Mermaid Matters

Šta te je navelo da gravitiraš ka umetnosti?

Takva sam se rodila.

Kako izgleda dan u životu jedne sirene u Beogradu?

Slike govore million reči! Beograd nije moj prirodni habitat, ali me to ne sprečava da se leti kupam u fontanama i da zimi puzim u mermaid ćebencetu.

Kako sirene obično opisuju svoj stil? Koji je to stil uopšte?

Sirenski stil u osnovi (rep, duga kosa..) derivira iz arhetipa, ali je dosta fleksibilan u aksesoaru. Jednom godišnje se sve okupljamo na Coney Islandu gde prezentujemo najnovije trendove. Na poslednjem skupu dominirali su translucent repovi i fluo kose.

Tvoja umetnost je direktno utrobna, kako nam to objašnjavaš?

Tu negde oko pupka se uvek sve i zakuva.

Moje telo, žensko telo, je u mom radu centralni motiv i medij, subjekat i objekat. Istraživanje na polju tela je počelo od ličnog problema sa anoreksijom, radova gde sam se bavila restrikcijama, neprihvatanjem tela i opsesijom da se ono kontroliše, preko radova vezanih za konzumerizam i iskrivljenu medijsku sliku tela, kao i kroz serije radova o nametnutim idealima ženske lepote od strane društva. Kroz sve svoje radove, a ponajviše kroz sedmogodišnji projekat Pressure me, pokušavala sam da kroz različite medije prikažem društveni pritisak nad ženskim telom. Bavila sam se svim bolnim ritualima svakodnevice koje žene sprovode nad sopstvenim telom u cilju postizanja/dostizanja/približavanja društveno konstruisanim ideala lepote i istraživanjem telesnih restrikcija, užitkom u lišavanju i opsesivnoj želji da se kontroliše tako kompleksan sistem kao telo. Bitan segment tog projekta bilo je i mapiranje tela roze tetovažama krojačkog metra, gde sam uvezala svoj struk, grudi i kukove na “idealne mere” u nameri da ih tako materijalizovane nateram da se rastežu i deformišu, dok ih potpuno ne dekonstruišem.

U najskorijem video radu VOID , koji se sastoji od ultrazvučnog snimka pulsirajuće materice bez ikakve narativne progresije, dijalektički suprostavljenog zvučnoj slici, ženskom višeglasju glasovima iz porodice (prabake, bake, tetke, strine…),  koji govore o primarnim ulogama i ženskim i dužnostima, pokušala sam da pomerim fokus na ekonomiju ženskog tela unutar ekonomije društva. Ideja mi je bila da prikažem pritisak ne samo na žensko telo, već i na samu ulogu žene u društvu, i da diskutujem prakse otpora patrijarhatu.

Koliko ti je važna saradnja sa drugima?

Kolaboracije sa drugim umetnicima su više nego značajne za moj rad, koji sam po sebi teži (a ja bežim od toga) da bude autističan i egomanijački. Sarađivala sam sa dvadesetak umetnika, kako sa naše tako i sa inostrane scene, i kroz te dijaloge možda najviše sazrevala kao umetnik. Najuticajniji po moj lični i profesionalni razvitak bio je (a i dalje jeste) projekat AZIL sa umetnikom Borisom Šribarom, sa kojim imam dugogodišnju saradnju.

Iznenade li te kad reakcije na tvoj rad?

O da! Tu leži i cela magija dijaloga sa publikom. Stvarno nastojim da moji radovi budu što višeslojniji i da daju mogućnost za spektar različitih čitanja. Smatram uspešnim svaki svoj rad koji iskomunicira i sa mojom bakom ili sestričinom na jednom nivou, sa teoretičarima ili poznavaocima savremene umetnosti na drugom, a sa XY na trećem… Jedna od mojih glavnih subverzivnih strategija je upotreba roze boje koju koristim kao glazuru kako bih prikrila/maskirala sve bolno, brutalno i ranjivo, pa naterala publiku da “proguta” sadržaj. Najviše me zabavlja kada se moj rad čita kao šovinistički – naime, ja se namerno igram sa stereotipnom ženskastom estetikom koja nije baš svojstvena feminističkoj praksi, ali sadržaj koji se problematizuje, kao i moja borba za autonomiju ženskog tela, itekako jesu.

Šta se dešava trenutno? Koji su ti planovi i projekti u narednom periodu? 

Upravo sam sa malom retrospektivom u Nešović Fine Art-u upakovala deset godina svog rada i na neki način time primorala sebe da otpočnem novo poglavlje. Plan mi je da se zaključam u studio.

Teme poput feminizma i raznolikosti su sada deo kulturnih konverzacija na način na koji nikada pre nisu bili. Da li te nekada brine to što se neke od značajnih tema obrađuju isključivo na osnovu trenda?

Možda zvuči užasno egomanijački, ali ja uvek polazim od sebe (tačnije, briga me za trend) i onog što mene dira, grebe, boli, a potom gradim rad tako da dobija širi društveno-politički kontekst.

Feministička politika u mom radu dolazi više kao nuspojava. Ja polazim prvo od sebe, a ja sam žena, tako da jedino mogu i da govorim iz pozicije ženske Drugosti. Ni sama ne mogu da razdvojim šta je moje lično a šta je moj rad, tako da su sva promišljanja na temu rodnih uloga i dekonstrukcije roda deo mog procesa postajanja ženom, unutar savremenog patrijarhalnog i konzumerističkog društva.

Kakve se promene odvijaju na sceni, od onog trenutka kada si ti započela svoju karijeru pa do danas? Pitam te ovo kao da imaš devedeset godina, pa ti slobodno tako i odgovori.

Ne seća se baka… Samo znam da ništa od ovoga u moje vreme nije bilo.

Da postoji prostorija u tvojoj glavi, kako bi ona bila dekorisana?

Tapacirana u puding roze lateks, sa tirkiz bazenčetom u sredini.

Na koji način se manifestuje tvoja potreba za zabavom?

Igram se. Konstantno.

Šta te oduševljava kada je moda u pitanju? A šta užasava?

Jedino što me iskonski plaši je uniformisanost, klonovi bilo koje vrste.

Kad bi bila drag performer, koje bi bilo tvoje ime?

Dok sam radila u jednom njujorškom drag queen baru, zvali su me Holy Lollipop, pa ne bih menjala. (Inače jesam drag queen, zarobljen u telu zene… Tj. sirene)

Odakle nam stižes?