasičnim (korisnici su kačili svoje postove, a mediji ih skupljali u koherentnije priče). S druge strane, uz information overload, kao slabosti online kriznog monitoringa prepoznata je činjenica da ogroman reach ne znači i dubinsku pokrivenost priče (primer: nedovoljno podcrtan aspekt nesreće je život u siromaštvu koji je osnovni razlog što je na Haitiju poginulo 800 puta više ljudi nego u zemljotresu iste snage 20 godina ranije u Kaliforniji) ali i činjenica da (dugoročni) fokus na društvenim mrežam jednostavno iščili kada usahnu šokantne i senzacionalne vesti (mediji su se prosto vratili skandalima među zidovima vile Kardašijan).

Sličan odnos linkovanih medijskih napisa i direktnih poziva na delovanje jasno se prethodnih dana uočio i na srpskom virtuelnom horizontu. Ono što je autoru ovih redova ostalo upečatljivo u vezi sa aktivističkim postovima jeste upotreba nekolicine alata za tzv. mapiranje krize (Crisis mapping). Počev od rudimentarnih formi kao što su Google sheets gde su Facebook korisnici izlistavali potrepštine za smeštajne centre u Beogradu, do vrlo naprednog projekta Poplave.rs – u osnovi adaptiranog sistema Syria Crysis Tracker za koji mnogi drže da je najozbiljniji Crisis mapping alat trenutno (u slučaju Sirije – prati ratne operacije, mesta zločina, itd.).

poplave

Mapiranje krize VS horda informacionih skakavaca

Upravo se na pomenutom frontu naslućuje potencijal za primenu rešenja protiv najezde mnoštva infomacija u trenutcima katastrofe. Efikasnost praćenja krize uživo i lociranja događaja (kao što smo rekli, na klasičnom tajmlajnu to je prilično manualna, neoptimizovana i spora rabota) značajno se mogu unaprediti upotrebom metoda i alata tzv. Microtasking-a. Originalno korišćeni za razvrstavanje ogromnog broja podataka u bazama uz pomoć hiljada volontera (gde bi svaki potrošio trenutak da klasifikuje jedan objekat, čime je posao urađen neuporediovo brže i jeftinije nego da je u za istu delatnost uposlen ograničen tim ljudi), Microtasking ili MicroMapping sistemi omogućuju korisnicima socijalnih mreža da jednim klikom klasifikuju post, fotografiju ili video na osnovu toga „šta se događa“ i „gde se događa“.

Primera radi, uz pomoć MicroMapping tool-ova moguće je post o poplavi na Facebook-u tagovati kao neku od informativnih kategorija: „opasnost“, „pričinjena šteta“, „poziv u pomoć“, „raspoloživa pomoć“ itd., a zatim ga geo-tagovati tako da ostali korisnici znaju lokaciju događaja iz posta. Tako bismo okačenu fotografiju vodom razrušenog i neprohodnog mosta mogli tagovati kao „opasnost“ i geo-tagovati je „u Obrenovcu“, a tvit o dopremljenoj hrani i krevetima za evakuisane kao „raspoloživa pomoć“ u „Beogradskoj Areni“. Poziv volonterima da pomognu nasipanje džakova na levoj obali Save obeležili bismo kao „pomoć potrebna“ u „Zemunu“, itd.

Kada je tajfun Pablo opustošio Filipine decembra 2012. kancelarija UN nadležna za humanitarna pitanja angažovala je volontere i radnike koji su pomoću Microtasking alata klasifikovali 20.000 tvitova svakih deset sati.

Digitalni humanitarci prvo bi utvrdili da li post sadrži sliku ili video, procenili bi da li postoji dovoljno podataka o lokaciji da bi se tvit „mapirao“, a zatim bi dodatno analizirali post i povezali ga sa mapom. Njihovi podaci poslužili su za stvaranje zvanične UN mape kriznog područja – ujedno i prve karte sastavljene od podataka sa socijalnih mreža.

Korisne alatke

Još jedan izvanredan alat od nemerljive koristi porodicama iz poplavljenih područja, pokrenut svega 48 sati od proglasa vanrednog stanja svakako je sajt Nestali.rs o kom je BA već pisao. A kada o najbližima želimo znati makar samo to da li su dobro, takva jednostavna poruka vredna je suvog zlata. Razumevši značaj te informacije posle „Westgate“ terorističe krize sa taocima u Najrobiju 2013. platforma Ushahidi (poznati nam kao gosti prvog beogradskog SHARE festivala 2011.) razvila je tzv. Ping – check in sistem koji na najjednostavniji način putem mobilnog interneta i SMS poruka omogućuje pojedincima ili grupi da odašlju odgovor na krucijalno pitanje: Da li si ok? Ping sistem nestalim ili zarobljenim osobama dostavlja poruke i emailove tri puta u intervalima od po pet minuta – u slučaju odgovora platforma će zabeležiti da je osoba dobro, a ako potvrda ne stigne za četvrt sata, pitanje o nestalom licu preusmerava se na njene bliske kontakte za koje se veruje da su mu u neposrednoj blizini.

Očigledno poznati rizici u krizom zahvaćenim područjima svakako su i nestanak struje, dometa i internet konekcije, koji pogođene prirodnom katastrofom doslovce ostavljaju bez veza sa svetom. Zbog nemogućnosti da kontaktiraju sa bližnjima, usled potopljenih veza, MUP Srbije je za tri dana primio 750 prijava nestanka osoba. Za prvu pomoć u takvim situacijama organizacija Ushahidi razvila je uređaj Brick, najbolje opisan kao „internet crna kutija“. Kompaktna prenosiva aparatura u crnom metalnom kućištu otporna je na sve nasrtaje prirodnih elemenata, a omogućuje da se i u najudaljenijem području bez signala korisnici mogu satelitki priključiti na web.

Pretakanje segmentiranih podataka sa socijalnih mreža i interneta uopšte u upotrebljive informacije za brzo reagovanje u poplavama, požarima, zemljotresima i ratnim sukobima otuda se nameće kao ključni izazov na čijem će odgovoru počivati mnoštvo života ugroženih. De facto disciplina u razvoju, sa mnogo poučnih lekcija, social feeds, crisis mapping i check-in platforme svakako su na putu da digitalni humanitarizam učine stožerom adekvatnog i pravovremenog reagovanja na krize.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: