Da li imate preko 18 godina?
DaNe

Tri lava reprezentacije Engleske – da li se fudbal zaista vraća kući?

Uspeh jedne od mlađih reprezentativnih selekcija se ponekad i može podvesti pod slučajnost, ali kada tri selekcije za manje od šest meseci osvoje dve titule prvaka sveta i jednu prvaka Evrope, u pitanju je ipak nešto više od toga.

Autor:

Premijer liga je u ovom trenutku verovatno i najjače fudbalsko takmičenje na svetu. Ako pogledamo istoriju i/ili trenutni ugled, barem pet timova su u realnoj konkurenciji za šampionski tron. Liga je finansijski toliko moćna da ekipe koje se grčevito bore za opstanak mogu bez problema iskeširati dvadesetak miliona evra za nekog fudbalera, dok je to za klubove slavne istorije i velikog renomea poput Milana, Intera, Benfike, Borusije Dortmund ogroman izdatak i često nerealna opcija.

U takvoj akumulaciji kvaliteta, mladi engleski fudbaleri gotovo da nemaju šanse. To zapravo govori i jedan interesantan statistički podatak: od milion i petsto hiljada dečaka koji se aktivno bave fudbalom u Engleskoj, samo njih 180 odigraju barem jedan minut u Premijer ligi. Po tom parametru su daleko ispod svojih vršnjaka iz četiri ostala člana Lige petice (Španija, Italija, Nemačka, Francuska), a o slabijim ligama da i ne govorimo.

#🦁🦁🦁

A post shared by England (@england) on

Hauard Vilkinson kao tadašnji tehnički direktor Fudbalskog saveza Engleske je 1997. godine izmenio koncept fudbalskog razvoja. Do tada su popularni školski fudbalski timovi radili sa decom do 12. godine, ali je nakon novog programa to promenjeno, te su akademije fudbalskih klubova preuzele na sebe rad sa decom već od osme godine. Ipak, 2012. godine je urađena revizija Vilkinsonovog programa, pa je snagu stupio EPPP (Elite Player Performance Plan). U pitanju je pomalo kontroverzan plan koji, između ostalog, omogućava najboljim fudbalskim klubovima da za veoma malu svotu novca dovede talentovane klince iz manjih fudbalskih akademija. Klubovi poput Vajkomba, Herforda, Jovila i Brentforda su zatvorili svoje akademije iz protesta prema tom programu.

Dve godine kasnije usledio je program razvoja koji je poslat svim fudbalskim akademijama u zemlji sa preporukama o stilu igre i treninga za U15 kategorije. Prešlo se sa ostrvskog na kontinentalni stil igre, prosečna dužina dodavanja se višestruko skratila, a taktičke zamisli su postale vrlo slične sa onim iz Fudbalskog saveza.

Reprezentativne selekcije su itekako osetile promenu. Od 2012. su osvojili četiri medalje na evropskim i svetskim smotrama, a kulminacija se desila upravo ove godine.

Za samo pet meseci (od juna do oktobra), titulom prvaka sveta su se okitile U17 i U20 selekcije Engleske, dok je U19 postala apsolutni šampion Evrope pobedivši u svih pet utakmica na turniru.

Engleska U17 selekcija „povukla je nogu“ tako što je u maju stigla do finala Evropskog prvenstva sa Španijom. Kako je u regularnom delu bilo 2:2, izgubili su na najengleskiji način – na penale. To im je omogućilo učešće na Svetsko prvenstvo koje se održalo pet meseci kasnije u Indiji. Tim Stiva Kupera je na sedam utakmica postigao 23 gola, a na svom putu su „pregazili“ gotovo svakog protivnika, osim Japana kojeg je prošao nakon boljeg izvođenja penala u osmini finala. Pre toga su redom padali Čile (4:0), Meksiko (3:2), Irak (4:0), a nakon Japana SAD (4:1), Brazil (3:1) i na kraju Španija (5:2). Osveta je bila slađa tim pre što su Španci nakon pola sata igre vodili sa 2:0! Blistali su igrači poput Rajana Brustera (sa osam golova prvi strelac turnira), Džejdon Sančo (vraćen u Borusiju nakon grupne faze), Fil Foden (najbolji igrač turnira), Anhel Gomez i ostali. Fantastične fizičke predispozicije u kombinaciji sa neverovatnom tehnikom i osećajem za kombinatoriku učinile su ovu selekciju možda i najboljom u U17 kategoriji ikada.

„Igrali smo onako kako želimo da igraju sve engleske selekcije. Ne samo ova, sve igraju ovako. Hrabri i smireni na lopti, čak i kada gubimo sa 2:0, bez i jedne dugačke lopte. Samo pas, pas, pas“, kaže Stiv Kuper.

