Paleta: Olivera Popović

Kako bi opisala sebe emodžijima?

🎢🎶💭🌀💕 🏃🏻‍♀️☁️

Odakle ideja da se baviš muzikom? Kako je sve počelo?

Tata već dugo svira gitaru i kada sam ga jednog dana pitala da mi pokaže nekoliko akorda započelo je nešto što traje i danas – stalna želja za stvaranjem svojih pesama. Prve pesme su mi bile prave žalopojke, ali bilo mi je tek četrnaest godina (smeh).

Kako bi opisala muzički pravac kojim se krećeš i šta te je usmerilo baš na tu putanju?

Smatram da živimo u post-žanrovskom svetu po pitanju bilo koje grane umetnosti. Fuzije su ono gde danas leži lepota izraza. Zvuk koji ja stvaram oslanja se na sanjive tonove sintisajzera i gitarske efekte koji se stapaju u neki fluidni jecaj. A vi to nazovite kako želite.

Pored toga si i sopstveni producent, ali i profesorka engleskog. Da li tvoja zanimanja imaju uticaj na tvoj stil i da li se odevne kombinacije menjaju u skladu sa ulogama?

Pre bih rekla da sam pisac, aranžer i izvođač pesama, a za producentom tragam (smeh). Trudim se da se ne uniformišem po pitanju bilo koje uloge koju obavljam. Volim da u svakom outfitu koji izaberem bude deo mene, bila na času, kafi ili na svirci.

Iako si profesorka engleskog, tekstovi tvojih pesama su isključivo na srpskom. Zašto?

Pustila sam da se to samo desi, nisam odlučivala o jeziku. Verujem da je srpski bliži mom unutrašnjem svetu. Pisati iskreno i dobro na engleskom kao svom drugom jeziku, nešto je čemu se divim. Često oni koji to rade postanu robovi opštih mesta i kliše izraza, ali kada se to radi uspešno onda ste Dukat Stray.

Kako, kad i u kom ambijentu stvaraš muziku i o čemu govore tvoje pesme?

Pesme su introspektivne, melanholične, zapravo pokušaji da odgovorim na sopstvena pitanja o sebi i svetu. Uglavnom radim uveče, vrtim nekoliko stihova koji se polako razvijaju u tekst, snimam pa presnimavam, potpuno me proguta taj proces i kada odem da spavam sve što želim je da što pre ustanem i nastavim da radim na pesmi.

Opiši nam svoj tipičan radni dan.

Ne znam da li u mom slučaju postoji tipičan dan. Nekada spavam do podne, ustajem, pijem kafu, radim jogu, odlazim na posao, pa negde na neku svirku; drugi dan ustajem u šest ujutro, jurim na fotkanje, pa na neku kafu, pa nazad u krevet gde gledam tri filma zaredom. Sve je moguće. I uživam u tome.

A tipičnih sat vremena pred izlazak na binu?

Milica i ja, još jedna proba u poslednji čas, viski, slatkiši, zatim jurnjava, oblačenje, šminka, pakovanje opreme, tonska, kratka pauza, i krećemo.

Da li ti više prijaju tiši i intimniji nastupi ili nešto sasvim suprotno? Kako izgleda jedan tebi drag i uspešan koncert?

Više mi prijaju intimniji nastupi. Volim kada osetim da je publika prisutna i da zaista delimo neki trenutak, da se povezujemo. S druge strane, radujem se i nekom većem nastupu u budućnosti. Jedan od omiljenih mi je svakako nastup na Sofar Sounds Belgrade, upravo zbog trenutno idealne atmosfere.

Koliko je neverbalna komunikacija između publike i izvođača bitna? Da li pažljivo biraš outift za svaki svoj nastup?

Iznad svega je bitna povezanost izvođača sa muzikom koju izvodi. Publika zna da li ste iskreni. Ako niste, nikakav outfit ili šou koji napravite neće vam pomoći. S druge strane, tim outfitom ili zanimljivim nastupom muzičar može da upotpuni ono što izvodi i uzdigne čitav doživljaj na jedan novi nivo. Ja outfite biram u skladu sa osećanjima koja prožimaju moju muziku i mojim stavom o muzici uopšte u datom momentu. Do sada sam svašta isprobala: od ragbi dresa do dugačke crne haljine u stilu Mortiše Adams.

Kojoj predrasudi o muzičkoj karijeri u Srbiji konačno treba stati na put?

Trebalo bi prestati tretirati alternativnu scenu kao ugroženu – i tu mislim na njeno tretiranje od strane onih koji su njen deo. Puno muzičara postavlja se u poziciju borbe protiv šunda i mejnstrima. Nismo tu da iskorenimo šund, nego da stvaramo dobru muziku. Ne treba preskakati korake – to je promena koja dolazi uz rad na sebi, a ne protiv drugoga.

Dugo si radila samostalno, a dugo i u bendu. Po čemu se razlikuju ta dva iskustva?

Drago mi je što imam oba iskustva- kad si sam, sve samo od tebe zavisi, što može biti i dobra i loša stvar. Manji je broj mogućih prostora za nastupanje, ali je lakša situacija što se tiče proba i opreme.  Trenutno me jako veseli rad sa Milicom Uzelac, gitaristkinjom. Neusiljen je, inspirativan i produktivan, dopunjujemo se i pesme nastavljaju svoj put.

Iznenadi nas nečim potpuno neočekivanim što se vrti na tvojoj plejlisti.

Limp Bizkit – Break Stuff.

Koji modni trend treba pod hitno prevazići, a kom se vratiti?

Trebalo bi prevazići težnju ka određenom modnom trendu samo zato što je trenutno aktuelan. Ne volim uniformisanost i smatram je vidom nepoznavanja sebe i kretanja linijom manjeg otpora.

Šta publika ne može ni da pretpostavi da izvođači vide sa scene?

Ja malo toga vidim jer uglavnom žmurim ili gledam u svoje ruke (smeh). Često i zbog svetla koje pada na binu ne uspevam jasno da vidim publiku. Povremeno me obraduje lice nekoga ko vidno uživa ili se prijatno iznenađuje.

Globalna muzička scena preko sebe je preturila gomilu ekscentričnih nastupa i nesvakidašnjih odevnih kombinacija. Koji takav neobičan izbor se tebi posebno dopada?

Dopada mi se stil Roisin Murphy – ekscentričan, ali sa ukusom. Deluje mi kao otkačena Grace Kelly.

Poslednje što si pretraživala na YouTube-u je?

James Blake.

O čemu je sanjala Olivera na početku svoje karijere, a čemu teži danas? Koji su ti krajnji ciljevi i vizije u ovom poslu?

I dalje imam isti san – snimiti kvalitetan i savremen pop album. Krajnji cilj mi je naravno opstati u muzici, ostati vredna i motivisana, živeti radeći ono što me usrećuje, pružiti nešto nekome.