Zadnji voz za Evropu

Kada je FIBA 3. novembra u Švajcarskoj održala sastanak na visokom nivou i potvrdila svoje planove da od iduće godine najjače evropske klubove vrati pod svoju zastavu, bio je to početni korak završne borbe za prevlast u evropskoj košarci koju smo svi željno iščekivali. Ljubitelji Evrolige su još krajem prošle sezone dobili nagoveštaje da se nešto “krčka” i da je na pomolu rat između FIBA i ULEB, dve organizacije koje vedre i oblače pod obručima starog kontinenta. Prva razmena vatre viđena je letos kao uvertira za Eurobasket, kada je FIBA na kratko pretila suspenzijama, onda smo doživeli – i preživeli – reformu ABA lige kako bi zadovoljila i ove i one, ali sve je to bilo samo puko zveckanje oružjem. Znali smo da se sudbina evropske košarke rešava u novembru, i jedno je pitanje bilo ključno – imaju li FIBA i ULEB para da otmu, odnosno zadrže, ono što se danas zove Evroliga i pravo na organizaciju najelitnijeg evropskog takmičenja?

Da bismo se pozabavili aktuelnim problemima, pođimo prvo od onoga što se već zbilo pre dvadesetak godina. ULEB – skraćeno za Union des Ligues Europeennes de Basket-Ball, ili Savez evropskih košarkaških takmičenja, je osnovan 1991. godine, prvobitno kao zajednica francuske, italijanske i španske košarkaške lige. Njihov cilj je bio zajedničko delovanje kako bi se evropska košarka unapredila i približila američkom standardu. Mada je zvanična godina postanka ta, može se reći da je ULEB “kršten” 11. aprila 1996. u pariskoj dvorani Bercy. Tada je Barcelona na jedva desetak sekundi od kraja imala kontru za evropsku titulu, ali je Stojko Vranković nelegalnom blokadom odbranio pola koša prednosti za Panathinaikos, koji je prvi put postao prvak Evrope.

Španci su naravno digli propisnu dreku i psovali sve što ima veze sa FIBA, grmeći na sudije, direktore i ostale. Par godina kasnije, taj protest je došao i u konkretniju fazu.

Pred sezonu 2000-2001, grupa timova pod vođstvom ULEB-a napravila je mini-puč i formirala sopstvenu Evroligu. Kako niko iz FIBA nije patentirao termin “Evroliga”, ULEB se zahvalio i prisvojio to ime za elitno košarkaško takmičenje, kojem su momentalno pristupili Olympiacos, Virtus Bologna tj. tadašnji Kinder, Real Madrid, Barcelona, Taukeramica tj. današnja Kutxa Laboral ili kako se već zovu i Benetton iz Trevisa. FIBA, šokirana ovim raspletom događaja, je brže-bolje sklepala tzv. SuproLigu, i u njenim okvirima ostali su Panathinaikos, Maccabi Tel-Aviv, CSKA Moskva i Efes.

Tako je Evropa 2001. imala dva košarkaška šampiona – FIBA prvak bio je Maccabi, dok je ULEB krunisao bolonjski Kinder.

Ubrzo su svi u Evropi shvatili da ovakav sistem takmičenja ne donosi boljitak baš nikome, pa se ubrzo ponovo selo za pregovarački sto. I ovaj put, ULEB je imao jače karte – FIBA nije imala puno izbora i rešila je da položi oružje, tako da je od jeseni 2001. Evroliga ponovo bila ujedinjena – ali sa prefiksom ULEB. Druga dva FIBA takmičenja na kontinentalnom nivou – kup Koraća i kup Rajmunda Saporte – su takođe ubrzo pošli put istorijskih udžbenika. ULEB je ova dva turnira sabio u jedan, nazvao ga ULEB Kup, i to takmičenje i dan danas funkcioniše pod imenom Evrokup. FIBA je ostalo da se bavi reprezentativnom košarkom, ženskom klupskom košarkom, kao i ULEB-ovim mrvicama – u godinama koje su usledile, FIBA se zanimala glupostima kakvi su Europe Cup, Eurochallenge… drugim rečima, trećerazrednom klupskom košarkom u muškoj konkurenciji.

Panathinaikos prvak Evrope 2007. godine

Vođeni jasnom vizijom da je NBA obećana zemlja, ULEB je brzo počeo da menja stvari u pomalo ustajalim evroligaškim vodama. Tako smo, recimo, zahvaljujući njima po prvi put u Evropi doživeli NBA napad od 24 sekunde, umesto standardnih evropskih 30, izvođenje lopte sa centra nakon tajm-auta u poslednja dva minuta, i još ponešto. Stisnuta revolucionarnim talasom, i FIBA je krenula da uvodi novotarije, pa tako danas u Evropi imamo i dalju liniju za tri poena (6.75 umesto 6.25m), pravougaoni reket umesto tradicionalnog trapeza, zonu pod košem gde ne važe ofanzivni faulovi i tome slično.

Najbitnije od svega, ULEB se posvetio ekonomskom razvoju evropske košarke. Sa ulaskom u 21. vek, Evroliga je počela da biva brendirana kao neki hibrid fudbalske Lige Šampiona i evropske NBA.

Dobila je svoju himnu, TV termini su izmešteni da se ne sudaraju sa fudbalom, finansijski interesantni regioni kao što su Nemačka i Francuska su dobili podsticaje u vidu dodatnih timova učesnika kako bi stimulisali košarku na lokalnom nivou.

Sve ovo na papiru zvuči relativno sjajno, ali da je tako i zaista bilo, do ovog trenutnog konflikta i potencijalnog raskola u evropskoj košarci ne bi ni došlo. Realno sagledano, koliko god je organizaciono Evropa košarkaški napredovala, toliko je trenutno u kvalitativnom i ekonomskom kanalu. U ovom momentu, dok vi ovo čitate, u Evropi postoji možda ukupno pet-šest finansijski solventnih klubova koji bezbrižno mogu da sačekaju iduću sezonu bez obzira na trenutne rezultate.

duel Reala i Bayerna u ovogodišnjem izdanju Evrolige/foto:euroleague.net

Bayern, Barcelona i Real funkcionišu zahvaljujući konstantnoj ekonomskoj podršci svojih fudbalskih “rođaka”, CSKA i Maccabi su projekti od državnog značaja sa jakim finansijskim konstrukcijama koje su godinama uspostavljane, dok Armani Milano, Efes i Fenerbahce trenutno uživaju beneficije dobrodušnih sponzora. Svi – ali bukvalno svi – ostali su na tankom ledu. Minula decenija videla je značajan porast tih, nazovimo ih, Nescafe ekipa (da ne bude baš Cedevita), koje sve funkcionišu po istom principu. Bogati finansijer dođe, kupi gomilu igrača, zavisno od uspeha-neuspeha istraje par godina, povuče pare i ode negde drugde. Tako je, recimo, bilo u Rusiji, gde su se tokom dvehiljaditih javljali na smenu Trijumf, Dinamo Moskva, Unics, a trenutno su aktuelni Khimki i Lokomotiva Kuban. U Turskoj trenutno od viška para pati Darussafaka, u Poljskoj se jedno kratko vreme jako investiralo u Prokom, i tome slično.

Košarka je tako postala igračka nekih milionera srednje klase.

U fudbalu, koji je drastično skuplji sport, je teže ostvariti ozbiljan uspeh bez barem sto miliona eura investicije – u košarci, sa deset puta manjim budžetom vi ste kandidat za titulu prvaka Evrope.

Teška ekonomska situacija u Evropi umnogome je i kumovala krahu kompletnih takmičenja – nekada moćna Grčka, gde su devedesetih za razne trofeje ravnopravno konkurisali Olympiacos, Panathinaikos, AEK, PAOK, Aris, Peristeri i ini, je sada spala samo na atinske “večite”, koji i sami nisu senka onog što su nekad bili, i pitanje je koliko će još moći da se održe na tim pozicijama. Slično je i u Italiji, gde je dugo godina dominirala Siena (zbog bankrota prebačena u četvrtu ligu 2014, prim. aut.), a sada dirigentsku palicu drži Milano.

Ceo bivši region SFRJ, veštački održavan kroz Jadransku ligu, u svojim najboljim danima dostojno reprezentuju maksimum dva kluba.

Velikani evropske košarke kakvi su Cibona, Partizan, Zadar, Split i Olimpija funkcionišu bukvalno na marginama.

Upravo je tu FIBA osetila da može da učini nešto više, pa je, jasno, glavni akcenat njenog plana bio na – parama. Po nacrtu koji je predstavljen na već spomenutom sastanku, klubovi i FIBA bi dobili fifti-fifti udeo u vlasničkoj strukturi, svako bi dobio trideset miliona eura na raspolaganju, a učestvovalo bi šesnaest klubova umesto dvadeset i četiri. Barcelona, Real Madrid, Olympiacos, Panathinaikos, CSKA, Maccabi, Efes i Fenerbahce imali bi garantovano mesto, njima bi se pridružili još i prvaci Francuske, Nemačke, Italije i Litvanije, kao i četiri kvalifikanta. Priznaćete, iznimno primamljiva ponuda.

Neizvesnost u pregovorima trajala je veoma kratko, jer je ULEB vrlo brzo izneo kontrapredlog – i ponovo pobedio. Pojačani desetogodišnjim ugovorim sa američkom kompanijom IMG, ULEB je ponudio takođe šesnaestočlanu Evroligu, ali u malo drugačijem sastavu. Gore navedenoj osmorki priključili bi se još i Kutxa Laboral, Žalgiris i Armani, jedno mesto otišlo bi pobedniku Evrokupa, još jedno kvalifikantu, a tri pozivnice za novoformirani bal milionera dobili bi pobednici za sada još nepoznatih ligaških takmičenja. Ovaj predlog potpisali su svi prisutni sem Panathinaikosa, a ubrzo je “procurelo” da će tri neimenovana šampiona biti predstavnici Francuske, Nemačke i – Jadrana.

Šta sad ovo sve znači? Pa, počnimo prvo sa razmatranjima na evropskom nivou. Pre svega, ovaj potez čelnih ljudi evropske košarke je nešto što nikoga ne bi trebalo da šokira. Godinama unazad, vodeći evropski košarkaški radnici uveliko su spekulisali o dolasku “zatvorene Evrolige”. Realno gledano, to je možda i jedini održivi koncept u ovom trenutku. Ukoliko uporedimo evropsku košarku iz perioda prve “šizme” od pre 15 godina i sada, videćemo da smo dobrano nazadovali. Američkoj reprezentaciji u ovom trenutku dostojno može da parira samo Španija, pri čemu pod “dostojno” mislim “izgubiće možda sa manje od 15 razlike”, dok su ostali mahom topovska hrana za NBA asove.

Uvozni Amerikanci u Evropi takođe većim delom više nisu igrači koji prave ozbiljnu razliku na terenu, već su spali na ono što su sada Brazilci u fudbalu – jeftina radna snaga sa osnovnim predznanjem na solidnom nivou.

Ako uzmemo u obzir da je za iduću sezonu najavljeno povećanje prosečnih zarada u američkoj razvojnoj ligi na neke razumne cifre (NBDL “minimalac” je trenutno pišljivih 13 hiljada dolara godišnje, što neki normalniji igrač zaradi u Evropi za tri nedelje posla), suočićemo se sa ozbiljnim deficitom Amerikanaca u Evropi budući da će svako od njih verovatno birati da igra u, recimo, Renou, Fort Wayneu, Oklahoma Cityu ili Bakersfieldu, umesto da se trucka autobusom od Beograda do Širokog. Uvozni američki igrači će tako najverovatnije postati isključivo privilegija bogatih, a po novom planu raspodele, svaki Evroligaš bi trebalo da ima dovoljno novca za barem jednog po pristojnoj ceni. Ovo će ujedno, bar se mnogi nadaju, usmeriti i klubove više ka razvoju i afirmaciji sopstvenih talenata.

Drugo, zatvaranje takmičenja će de facto (sem ako FIBA ne uradi nešto) uništiti Nescafe-ekipe, pogotovo u njihovim tradicionalnim teritorijama kakve su Rusija i Turska.

ULEB-ov akt o “jedanaest veličanstvenih” ukinuo je svaku dodatnu neizvesnost u španskom, italijanskom, turskom i VTB šampionatu, uzevši u obzir da originalni plan Evrolige ne podrazumeva da će iko iz zemalja koje reprezentuju nosioci A licence imati još nekog učesnika, tako da će vrlo brzo nestati Khimkiji i Darussafake ovog sveta – osim ako ne procene da im je interesantan prolaz kroz Evrokup, u šta barem još uvek sumnjam. Ovom odlukom nacionalni šampionati će sigurno izgubiti svaku vrednost, mada nije i da su sad nešto bogznakoliko bitni – pogledajte recimo Španiju, u kojoj je u poslednjih dvadeset godina samo u dva navrata viđen šampion koji se ne zove “Real”, “Barcelona” ili “Kutxa”, a uljeza među finalistima ima otprilike još toliko.

Duel CSKA i Darussafake

ULEB-ov koncept licenci je već ionako odavno degradirao prvenstva na obične fusnote, jer čemu zapinjanje ako znate da vas dogodine ionako čeka sigurna Evroliga? Para od nacionalnih titula nema ni da se isplati jedan prosečan igrač na godišnjem nivou. Sa druge strane, neizvesnost opstaje u Francuskoj i Nemačkoj, pa je moguće da će ULEB ovime možda i konačno uspeti u svojoj vekovnoj nameri da napravi jake košarkaške centre u ove dve države. U Nemačkoj im je to već u neku ruku i uspelo sa Albom i Bayernom, a sada se samo čeka da neko investira desetak miliona u neki pariski klub i tako kolektivno ovlaži celokupan kabinet gospodina Bertomeua u Barceloni. Onaj drugi plan, da naprave londonskog Evroligaša, je još uvek verovatno nedostižan doduše.

Stigosmo, dakle, i do našeg ćoška Evrope. Kažem ćošak, jer mi to danas bukvalno i jesmo – posle godina dominacije ovim sportom, stigli smo do toga da nam se tresu kolena dok čekamo rezultate sastanaka nekih kravataša, od kojih zavisi dalja sudbina naše klupske košarke. Za vreme prvog ULEB-FIBA rata, Srbija je loše izabrala strane – naš predstavnik Partizan otišao je u SuproLigu, i ta im se odluka dugi niz godina obijala o glavu, kako njima, tako i svima nama u Srbiji. Malo po malo, nacionalna balkanska prvenstva postajala su sve marginalnija, da bi se na kraju stiglo do ukaza da je jedini put od Balkana do Evrope onaj kroz Jadransku ligu. Sam Partizan prošao je verovatno i najgore – ULEB je iskoristio bukvalno prvo posrtanje da ih eliminiše sa mape Evrope (komični žreb za prošlogodišnji Evrokup, u kojem je Partizan dobio peti šešir iza debitanta u evropskim takmičenjima Crvenog oktobra, dovoljno govori o tome), i zaboravi da su se oni ikada i desili. Crvena Zvezda, koja već treću godinu za redom igra Evroligu, ostvarila je nešto bolje kontakte sa ULEB-om, i verovatno je to jedno garantovano mesto u novom takmičenju plod zajedničkog lobiranja njih i Cedevite.

Duel Cedevite i Crvene zvezde/foto: Cedevita/Marin Sušić

Uzmemo li u obzir da je to jedno mesto vezano isključivo za Jadransku ligu, deluje kao da ćemo biti vezani za nju do daljnjega. Prvenstva Srbije, Hrvatske i Slovenije ionako već nemaju previše značaja pa se tu ništa dodatno ne gubi, ali Jadran postaje izuzetno bitna stavka, i to pogotovo ove sezone. Zahvaljujući ovom razvoju događaja, dolazimo do zaključka da će ovosezonski prvak ABA lige postati neizmerno moćan tim koji će u narednih barem 5-6 godina biti u pol poziciji naspram ostalih, čime su se potvrdile spekulacije iz ranijeg teksta o Jadranskoj na ovom portalu.

Možemo, dakle, očekivati da će Zvezda, Cedevita i Budućnost do kraja godine dodatno izmeniti svoje sastave kako ne bi propustili kartu za ovaj evropski voz.

Budućnost je, recimo, već krenula u svojevrsnu reorganizaciju – trener Igor Jovović, koji po opštem mišljenju nije neko ko može da donese trofej u Podgoricu, je nenadano podneo ostavku, i za novog trenera je postavljen Luka Pavićević. Crvena Zvezda već duže vreme najavljuje dolazak dva nova stranca, dok u Zagrebu, za sada, ćute. Ostane li ULEB pri ideji da ABA dobija to jedno garantovano mesto, domaća košarka dobiće neophodnu injekciju života koja će je održati do daljnjega, makar u nekom obliku. Jer, podsetimo, FIBA nam svojim planom nije garantovala ama baš ništa.

Duel Partizana i Budućnosti/foto: Partizan

Poslednje pitanje koje moramo postaviti jedni drugima je – da li je ovde sada kraj sukobu? Izvesno je da nije. Nakon nekih najava da će FIBA apelovati košarkaškim savezima Evrope da izbace ULEB-ove klubove iz matičnih takmičenja, predsednik najvišeg košarkaškog tela Patrick Baumann najavio je jutros da neće biti nikakvih penala – logično, jer ne verujem da postoji ta sila koja bi CSKA i Maccabi recimo izbacila iz VTB tj. izraelske Superlige.

Za sada, FIBA se ograničila na objavu da će i oni, nevezano za ULEB, lansirati svoju Evroligu početkom sledeće sezone, u za sada nepoznatom formatu i za sada nepoznatim učesnicima.

Podsetimo, početkom ove sezone FIBA je gromoglasno najavila svoj “pandan Evrokupu”, FIBA Europe Cup, koji za sada više služi kao rekreacija slabije zauzetim timovima iz Francuske, Italije i Turske nego neko ozbiljno takmičenje, jer budimo realni, niko neće doći da vam gleda veliko evropsko gostovanje timova kakvi su Astana, Jenisej, Sigal iz Prištine, Leiden iz Holandije, Porto ili Benfika.

duel irske ekipe Hibernia i danske Bakken Bears u okviru FIBA Euro Cupa

Njihova Evroliga mogla bi da bude nešto kvalitetnija – u opticaju su, recimo, bogati ruski klubovi koji se ne zovu CSKA (Khimki, Lokomotiva, pa i Unics), Unicaja, AEK, Darussafaka i još poneko (Panathinaikos?), ali pitanje je da li će sa tim imenima moći da dovuku sponzore za adekvatnu finansijsku kompenzaciju. FIBA ima još jednu potencijalnu kartu na koju može da odigra – zabrana reprezentativnih aktivnosti za igrače članove ULEB klubova, ali kako je Baumann rekao da „ne želi raspirivanje sukoba“, čini se da je ovo nerealno očekivati. Novi plan FIBA bi možda mogao da vaskrsne neke stare balkanske centre – ovo je jako dobro vreme da se u sedištu te organizacije sete starog saveznika kakav je Partizan i upute mu pozivnicu za ovo novo takmičenje. Kakve god pare da im ponudi, naš trofejni klub bi morao da pristane, i tako dodatno ojača takmičenje u ABA, sem ako ga FIBA, pak, ne veže za domaće prvenstvo, ali to su već neke druge priče o kojima ne treba sada raspravljati.

Tako će, izgleda, Evropa 2017. ponovo slaviti dva šampiona. Novi pokušaj da se naša košarka revitalizuje i ponovo koliko-toliko približi NBA počećemo razjedinjeni, pa ko prvi popusti. Baš kao i prošli put, deluje da ULEB ima bolju početnu poziciju za pregovore. Za sada nama ovde na Balkanu to odgovara – sve dok neko iz Londona ne objavi da je stigao neki šeik sa svežnjem dolara i da mu se baš gleda dobar basket u londonskoj O2 areni. Tada ćemo verovatno morati da šaljemo FIBA telegrame izvinjenja, i nadamo se najboljem.