U19 reprezentacija Gordog Albiona je u julu osvojila Evropu sa maksimalnim učinkom. Puleni Kita Dauninga su do trona u Gruziji stigli preko Bugarske (2:0), Holandije (1:0), Nemačke (4:1), da bi u polufinalu i finalu savladali redom Češku (1:0) i Portugaliju (2:1). Atraktivan i napadački fudbal bio je lajtmotiv i ove reprezentacije, a posebno su se istakli Mejson Maunt (najbolji igrač turnira), vunderkid iz Fulama Rajan Sesenjon (podelio titulu najboljeg strelca turnira sa kolegom Benom Breretonom i još dvojicom fudbalera), Tajo Edun i Dudžon Sterling. Posebno upada u oči odlična i sigurna igra protiv najjačih reprezentacija na turniru poput Nemačke, Portugalije i Holandije koje su i pre turnira bili ubrajane za favorita.

Krunu svetskog prvaka U20 kategorije od reprezentacije Srbije preuzeli su – Englezi. Pol Simpson napravio je sjajan tim od igrača koji su već u prvim timovima svojih klubova i koji spremno čekaju svoj trenutak da zablistaju na klupskoj sceni. Na putu ka tituli prešli su preko Argentine (3:0), Gvineje (1:1), Južne Koreje (1:0), Kosta Rike (2:1), Meksika (1:0), Italije (3:1) i u finalu Venecuele (1:0). Utisak je da su ovi momci lakše izlazili na kraj sa jačim rivalima poput Argentine i Italije, što se može primetiti i u nižim reprezentativnim selekcijama. To može samo da raduje čelnike FA jer su upravo mečevi sa velikim rivalima bili rak-rana engleskog fudbala, naročito kada je A tim u pitanju. Nosioci ove selekcije su bili Dominik Solanke (najbolji igrač turnira), Fredi Vudmen (najbolji golman turnira), Ademola Lukmen i Džoš Onoma. Geret Sautgejt je najavio da će neki od njih dobiti priliku da zaigraju i za seniorsku reprezentaciju, te ne bi bilo čudno da se neko od njih nađe u avionu za Rusiju.

CHAMPIONS OF THE WORLD!🏆🏆

A post shared by Dom Solanke (@domsolanke) on

Napomenimo i to da je mlada reprezentacija stigla do polufinala Evropskog prvenstva u Poljskoj gde ih je izbacila Nemačka. Pogađate – na penale pošto je rezultat bio 2:2. Ne bi bilo loše za Engleze da porade na izvođenju jedanaesteraca, definitivno…

Svi ovi uspesi mlađih selekcija naravno da ne garantuju dobar rezultat, ne samo u bliskoj već i u daljoj budućnosti. Osnovni problem ovih fudbalera i dalje je nedostatak minuta u Premijer ligi, te su mnogi sreću potražili u Čempionšipu, ali i inostranstvu. Upravo je Sautgejt bio pobornik opcije da mladi engleski fudbaleri odlaze u inostranstvo kako bi stekli internacionalno iskustvo i proširili fudbalske vidike. Tako imamo Džejdona Sanča i Risa Oksforda koji nastupaju za dve Borusije, Dortmund i Menhengladbah. Veliki broj reprezentativaca daje Čelsi koji je poznat po tome što svoje igrače daje na pozajmice u svoje filijale, a jedna od njih je i holandski Vitese za koji nastupa gorepomenuti Mejson Maunt.

Takođe, Englezi bi mogli da profitiraju i od dolaska Pepa Gvardiole na klupu Mančester sitija. Dobro, ne toliko od njegovog, koliko od dolaska Ćikija Begiristajna i njegove direktorske svite koja je zajedno sa Gvardiolom postavila sistem u Barseloni i isto želi da učini i u Mančesteru. Ovde možete primetiti i kako to ide za sada. Jedan od takvih produkta je Sančo, ali on nije imao strpljena da sačeka priliku u prvom timu (vrlo jasno zbog čega), te je sreću potražio u verovatno najboljoj sredini koju mladi fudbaler može da odabere.

Teško da će se sve ovo odraziti u Rusiji, možda neće ni u Kataru za pet godina. Ali iskreno, bolje je biti prvak sveta nego ne biti. Osnova je barem malo bolja nego ranije. Englesku čeka dug i često bolan puta da izvede svu svoju trofejnu decu na pravi put, ali ne bih se baš kladio da neće barem delimično uspeti u tome. Uz najbolju infrastrukturu na svetu i novu generaciju trenera koja razume sve potrebe mladih fudbalera i obrasce ponašanje istih, Englezi imaju pravo na euforiju. Ili pak ne?

Uspeh jedne od mlađih reprezentativnih selekcija se ponekad i može podvesti pod slučajnost, ali kada tri selekcije za manje od šest meseci osvoje dve titule prvaka sveta i jednu prvaka Evrope, u pitanju je ipak nešto više od toga.

🙌

A post shared by England (@england) on

Lajkuj:

Tagovi:

Ostavite komentar:

Slični članci: