Da li imate preko 18 godina?

Leonard Kocić – moda je surov posao

O mirisma Pariza, Švedskoj gde je odrastao, konzumerizmu i radu za neke od najprestižnijih ateljea u svetu mode.

Radio je u Viktor & Rolf, ACNE, Balenciaga, a trenutno je zaposlen u kompaniji Thierry Mugler. Oduvek je voleo da prvi proba svoje haljine – jedna od fotografija ovde to i pokazuje. Danas ih ne pravi puno, ali s vremena na vreme uradi nešto baš po svojoj želji. Ne voli previše medije, ali je pristao na razgovo za Before After. Pokušali smo da razgovaramo o modi kao o komadu garderobe izvrnutom naopačke. Da vidimo šta je ispod.

Kada smo se pre nekoliko godina upoznali, tek je razmišljao o fakultetu. Već tada je znao da će to biti poznati švedski Beckmans Designhögskola. Bio je primljen iz prvog pokušaja, što se baš i ne dešava često. Rođen je u Beogradu, gde je proveo svojih prvih devet godina, a zatim se seli u Švedsku, koja postaje njegov novi dom. Ipak, Beograd i dalje posećuje vrlo često.

Nakon završenog fakulteta, uspeo je da prođe kroz neke od najprestižnijih ateljea u svetu mode, kao što su: Viktor & Rolf, ACNE, Balenciaga i trenutno Thierry Mugler. Za nekoga ko ima 27 godina, uopšte nije malo. Već nekoliko godina živi u Parizu o kojem ima podeljeno mišljenje. Mali stan u koji se smestio, a takvih je u Parizu najviše, nalazi se u 11 arandismanu, nedaleko od poznatog groblja Père-Lachaise. Na posao putuje metroom i za to mu je potrebno tek 20-ak minuta. Izlazi na stanici La Fayette i onda laganim korakom, nekoliko ulica niže, stiže na posao u prestižni  Muglerov atelje smešten tik preko puta Opere.

„Pariz je divan grad, ali niko ne priča o tome kako taj grad miriše i koliko su ti intezivni mirisi neprijatni. Da skratim, Pariz smrdi, ali ja ga volim. Još kao mali stvorio sam neki odnos sa ovim gradom. Moja majka (poznata srpska umetnica Nina Kocić prim. aut.) imala je jedan stan ovde u koji smo često dolazili, tako da mi je grad godinama unazad poznat, ali nikada nisam imao neku preveliku želju da u njemu živim. Međutim, imajući u vidu da sam uvek želeo da se bavim modom na najvišem nivou, onda je ovaj grad, nekako, logičan izbor.“

 

Na samom početku našeg razgovora voleo bih da se vratim nekoliko koraka unazad i da čujem kada je uopšte poželeo da se bavi modom? Na to pitanje Leonard je imao vrlo jednostavan odgovor.

„Oduvek sam znao da ću se baviti modom. Ja sam se od svoje porodice odvojio već sa 15 godina. Napustio sam jedno malo mesto u cetralnoj Švedskoj i došao da živim u Stokholm. Saznao sam od jedne prijateljice za Beckmans, ali mi nije padalo na pamet da je to fakultet, imajući u vidu da sam ja tek trebalo da upišem srednju školu, tako da sam već tada imao svest o Beckmansu, dakle mnogo pre nego što ću ga upisati. Ono što je zanimljivo vezano za ovaj fakultet je da se retko ko upisuje odmah nakon srednje škole. Meni je to pošlo za rukom, ali čim sam krenuo da studiram, shvatio sam da je i to što sam okružen starijima od sebe veoma dragoceno. Ljudi uzmu po nekoliko godina da se spreme za prijemni i mislim da je to dobro. Ja sam u sve to upao mlad i naivan, ali mislim da je sve ispalo ok.“

Dok se pomalo nervozno sprema za sledeće pitanje, kaže mi kako se puno toga dešavalo tokom studija, kako je upoznao jedan potpuno novi pristup učenju koji nije ni nalik onome na našim prostorima.

„To je jedan savremen fakultet koji je baziran na savremenim edukativnim modelima, kao što su diskusije i razgovori sa profesorima. Tu nema previše knjiga, a najmanje bubanja. Svaki student ima potpuni pristup fakultetu i danju i noću, ima svoj radni prostor i tu sam istinski naučio da razmišljam o modi. Da saznajem kako se moda odnosi prema onome što se dešava u svetu i kako se svetska kretanja prelivaju u modu. Veoma nam je bilo važno da diskutujemo o održivom razvoju i o tome kako se moda može uklopiti u taj globalno važan cilj. Moda je sada važna i velika industrija koja ima snažan uticaj na mnoge segmente naših života. Jedina moja negativna kritika na račun Beckmansa je što niko u Švedskoj, pa ni na fakultetu, ne voli da čuje jaku i oštru negativnu kritiku. Sve je nekako umiveno i fino, a moda je surov i težak posao i moraš biti izuzetno jak da izdržiš svaku kritiku koja te očekuje, a na fakultetu te za to nisu pripremali.“

Još za vreme studija, Leonard je pokazivao snažnu želju da istražuje van Švedske. Tako je već na polovini fakulteta obavio praksu u amsterdamskom ateljeu Viktor & Rolf, da bi im se nakratko vratio i nakon završenog fakulteta. Nakon Holandije, seli se u Pariz, ali to se desilo sasvim slučajno tokom jednog neobaveznog putovanja u London.

“Tamo sam, čekajući svoj sledeći angažman, upoznao nekoliko ljudi koji su mi pomogli da apliciram za Balenciagin studio u Parizu i tu su me primili. Bilo je to vreme u kojem sam radio na poslednjoj kolekciji Alexandera Wanga na mestu kreativnog direktora, ali i na prvoj kolekciji Demna Gvasalia, koji je nasledio Wanga. Nakon toga prešao sam u ACNE i tamo sam ostao dve godine, a evo sada sam u Mugleru. Da bi uspeo kao dizajner, a to vam niko otvoreno neće reći, moraš da uradiš nekoliko veoma važnih praksi koje su slabo ili nikako plaćene. Zapravo moraš imati svoj novac da živiš dok radiš po tim skupim modnim studijima, a taj život nije glamur. To nije lako, ali ok, ja sam nekako sve to prebrodio.”

Iako se već godinama kreće kroz najprestižnije modne ateljee, Leo, kako ga prijatelji zovu, ima svoj doživljaj mode i otvoreno priča na temu koliko ljudi danas imaju pogrešnu sliku o tome šta moda zapravo jeste i kako rad na velikim kolekcijama izgleda iznutra.

“Moda se pre svega radi u timovima. To nije, kao što bi ljudi pomislisli, odluka jednog čoveka. Možda je to tako bilo pre nekoliko decenija, ali sada je ta priča toliko velika da ju je jedino moguće raditi u timovima. Postoji više nivoa ili prostora u kojima se moda kreće, ja radim u onome što se zove – luxury, ali ja nemam nikave veze sa luksuzom. Čudno zvuči, ali tako je. Da pojasnim, mi prodajemo luksuz i zato se od nas traži da svako bude posvećen svom poslu najviše što može. To što svako od nas daje najbolje od sebe i što se na kraju rada vidi kao kolekcija, zapravo je luksuz. Dobili ste najbolje od svih nas. Naš posao nije glamur, mi jednostavno svojim idejama razvijamo najbolje produkte, a to je luksuz.”

Iako je moda danas tako fluentna, Leonard razmišlja drugačije. Prati sve, ali malo toga mu se sviđa. Sećam se da smo se smejali kada sam ga pitao šta bi baš posebno izdvojio kao važno, a on mi je kratko odgovorio: “Ništa.”

“Zapravo, ima stvari koje cenim. Zanimljive su mi sve ove kolaboracije gde brendovi rade jedni s drugima. Na primer, luksuzni brendovi rade sa sportskim markama – to mi je jako zanimljivo, ali puno toga mi se ne sviđa. Na prvom mestu, ne sviđa mi se kako se moda danas konzumira. Ljudi tako lako i bespotrebno kupuju hrpe stvari, nemajući nikakav odnos sa odećom koju nose, a ja verujem da bi to trebalo da postoji. Ja volim svoje stvari i poštujem ih. Svi ti kupoholičari tako brzo menjaju svoje outfite i pune svoje ormare, trčeći za trendovima, a da nemaju pojma zašto im je to važno.”

Leonard Kocić u svojoj haljini

Za njega postoji samo nekoliko važnih destinacija na kojima bi želeo da radi: Pariz, London, Milano ili Njujork. Istina, nije svet mode ograničen samo na te četiri destinacije, ali njegovi profesionalni planovi jesu.

“Želim da ostenem ovde jer radim u modnoj kući sa ozbiljnom istorijom, ali Mugler je jedan mali i intimni prostor. Moj plan je da se u narednom koraku prebacim u neku baš veliku i poznatu modnu kuću koja ima veći uticaj na svet, ne samo na nivou prodaje, već i vizije. To su mesta poput Louis Vuittona, Guccia ili Prade.”

Leonard je jedan od retkih, koji uprkos tome što povremeno kreira, sebe ne vidi kao modnog dizajnera sa sopstvenom markom, bar ne u narednih nekoliko godina.

“Danas puno crtam, ali sam ranije isključivo radio 3D. Za ono što kreiram ključni su mi materijali i kako se oni prilagiđavaju telu. Volim da razmišljam baš o materijalima. Ipak, još uvek ne razmišljam o svojoj liniji ili brendu. Kada pogledamo oko sebe, izbor je veći nego ikad, a takva je i konkurencija. Nije da me to plaši, ali nemam problem da zamislim kako nikada neću ni imati svoj brend. Neverovatno je izazovan i težak put imati svoju modnu liniju. Imam prijatelje koji se bave svojim brendovima i vidim koliko je za sve to potrebno hrabrosti, jer najveći deo tog posla je biznis, a ne sedenje kod kuće i kreiranje. Mene sada jako interesuje da radim u industriji i ako se ikada desi da napravim svoju liniju, siguran sam da ću insistirati na tome da svaki segment bude izuzetno kvalitetan.”

Nekada je iz Stokholma u Beograd donosio komade garderobe koji su tek kasnije postajali globalni must have. Tada na ovim prostorima nije bilo ni H&M, a o COS-u ili ACNE i da ne pričam. Čak i kada bi oblačio rendom stvari, na njemu je to uvek stajalo baš kako treba. Zbog toga me je interesovalo šta danas bira za svoj outfit.

“Moj stil je promenljiv i to mi je zabavno. Želim da prolazim kroz različite karaktere. Trenutno izgledam kao da imam 17 godina i kao da sam skejter, a skejt u životu nisam vozio. Otkrio sam Vans patike i nekako su mi dosta neudobne, ali su mi zabavne. Volim da mešam stvari. Do skora sam bio latino lover i nosio šarene lepršave košulje sa zalizanom kosom. Sada sam nešto više street jer je hladno, ali tokom narednog leta ni sam ne znam šta ću biti.”

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: