Paleta: Dimitrije Kokanov

Nedavno se završilo emitovanje serije Jutro će promeniti sve. Koliko su tvoja prvobitna očekivanja u skladu sa reakcijama koje su usledile?

Meni je ovo prvo scenarističko iskustvo u radu na televizijskoj seriji, kao i prvo iskustvo bivanja u procesu sa grupom kolega scenarista. U tom smislu nisam bio opterećen očekivanjima već fokusiran na sam proces. Od samog starta su mi bile jasne okolnosti i pozicije iz kojih pristupamo radu, kao i šta od svega toga može da nastane. Dobra stvar u krajnjem produktu, kada je ova serija u pitanju, je to što bih rekao  da je realizovana baš onako kako je i mišljena od starta, pre svega od strane autora serije Vladimira Tagića i Gorana Stankovića. Reakcije koje su usledile jesu u skladu sa onim šta se od svakog posvećenog rada moglo očekivati. Uvek postoje pristalice, fanovi, ljubitelji i oni koji to ne podržavaju, ili im iz nekog razloga ne odgovora tj. ne prija neko delo. Uspeh serije mi naravno imponuje.

I najkraći pogled na tvoj CV otkriva da si svestran dramatičar – pisao si pozorišne komade, radio drame, filmske scenarije, bio  dramaturg na velikom broju različitih pozorišnih projekata… Kako se odnosiš prema činjenici da je televizijski format doživeo toliku ekspanziju? Serije su ne samo prešle na veliko platno, već su stigle i do filmskih festivala. Takav je slučaj i sa Jutrom. 

Nisam dramatičar nego sam dramatičan! To je stvar karaktera.

Nemam nikakvo osećanje povodom, kako kažeš, ekspanzije serija i invazije istih u različite modele prikazivanja, prosto to jeste neki kontekst u koji sam kao publika bio smešten i koji mi prija – dakle, gledam serije. A sada sam doživeo taj kontekst i kao učesnik u proizvodnji jedne serije. Iskustvo je svakako značajno i važno. Ne opirem se tom modelu, već pojedinačne sadržaje sagledavam kritički i nalazim u različitim serijama mnoga zadovoljstva. U ostalom, zato ih i gledam. Bavljenje pozorištem je sasvim drugi prostor umetničkog izražavanja, a unutar njega takođe postoje različite ciljne grupe i forme onoga što radim/o. Kada je reč o seriji Jutro će promeniti sve zanimljivo je to što je gotovo svim scenaristima serije pozorište primarni prostor delovanja, izuzev kolege Borisa Grgurovića čije osnovno polje rada jeste scenaristika.

Najprisutniji si u teatru, o čemu i pišeš doktorat, ali reci nam nešto o procesu rada na filmskim scenarijima. Za razliku od serija, kratki autorski filmovi na kojima si radio žive isključivo na festivalima i malo šira publika nikad nema priliku da ih pogleda.

Moje iskustvo rada na filmu je povezano direktno sa mojim iskustvom prijateljstva i kreativne razmene sa filmskom rediteljkom Jelenom Gavrilović. Recimo da moj identitet filmskog scenariste postoji pre svega kroz tu relaciju. Zajedno smo radili kratkometražne igrane filmove Sve je više stvari koje dolaze i Nikog nema. Oba filma su imala zapažen festivalski život u zemlji i svetu. Proces rada na tim scenarijima je za mene značajan i specifičan jer sa Jelenom komuniciram na različitim nivoima i kroz različitie životne sfere, u tom smislu moja sradanja sa njom je vrlo složen proces. Dakle reč je o kompleksnoj razmeni ideja, emocija i impresija koje nisu nužno povezane sa filmovima već sa doživljajima sveta i naših pozicija u svetu. Scenariji u ovoj saradnji nastaju neusiljeno. Iskreno se radujem nekom budućem radu sa Jelenom.

Gde se sreću, a gde razilaze Dimitrije Kokanov, dramski pisac i scenarista i Dimitrije Kokanov, stalni dramaturg Ateljea 212?

Ne sreću se nigde, jer se ne razilaze. Ako svi mi imamo više identiteta kroz koje se realizujemo u životu, onda je sve što je gore nabrojano deo mog profesionalnog identiteta. Dakle, sebe pre svega prepoznajem kao pozorišnog dramaturga i iskustvo rada unutar ovog polja je moj temelj i moj primarni profesionalni okvir. Autorsko pisanje je samo produžetak tog rada. Svako pisanje doživljavam kao stvaranja jednog komunikacijskog polja sa drugim saradnicima. Sebe ipak ne doživljavam kroz polje književnosti, već kroz najširi okvir rada u polju dramskih i/ili izvođačkih umetnosti.

Nekako se podrazumeva da se savremeno pozorište nosi sa velikim problemima i izazovima, a u lokalnom kontekstu pogotovo, pa šta tebi najviše smeta?

Pre svega mi smeta zatvorenost i izolovanost svake vrste. Unutar našeg pozorišnog konteksta se dosta sporo menja odnos prema „bezbednim formama”. Kažem bezbedne misleći na usvojene modele i izraze. Teško se preispituju okviri rada, sredstva izražavanja, pa samim tim i načini mišljenja o prirodi posla kojim se bavimo. Ovo nije izolovan slučaj koji se tiče samo umetnika, već naravno i publike i šireg društvenog konteksta. Ono što mi najviše smeta je povremeno slaba komunikacija između različitih umetničkih praksi i produkcionih modela, loše stanje plesne scene, loše stanje nezavisne izvođačke scene generalno, nedostatak podrške ovim scenama pre svega… Zastareli modeli edukacije u određenim sferama umetnosti… Tako nastaje nekakav lančani niz. Ipak, postoji niz stvari kojima sam zadovoljan i činjenica je da postoje pojedinci, a i grupe, kao i različite institucije koje te modele preispituju i menjaju. To me raduje. Nekada sam samo nestrpljiv pa poželim da sve bude dinamičnije i brže.

Ti si dobio neka značajna priznanja za dramsko pisanje, a čak nemaš ambiciju da budeš izvođeni autor. Zašto su nagrade važne?

Ne bih rekao da nemam ambiciju da budem izvođen autor, jer neke tekstove koje sam pisao izvodim ja sam. Takođe u proteklom periodu sam radio na dva autorska projekta Show Me Heaven sa koreografkinjom i izvođačicom Majom Kalafatić i vizuelnim umentikom Venelion Šurelovim, te To Feel or Not To Feel opet sa Kalafatić i glumcem Markom Grabežom. Hoću da kažem potreba za autorstvom i ambicija postoje, pa samim tim i potreba da se moje autorsko pismo izvede na sceni. Međutim, kao što sam rekao, dominiraju moje ambicije u dramaturškom radu. Nagrade su važne s jedne strane kao način da se usmeri pažnja na nešto što čovek radi, a onda i kao finansijski podsticaj. Prosto kao i sa svakom vrstom priznanja, tako je i sa nagradama – daju ti neki trenutni vetar u leđa za dalji rad.

Pozorište, film, televizija… Šta bi bio tvoj sledeći profesionalni izazov?

Oblast izvođačkih umetnosti je ono što mene najviše profesionalno zanima, u najširem mogućem smislu određenja toga šta je sve izvođenje, kroz polje pozorišne dramaturgije, plesa, umetnosti performansa, muzike, pa onda i teorije izvođenja.

Prva stvar na nekome koja tvoj pogled privuče?

Zavisi unutar kog konteksta posmatram tog nekog. Možda, kretanje.

Šta bismo morali da pogledamo u bioskopskoj sali, šta u pozorištu, a šta na kućnom ekranu?

Morali bi smo da pogledamo sve. I to bi bilo idealno. A pošto nećemo uspeti da pogledamo sve, onda ćemo zauvek ostati frustrirani usled te okolnosti. Što više gledamo i čitamo i slušamo, apetiti će nam rasti i bolje ćemo razumeti i misliti.

Najbolje odeven fiktivni lik?

Na primer Džejms Bond se dosta dobro odeva.

Hoćeš li nam reći koji je tvoj skriveni talenat?

Ne krijem takve stvari. Čak i ono što naslutim da je potencijalno nekakav talenat uzbuđuje me da ga testiram tj. proverim sa onima koji ga izvesno poseduju i razvijaju. Voleo bih kada bih stvarno imao veliki talenat za ples i pevanje, pa da nekada razvijam te darove.

Modni užasi koje potajno voliš?

Meni je veći užas da se neko optereti time da je nešto modni užas.

Razgovaramo za primarno modnu rubriku, a umetnost kojom se ti baviš je i vizuelna; je l’ su u nekakvoj korelaciji tvoja vokacija i, barem za one koji te poznaju, prepoznatljiv stil odevanja koji neguješ?

Referentnost u svemu mi je jako zanimljiva, tako povremeno volim da kroz odeću isto izvodim svoj identitet – u smislu, moj izgled isto referiše na na umetnost i umetnike koje volim. Nije to nužno ugledanje, ali jeste odraz onoga šta me u umetnosti uzbuđuje u smislu forme. Na primer, baš volim linije. I jednostavne i stroge forme. To nema druga značenja osim formalnu igricu.

Šta je to što još uvek želiš da naučiš?

Želja za učenjem je kontinuirana tako da odrednica „još uvek” malo zvuči kao da sam od velikog broja želja odustao. Želeo bih da više znam o oblastima kojima se bavim. Želeo bih da više vremena posvetim učenju stranih jezika… A želeo bih i da naučim da bolje kanališem svoja osećanja i da naučim da ne budem nestrpljiv. I tako u nedogled.

Tri stvari bez kojih ne možeš da živiš?

Samo tri stvari? Ja sam rob raznim stvarima, od tehnologije preko posla. Ne bih mogao da živim bez govora i komunikacije. A pošto je ovo modna rubrika, ako se misli na tri stvari koje oblačim, ne bih mogao da živim bez više od tri stvari, prosto u osnovi ne bih voleo da budem non stop nudista. A da bih se obukao treba mi više od tri komada garderobe.